1. Пронаћи ћу пут или ћу га сам створити…

1. Ако имаш намеру да нешто оствариш потребна је дисциплина.

У ствари дисциплина није битна – битна је самодисциплина.

А права истина је да ни самодисциплина није неопходна ако то што хоћеш и желиш да

о ствариш волиш свим срцем.

1. У основи потребе за сигурношћу лежи суштасвено непознавање свога правог ЈА:

1. Није потребно да имамо јасан план о томе шта ћемо да радимо сутра, наредне недеље, месеца или године, јер ако смо то већ унапред одредили – ми смо тим чином себи самом ускратили читав низ судбоносних тренутака и мноштво могућности које свемир свакога дана отвара за свакога од нас. Ако ово поштујемо скоро неограничено убрзавамо сопствени развој свести пратећи прави свеопшти план Постојања.

1. Свако настојање можеш остварити ако користиш љубав и благост уместо мржње,  јарости и беса

1. Тиховање нас уводи у унутрашњу тишину.Вечно струјећи божански живот је тишина.Тада наша душа пажљиво слуша…

1. У животу постоје љубав и моћ… Ми сами бирамо…

1. Пажљивост је свесно уочавање и испуњавање потреба и жеља других бића који суштаствено нису нико други до ли ми сами.

9.Ствари су само ту да ми користе и нипошто нисам везан ни на један начин за њих. Затребају ли било коме другом отпуштам их од себе без икаковг жаљења или размишљања.

1. Све до сада нисам хтео да схватим да је било која моја активност непотребна. Ако је нешто уопште потребно, енергије ће се саме покренути и самим тиме тај талас ће понети и мене – као малу , потпуно безначајну сламку која путује свемиром са догађајима око себе.Сигуран сам да ћу тако испунити своју сврху…

11. Стварност око нас није никада лоша или проблематична – оно што је код ње лоше или ствара проблем је у ствари начин на који ми мислимо.

12. Са радошћу радите кућне послове-јер они су ваша слобода од везивања и материје , ако их радите иоле свесно…

13. Посматрај случајности –то те Виша моћ учи !!!

14. Кад год можеш помози другим душама на било који начин – саветом, знањем, пажњом, љубављу. Свеједно је… Размена је важна…

15. Еволуција живота на овој и другим планетама способним да живот опстане на њима је у томе да се постаје све свесбији и свеснији у Великој игри коју управо најчешће називамо ЖИВОТ.

16. Бог или сама Суштина постојања се између осталог изражава и као мисаони процес једног великог скупа напредних бића

17. Свака наша жеља сходно својој снази оставља отисак како у простору око нас, тако и у генетици. Нарочито се то односи на жеље које су остале неиспуњене. Такав запис онда директно утиче на наредног потомка, тако да онда он такву жељу испољава и прихвата као своју сопствену. Стога треба изузетно водити рачуна да се ни једној жељи не да толики замах да она онда касније има снагу да деструктивно утиче на нас саме као и на наше потомке.

18. Све је добро – лоше је плод нашег страха

19.Нешто што не радиш са радошћу – немој ни радити.

20. Буди у себи самом, онда си са свима.

21. Одлуке увек доноси из срца, никада из главе.

22. Све око нас је онако какво Јесте. Наш став према том свету може бити позитиван, негативан или поптуно неутралан. Како ћемо се ми поставити у трену је у потпуности ствар нашег избора у том тренутку свесности. Ако нисмо свесни трена- нема ни избора…

23. Колико добра мислиш свету – толико ти добра тај исти свет шаље.

24. Случај је параван незнања.

25. Постоји једно велико СВЕ-МИР-ско правило.Правило 4 К.То су четири суштинска питања. КАДА, КАКО, КОЛИКО И КОМЕ… Нешто дати, рећи, помоћи, израчити… Када се ово правило савлада , почиње права уметност живљења…

26. Свеобухватни развој треба иницирати развој свих могућности сваке душе понаособ.

27. Истинитост је када си оно што јеси…

28. Ако време не би постојало, не би постојао ни простор, животна игра се не би играла.

29. Размишљање о прошлости или будућности само по себи не изазива напетост – нарочито ако су сећања пријатна, а креативност надахнуће будучности. Напетост изазивају оне жеље које наш ум пројектује било из прошлости, било из будућности.

30. Потребно је развити свеобухватни приступ свим аспектима модерног живљења.

Све те аспекте освестити и довести на ниво тренутног уздизања свести.

31. Нека сва бића успеју да испуне свху свог постојања на овој планети…

32. Што је вибрација коју хоћете да остварите виша – то је пракса тежа, све до момента док сама пракса не нестане, а са њом и ви као индивидуалност.

33. Доћи ће време када ће сваки човек имати своју религију, односно систем веровања, као и своју филозофију у потпуности произашлу из њега самог као божанског бића. Све оне ће за себе понаособ бити јединствене, али ће ипак све имати нешто заједничко…Велику љубав уз уважавање рсазличитости. У тим временима која нису далеко ће важити  –ЈЕДНО БИЋЕ-ЈЕДНА РЕЛИГИЈА

34. Ко даје више – он је Виши…Из трена у трен…

35.Пошто наши мозгови нису још увек довољно брзи да бисмо могли вољно контролисати

све виталне телесне органе и њихов рад – онда се оне одвијају по бжанском ритму – спонтано без икаквог уплива наше воље. Ако смо пак успели да овладамо и убрзамо одређене неуронске мреже, онда можемо по сопственом нахођењу, као што то одвајкада раде многи свети људи, вољно управљати свим органима и чулима у сопственом телу.

 

 

Белим Србима, Ананди Перуну Белобору и Попу Стрибору од Сомбора, посвећујем ово песничко јасновиђење своје.

 

Уметнички и стваралачки покрет Ртањ Добре Наде јесте васпостављање Србског Духовног Језгра и Пут оздрављења и исцељења Бића Србства.

То је Пут повратка древним, исконским вредностима, које су темељ словесног, освешћеног и осмишљеног бивања и бивствовања; стваралачког живота и живљења са сврхом и смислом.

Уистини, Ртањ Добре Наде враћа човека на Вертикалу, на Божанску Усправницу; враћа га Божанском Бићу у Себи; враћа га Стварању и Стваралаштву као једином Смислу Присутности у Вечноме Тренутку.

Човек је створен да би био сутворцем са Створитељем, да би, усаображен са Великим Духом Стварања, и сам био творац и стваралац у Творцу и Ствараоцу.

Западна цивилизација, болесна од самога почетка и зачетка; цивилизација коју нису осмислила и стварала Божанска Бића оваплоћена у ведсрбским ПраАријвцима; цивилизација која у својој завршници показује ариманско и бесовно лице, лице грозоте тартарске и ужаса адског, посве је обесмислила живот словесног човека и убила сваки смислени порив у битију његову, исисавши и последњу кап животног сока у њему, остављајући иза себе љуштуру људскога рода и најгрознију грозоту пустоши.

Путовање западног човека завршава у понору, у понору без дна, у бесмислу и безнађу, у праисконом ништавилу језе и ужаса.

Западног пута више нема, и западно путовање се управо овде, у овоме трену, завршава.

Сваки слободан, словестан и освешћен Србин, дужан је, у овом одсудном часу, да спасава себе

и своје ближње.

Само снажним стваралачким духом, само свешћу и освешћеношћу, само јаком вером и божанским знањем, сваки ће Пробуђени Србин, Бели Србин ПраАријвац (онај који је успео да скине силне овоје таме са себе!), бити кадар, знати и умети, на прави начин, да служи Богу и Роду.

Нема сврхе више да приповедамо о западној цивилизацији, будући да та цвилизација више не постоји (ако је икада и постојала!) на Ступњу Словесности.

Сада се, пред нама, пред Белим Србством, отвара Нови Пут који води ка Животу и Светлости.

То је Пут повратка Створитељу, Пут усаображења и поновног рођења Одозго, Пут који нас узноси у више духовне светове Великог Духа Стварања.

Уметнички и стваралачки покрет Ртањ Добре Наде, можда, јесте последњи покушај да се васпостави Србско Духовно Језгро, те да се, у потоњи час, спаси Биће Србства од коначног пропадања и самопоништења.

Нека свако од нас, на свој начин и на своме путу, потражи, и препозна, самога себе!

Већ се заокружује Време Буђења и Освешћивања оних Словесних Бића на Мајци Земљи која радосно прихватају Велике Промене, а из Језгра Звезданих Јата, из Створитељева Суштаства, преко Великог Духа Стварања, све нас снажније запљускује Светлосно Дејство које би требало да нас узнесе на Виши Ступањ Битисања и Бивствовања, на Вишу Раван Божје Присутности.

Они што су радосно кренули у сусрет Великим Променама, они који радосно и смирено прихватају све што наилази из Срца Свих Збивања, нека се све више и све боље усаображавају са Великим Духом Постања, са Створитељем свих бића, битија и светова, и нека пребивају у стању молитвеног тиховања.

У овом Времену Свих Времена, у Времену кад се Биће Времена згушњава и сажима у Вечност, важно је да будемо будни, освешћени и самовесни; да појмимо, схватимо и освестимо да Неко, Сушт и Свемоћан, над нама (ако смо васаображени са Њим, ако смо ужижени и усредсређени на Њега), над нама, без престанка, без предаха, бдије!

Само је то битно, а све друго може бити мање или више важно, мање или више споредно, мање или више значајно, или, пак, безначајно!

Стварање, Љубав, Доброта, Свест и Знање биће Пут којим ће Човечанство одсада па надаље путовати према Бићу и Суштаству ПраСветлости.

Све друго, изван Овога Поља, биће опсене и омаје, биће привеђења и варке, биће сенке и утваре.

Нека се нико, од оних који су схватили и освестили ово, који су својим Унутарњим Бићем препознали шта нам то, и одакле, иде у сусрет, не плаши за себе, нити за ближње своје, јер Милост Створитељева јесте вечна и бескрајна, не само у овоме свету, већ и у свим иним световима!

Ми смо само путници на Путу, тајинствени путници на пропутовању, путници што од Искони па све до ПраИскони бивају и бивствују једно са својим Путом, који нема ни почетка нити свршетка.

Сва ова минула страдања ВедСрба, страдања и патње Срба ПраАријеваца кроз векове, била су, по Божјем Промислу, са Сврхом и Смислом.

Време Жетве већ се низводи на Земљу, и свако ће од нас да жање управо оно што је кроз векове и светове сејао својим мислима, својим осећањима, својим помислима, својим речима, својим делима, својим бивствовањем и својим присуством.

Каква нам Сетва бејаше, таква ће нам и Жњетва бити!

Свакоме спрам дела његових!

Зашто је наслов овога поетског писанија Поновно рођење ВедСрба?

Зато што Велике Промене почињу од Срба, од ВедСрба, од Србије, и убрзо ће се свеколиким Земним Шаром проширити и на народе ине.

Отуда тако жесток напад на Србе, отуда толика мржња према Србима, свуда и одасвуда, како из окружења, тако и са Запада. Никада, у повесници човечанства, није вођен тако прљав рат против једног народа, никада у историји људскога рода један народ није био тако наружен и нагрђен, тако сатанизован и понижен, као што су Срби у овоме часу!

Али, ако се само мало уздигнемо и узнесемо на Гору Присуства, онда схватимо и освестимо, у трену, да је то управо због Овога што нам наилази из Језгра ПраВасељене.

Наше је, као што рекосмо, да будемо будни, освешћени и самосвесни, а Створитељ већ зна шта ће, и како ће, с нама да чини; али је, не само важно, већ и битно, да и ми сами знамо шта ћемо, и како ћемо, са собом да чинимо!

Тада је Створитељу много лакше да чини за нас оно што је најбоље за нас!

Песникова разјасница.

 

Ово своје поетско писаније посвећујем пробуђеним и освешћеним Србима, који, у овоме часу, дејствују за Свето Србство, за поновно рођење ВедСрба.

 Они су од света скривени, и њихова се имена држе у тајности, да их синови таме не би ометали у обављању Божанског Задатка.

Надаље, ово поетско писаније посвећујем и оним пробуђеним чуварима Мајке Земље, на Србској ПраВасељенској Гори, који вас позивају да дођете на Гору РТАЊ, на Сабор Белих Срба, 21. децембра

7520/2012. године.

И, на концу, поетско писаније посвећујем и једној дивној дами, која пише топле песничке коментаре на моје текстове (заиста, пише из Душе и Срца!), а потписује се са Јадранка.

Зађем у наше сене
и мир се јави:
и у трави ко на небу!
Стабла ми се одвише склањају.
урањају у облаке нада мном.
Да ме пут до људи не води,
пружила бих вам руке,
о стабла, занавек.
До њих ми пут
узалудан.

На самом почетку, хајде да разјаснимо ове појмове, будући да све полази од Речи и Слова.

Реч богат одсликава онога човека који је усаображен са Богом, који живи по Божјему Закону, онога ко ствара и несебично предаје и даје.

Старији србски израз за сиромаха јесте убог, а упоредо с тим и божјак. Реч сиромах је много доцније ушла у србски језик, и нема то дејство нити суштаство које имају речи убог и божјак.

Реч уБОГ односи се на човека који је, такође, у Богу, али мало другачије, на неки свој, можда, чудан начин.

Значи, када уронимо у само Биће Језика наших Божанских Предака, онда у трену схватимо, да су наши Свети Преци, подједнако вредновали, да су истим очима гледали, и богатога и сиромаха, штавише, никакву разлику нису правили између онога ко нешто више има у вештаственом свету, од онога ко има мање или, пак, ништа нема.

Човек се у то Златно Доба Стриборије уопште није вредновао по томе. То Древно Знање се у Срба дуго неговало, чувало и преносило с колена на колено.

У неких србских племена, тај равнодушан однос према материјалном свету, сачувао се, скоро, све до Првога светског рата.

Човек се ценио по Вертикали, по Божанској Оси, по бистрини Ума, по отмености Духа, по Души и душевности, по Срцу и срчаности.

Ако ћемо бити у Истини, онда ћемо рећи, да то, управо то, и јесте одлика Срба Аријеваца, илити Расних Срба Стриборјана.

Овај болесни, настрани однос савремених Срба, који, уистини, и нису потомци Оних Расних Срба, ушао је у Србство пре једног века и, као што видите, за мање од једнога столећа посве је расточио и разорио Србство изнутра.

Многе су болести и настраности, за последњих стотину година, са Запада или преко Запада, ушле у Србско Биће, и још увек улазе, све нове и нове болести, и све горе и грђе настраности.

Све је то последица мешања међу народима, тартарска замисао Отпалих Синова и њиховога Господра Кнеза Таме, замисао давно преумљена и осмишљена, преко које намеравају да униште ПраАријевце, потомке ВедСрбских Богова.

Гомилање материјалних добара јесте последица болести Ума, Духа и Душе, и, само у томе светлу, може да се види куда иде, и где ће да заврши, ова болесна и декадентна западна цивилизација, цивилизација која и није то, већ сушта оречност самом Бићу Цивилизације.

Мајка Земља, Језгро Звезданих Јата, Велики Дух Стварања, и Сам Створитељ желе Новог Човека, Човека Ствараоца, за Ново Доба!

Они који се и даље буду везивали за вештаство, за материјална добра, биће, у Времену што је већ дошло, и прошло, заувек збрисани са Лица Земље.

То је Закон ПраВасељенски, који од нас, али убрзано, очекује корените унутарње промене, и наше усаображавање, у ходу, са Суштаством Свих Суштастава.

А приче о богатима и о сиромасима, јесу приче из далеке прошлости која никада и није била Садашњост!

Слободан Човек јесте Личност, а Личност обитава изван чопора, изван крда.

У крду су увек персоне, инсајдери, људи без Вертикале.

Хајде, за почетак, да разјаснимо реч инсајдер.

Ова туђица, као и све туђице, обично ништа не казује.

Ко користи туђице у говору, у писању?

Туђице користе персоне, надобудне, једва некако описмењене, особе које умишљају да су веома паметне.

Те персоне најчешће припадају техничкој интелигенцији, а техничка је интелигенција одувек била у служби власти, неке и нечије власти.

Техничкој интелигенцији је веома важно да буде у служби власти, будући да нема никаквих других вредности.

Јер, ако не служе власти људи који чине техничку интелигенцију, онда су они нико и ништа, безимени и никоговићи!

Следимо унутарњи редослед у разјашњавању речи и појмова.

На једној страни, имамо Слободног Човека, Личност и Ствараоца, а на другој страни, наспрам Личности, имамо чопоре, крда, инсајдере, персоне, безличне и никоговиће.

Слободан Човек живи по начелима Вертикале, Усправнице, Божанске Осе, усаображен са Духом Стварања.

Инсајдери су нествараоци, потрошачи, грабљивци и паразити. Они ништа не стварају, будући да су то пале душе, већ, из зависти и пакости, на све могуће начине гледају да ометају оне што стварају, оне који мисле и сневају, и, Оне Који Јесу!

Слободан, Словестан и Освешћен Човек никада не размишља о инсајдерима, о персонама, о људима из чопора и крда.

Слободан Човек следи свој Унутарњи Глас и путује властитим Путом.

Инсајдери, персоне лају око њега кано псине, али се он не осврће на њих, већ само путује и путује.

Персијанци би рекли: Пси лају карава пролази!

И, на концу, да закључимо, и заокружимо.

Освешћен Стваралац и не примећује персоне и ине инсајдере; Он је у Бићу Стварања, и сви светови, и сва звездана јата, Њему припомажу при Стварању

Србска Влада и Србски Председник морају да победе властити страх, и да окрену Лице Србства према, Истоку, према Русији!

Ако, пак, немају храбрости и достојанства за то, време је да нам кажу оно што ми слутимо, а можда и знамо.

Они морају, сви одреда, и јавно, пред Народом, да признају, да се плаше сенки и утвара са Запада, да су уцењени и купљени, па да ми онда лепо, како и доликује, идемо на нове изборе, те да изаберемо личности које се никога и ничега неће плашити.

Не знам зашто се, и чега се плаше?!

Вероватно стога што су слични!?

Јер, Запад је давно огрезао и мржњи и злу, у разврату и  пороку, у лажи и блуду, тако да више личи на лешину која се распада, него на цивилизацију достојну поштовања!

Запад је одавно мртав, мртав од самог рођења, у сваком погледу, на свим пољима, и тамо Срби, заиста, никада и нису имали шта да траже.

Сви западни политичари, који долазе у Србију, више личе на звери него ли на људе.

Штавише, они ничег људског и немају у себи.

Довољно је само да освешћен човек погледа њихова лица, и да све у трену схвати.

А та њихова лица казују да су они без душе и без срца, без савести и без свести.

Из њихових очију, из њихових унезверних погледа, зјапи празнина, црна рупа, вековна тама, грабеж и отимачана, лажи и лицемерје.

Просечан западни политичар јесте најобичнији медиокритет који се користи са неких триста речи; медиокритет који не зна ништа, не само о другима, него ни о себи самоме; уистини, никаквога појма они ни очему немају!

Такви нама не требају, а они којима требају, нека их позивају у свој дом, на своју дедовину, али не и у Србију!

Слабе, неостварене и неосвешћене особе, које називамо персонама, увек се окупљају у гомиле, у чопоре и у крда, и одатле удруженим гласовима, будући да су већина и множина, и удруженим снагама (јер само слаби показују снагу!), подмукло и лукаво и прљаво, нападају све оне самосвојне личности које иду својим путем и не пристају на задат живот.

Те персоне су најчешће заговорници декадентне и деструктивне демократије и грађанске опције друштва, али оног душевно и духовно болесног друштва, иза којега се, негде у невидљивој и затамњеној позадини, прикрива потуљена и дубока мржња према свему самосвојном и самобитном, према свему аутентичном, оригиналном и самониклом у оном изворном значењу речи.

Таквима је демократија, са грађанским правима, најбољи изговор, и најбоље покриће, за угњетавање и прогон свих оних слободних и самосвојних, свих оних који не желе да се истопе и пониште у њиховим крдима и чопорима.

Али, они су већ прочитана књига, и њихове приче без покрића више не пролазе. У времену које је већ дошло, свету су потребне управо слободне, самобитне и стваралачке личности.

Време персона је давно минуло, будући да су управо персоне и медиокритети и довели човечанство до руба пропасти и самоуништења.

Персоне и медиокритети јесу основни носиоци потрошачког друштва које они називају демократским друштвом. Ако уђемо у саму суштину ствари, онда ћемо одмах схватити, да су демократско друштво и потрошачко друштво скоро синоними, штавише, да су они једно те исто.

Потрошачко друштво јесте у самој бити паразитско друштво, будући да у том друштву човек престаје бити стваралац и постаје најприземнији, готово животињски потрошач, а то значи паразит и дебил, који више и не зна зашто живи, надасве, који више и не зна да ли уоптште и живи!

Е, видите! О таквом друштву, и о таквоме човеку, све време без престанка, говоре наши демократи, наши неолиберали и наши европејци, који се вазда и свагда позивају на права, а ни један једини пут нити спомену своје дужности, своје задатке, своја дела, своје жртве за ближње и суближње, своје подвиге и жртве за породицу и род, за народ и отачаство, за човечанство и Планету.

Не знам како се то догодило, када се и где зачело, али Београд је, некако преконоћ, постао стециште тог и таквог полусвета: полусвета демократије, полусвета грађанских права, полусвета србомржње, полусвета сваке врсте мржње, полусвета деградације и декаденције!

Тај београдски полусвет, који себе још назива и културном елитом, посве је разорио и уништио све оно здраво и племенито, узвишено и стваралачко у србском човеку, и у србском друштву.