Фото: Свети Сава; Википедија

“Још док ме служи
тело и ум,
дајем ти, сине,
на управу Хум.“
.
“Оче мој, од срца
хвала ти за Хум,
пре ћу под ноге друм
нег’ да мој буде Хум.“
.
Сам га Господ водио
док је Светој Гори ходио,
и кад је до Свете Земље бродио,
свето жезло
пророчанством добио,
.
и са њиме икону
Млекопитателницу
са ходочашћа у своју
Карејску Посницу
положио.
.
Није се смирио
док своју браћу над
Очевим моштима
није измирио.
.
Славни цариградски
Патријарх и Цар,
дадоше му благослов
за Цркву и Хиландар.
.
Крмчијом прокрчио,
на крају озаконио
сва наша права,
Божји закон – Номоканон
Свети отац Сава.

Фото: Фототека Србског Журнала

Земљо моја болна,
на ветрометини лежиш у ранама.
Кидишу на те громовима
непријатељи крвни и осиони,
у ланце си упрегнута и свезана
и поново сањаш о слободи..
Где су ти, земљо, синови твоји,
где су ти лавови у срцу слободни?
Историја славна у блату ти згажена,
понижена, прекројена и унакажена.
Жртве небројене за слободу пале
– унижене и осрамоћене остале.
Жртве невине вапе из гробница,
из јама, са дивљачких стратишта,
жртве неопојане и неоплакане,
у споменаре тужне неуписане.
Где су ти, земљо, синови твоји
да Дом сећања и туге саграде,
да се поломљене кости мученика
једном заувек молитвом смире
у крвљу натопљеној земљи и води?
Где су ти, земљо, синови твоји
да правду за праведнике узнесу,
да достојну и часну повест испишу?
Але се јесу сручиле на те мучену,
ал слобода се за трице не продаје,
у невољи тешкој вољом се уздиже.
Земљо болна и утамничена,
где су ти синови твоји,
да ватру и светлост у теби ужегну
да душе нам пале надом угреју?

Фото: Динарско горје; Википедија

Хтјела бих ја на босиљак да замирише зрак
када сутон живота свуче тамни фрак,
гдје се ка небу пропињу као и бијелога галеба лик
један за другим, задњи душе крик.

Режи ме, режи, мој камене бијели,
нисам се ја у свили родила,
режи ме као вали побјеснило море,
по теби сам као дијете боса ходила.

Гдје си се скрио животе, што ли кутриш ко осека,
распукла ко кам, стигла ме нека судбина прека,
кад би ме мати опет родила,
међ’ шкриље Далмације би своје гнијездо свила.

Фото: Војнички шињел; Википедија

У шињелу миришљавом на барут
грејала сам Велигданске руке.
Зором праскавом гелерима
крила сам страх у цокулама.
Данас летим на крилима белог голуба
и скривам страх од љубави.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

(Религиозна пјесма)

Озидат’ ћу те
на темељима
свог срца.
Куполу ћу ти подићи на крилима душе…
Прозоре ћу ти отворити у плаветнило очију.
Зидове ћу
ти осликат’
призорима
њежности!
Миловањем
ћу те извајати.
И жртвоват’ ћу себе
на олтару
од твојих усана.
Заклињем се:
тако ми
овога крста.

23. јули 2006.

Фото: Златокоса; Википедија

Расплети Сунце из својих плетеница
Златна Вило
Пусти косе као златне зраке
као златно класје
нек заталаса нашим пољима
Видим поглед твој
по ријекама и нашим брдима
и осјећам дух твој
подно неба на највишим висовима.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!
Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!
Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао

Фото: Девојка у молитви; Википедија

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Бисер; Википедија

Сутон се спрема
На обали
Расут песак златног сјаја
.
Бисер му се крије од очију
Једино малени прсти и
Мало око га може спазити
.
Није то обично око
Већ око необичне
Сутонове Звезде
Са расутом косом као вила
Стопалима малим, нечујним
Испружених руку радовала се
Смирају дана
.
Трчала би по злату
И када би је бисер задивио
Раширених руку ту лепоту
Узе себи
А Сутону од туге остаде тмина
.
Звезда престаде да сија
Јер је лепота
Бисера узела њен
Сјај,
И она
Постаде заувек његова
Шкољка

опет си дошла у вреле наше таме
тихим корацима из знане даљине
са себе збацила претешке хаљине
и болне праслике велике осаме
.
месеца сребро скривено у грудима
пропланци шумски над умом пусти
вилено лудило свеватра бездима
кад ти се сенка на мене спусти
.
две нам се игре помамно љубе
руке змијањем клизну низ тело
негде се у мени нетрагом губе
.
очима док дарујем ти јутро бело
сањиво ново је буђење трајно
нераздвој подељен љубављу тајно