СВЕТОЗАР Ђ. РАДИШИЋ
НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА
КЊИГА ПРОФЕСОРА ДР СВЕТОЗАРА РАДИШИЋА: „НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА 2012“...
Како до књиге: Књига ,,Нестанак великог брата 2012. “ може се набавити у књижари Медија центра ,,Одбрана” (Васина 22, Београд), или наручити путем телeфона: 062 448 965.
ПАН-ПЛАСТ
БЕОГРАД
Београд, 2007.
——————————————————–
УМ, КОЈИ ПОНЕКАД СМАТРА
ДА НЕ ПОСТОЈЕ ТАКВЕ СТВАРИ
КАО ШТО СУ ЧУДА,
САМ ПО СЕБИ ЈЕ ЧУДО.
Скот Пек
ОДЉУЂИВАЊЕ
Двадесет први век по свему мора бити чудесан. Пре само сто година нико није могао да замисли космичке платформе, клониране људе, киборге, невидљиву технологију, другу страну Месеца, креативну улогу Сунца, фреквенцију мисли… У двадесет другом веку, очекује се, човек ће крстарити свемирским бродовима Млечним путем, као што то сада чини луксузним бродовима Тихим океаном или медикаментима својим крвотоком. Тајне се све време сужавају и шире, с мером пале и с мером гасе.
У доба стварања немогућег, човек је схватио да је прихватањем институционалног надгледања изнедрио појаву која смртно угрожава његову судбину, односно његов унутрашњи мир, приватност, достојанство и сваковрсну слободу. При том је истина да је човек навикао да га неко надзире. Док је дете, над њим бдију родитељи, дадиље, васпитачи…, а понекад и друга деца. Касније о његовом понашању брину учитељи, наставници и професори. Када стаса за самосталан живот, прате га оштри погледи полицајаца, испитивачки погледи лекара, правника и шалтерских службеника, и ставља се под стални надзор претпостављених, контролора и „колега” из „унутрашње” безбедности.
Наведене врсте надгледања понашања људи природне су и чине део бриге о људима. Међутим, један од најважнијих проблема људског рода – морална декаденција квантитативне цивилизације – изазвала је драстично материјално раслојавање људи и потпуно другачије разлоге и услове за њихов надзор. Сада „велики брат” (група најимућнијих лица) одлучује о животу и смрти осталих људи. Брига о људима је ишчезла, а брига о иметку све више опседа људски род.
На размеђу информатичке и нанотехнолошке ере, средства за живот се убрзано преливају у касе, банке и фондове најимућније касте. То је условило да су новчана улагања превасходно усмерена у личне, уместо у друштвене пројекте, да судбина већини људи измиче из руку, смањује се број ангажованих у стварању нових вредности, онемогућено је људима да се правовремено спреме за старост… Пред будућношћу стрепе и млади и стари људи. Нове генерације имају све мање могућности да им нешто претекне и да нешто надграде до своје старости. У општој несташици, губе се основне људске вредности и врлине, а исконску љубав потискују душевни бол, стрепња, страх, завист, подозрење и мржња.
Али, ко је или шта је „велики брат”? Реч је о двоструком феномену. Он је физички систем који ће се у следећих десетак година, по свему судећи, потпуно персонализовати. Истовремено, то је владајући метафизички концепт.
У физичком облику, реч је о више од 3.000 најимућнијих људи света. То су масонеријом обухваћени мегакапиталисти.[1] Сва лица у чијој су одбрани и заштити обезличени гардисти, ојачани ОУН (Савет безбедности), НАТО-ом, ОЕБС-ом, ММФ-ом, Саветом Европе и Парламентом Европе…
Њихов систем подсећа на време Јосифа Висерјоновича Стаљина када је постојао само један прави Стаљин, а стаљинизам се састојао од безброј мањих Стаљина, различитих величина и вредности, на различитим нивоима. Зато сада сви они који имају телесну заштиту припадају систему „великог брата”. Они, кријући свој идентитет и негујући своју безличност, све надгледају. Док их све не купи најимућнији међу њима личиће на братство, а потом ће на економско-политичко-војној сцени остати у Библији предвиђени, осамљени, али свемоћни „Владар света”. Сада Дејвид Рокфелер само подсећа на њега. Већина особа које сачињавају вишедимензионог брата већ је, због зала почињених Србима и хришћанству, проклета у име господа Исуса Христа…[2]
С друге стране, „велики брат” је концепт размишљања који је прихватила већина људи. Свеприсутна свест „великог брата” је испољено зло у људима. Он је култура претходног и „новог доба” настала из односа према својини и потхрањена медијском манипулацијом, односно непромишљеним уверењем да је све што излази из магичних ТВ кутија – истина. Гоји (раја, народне масе, руља), [3] одљуђени ставовима сионских мудраца, плаћају цену свог настојања да прихвате и одобре похлепу имућних, у жељи да постану нечији пигмалион, попут њиховог узора – самољубивог Била Гејтса.
Александар Дугин је у предговору српском издању књиге Основи геополитике – Геополитичка будућност Русије издвојио из руље већи део српског народа: „Ви сте се с атлантизмом суочили кроз натовске бомбе. Одолели сте, нисте се предали. То је била сурова лекције из геополитике – разорени градови, унакажена поља, настрадали недужни људи – деца, девојке, старци… А ви сте – Господе Боже, већ по ко зна који пут – сачували част, нашу заједничку евроазијску част… Клањам се великом српском народу”.[4]
Све је мање из руље издвојених интелектуалаца а услови за самобитност, самосвест, информисање истинитим информацијама и самопоштовање убрзано ишчезавају. Осврћући се око себе, преостали интелектуалци се саблажњавају над догађајима којима нису дорасли, јер их не разумеју. У књизи The Twilight of the West записане су изјаве Ремзија Кларка, Бижит Бардо, Ноама Чомског, Михаила Горбачова, Питера Хендкеа, Игора Мандића, Никите Михалкова, Харолда Пинтера, Александра Зиновјева… Сви су запрепашћени количином зла усмереном ка Србији и Србима и немоћни да било шта учине да се то зло не обнавља.
Такав „велики брат” нуди свим грађанима света да стекну капитал и постану једнаки њему. Треба само да савладају грижу савести и да непрестано узимају све што могу од кога стигну. Његов концепт је копија Божије понуде свим људима да постану безгрешни попут Исуса Христа. Треба да живе што бестелесније и да непрестано дају. Прва понуда извитопереном људском роду изгледа веома природно и доступно, а друга личи на још једну „немогућу мисију”. А руља к’о руља – увек иде лакшим путем.
Свет је постао јединствен „мулти левел систем”, у којем сви напори појединаца све време јачају мегакапиталисте. Што време више протиче, имућни су имућнији, а сиротиња је сиромашнија.
Службеници „великог брата”, његови главни ослонци и освеживачи, припадају тзв средњем, чиновничком, техноменаџерском слоју људи. Они су уверени да ће кад-тад да му се придруже, иако знају да до огромног капитала није могуће стићи часно, чисте душе и чистих руку. За стварање нес(а)весних „гонича робова” и владање руљом најимућнији мегакапиталисти настоје да искористе обједињену планетарну религију, средства јавног информисања и нанотехнологију.[5] Да размишљање људи са „ситном душом” није засновано на тако мало знања, мегакапиталисти не би постојали, нити би имао ко да их (са)чува.
Када неко науми да саучествује у нестанку феномена „великог брата” и само помисли да је његово раскринкавање и разголићавање довољно за урушавање концепта, онда постаје блиска одавно присутна мисао да је реч о још једном рашомону. То је као када психа жели да се самоконтролише, свест покушава да се освести,[6] ум настоји да схвати себе а душа треба да се самостално продухови. Зар је могуће очекивати да ће се метафизички облик „великог брата” одрећи себе?
Планетарни је проблем то што су најмоћнији људи одлучили да не информишу оне друге и што им је циљ да већ избезумљено јавно мњење буде тестаста маса за свевремено и сваковрсно обликовање. Међутим, уколико у томе не остваре успех, постоји могућност да се пред њима кад-тад појави разуларена руља, коју треба контролисати, изоловати, неутралисати, или, пак, елиминисати.
Тешко је оспорити да је у људском роду, почетком 21. века, између оних који владају и оних који припадају руљи, успостављен однос који је веома сличан претпостављеном односу између Нефила и људи.[7] Стога се очекује да ће „владари из сенке” искористити прву прилику за увођење ванредног стања, ради потпуније контроле сиротиње. Тада ће заувек ускратити тзв. обичним људима право на достојанство и слободу. Уосталом, у историји људског рода није постојала боља прилика да се овлада целом планетом.
У време када је јасно да би сви умови света требало да се позабаве проблемом опстанка људског рода, а и саме планете, (за)купљене медијске куће, у којима већином влада новинарски полусвет, предвођен fax-идиотима[8] (којима је важан само новац), убрзано избезумљују, иначе неинформисане, грађане. Чине то увођењем обездушених програма, филмовима и емисијама за величање свега што је настрано и за продају. Врхунац је пренос ратова уживо.[9]
Уместо да људи све већу ризницу усвојених знања искористе за своје материјално и душевно усавршавање, људска цивилизација је све угроженија, што после 20 векова култивисања заиста делује чудно, мистериозно и бесмислено. Научни и школски програми за просвећивање људи полако постају реткост, иако би човек, да би изменио садашњи начин размишљања, морао да се освести и духовно прогледа. Тада би могао да усмери енергију ка хуманијим решењима и улагањима, у истраживања која ће омогућити бољи живот будућих генерација.
Школовани медијатори не нуде решења виталних проблема и не уче како да се људи односе према стварности. Толико мало људи сазнају о својој души, да постаје беспредметан сваки разговор о сврси живота. Непристојно је да људи уопште разговарају када располажу потпуно различитим информацијама из недодирљивих области. Размена информација је немогућа за кратко време, а наметање свог знања неуљудно и бесмислено. Зато људи у кратким сусретима, уколико су из различитих бранши, воде празне разговоре, препуне бесмислених фраза.
У електронским медијима доминирају емисије за одмор, забаву и разбибригу, а напоредо са њима, у тзв. информативним блоковима, глобалисти уништавају језике, културе, традиције и тековине. Резултат је изопачени свет изопачених. Као да се неко поиграва судбинама нормалних људи.
Зато није чудно што се за вође све чешће кандидују зависници од дроге, настрани људи и они с говорним и другим телесним и менталним манама. Професори остају за катедрама, а њихови недовршени студенти покушавају да постану председници држава. Младићи и девојке саветују с ТВ екрана старије генерације и чекају да им се у партијама и скупштинским клупама придруже нови дипломци мегакапиталистичких школа. Полако али сигурно, грађани постају руља потпуно незаинтересована за сопствену будућност.
Угрожени су људи, животиње, биљке, минерали, вода, ваздух… Све их је угрозио поредак похлепних мегакапиталиста. Из дана у дан све је мање слободе. Свуда ничу зидови, ограде, преграде, рампе, паравани… Преграђују се и морске обале. Све више је уторених и ухапшених људи и животиња. Слободни се зову луталице… Већ следећег дана зло је савршеније, и све је дебљи талог у прљавим људским душама произишао из незнања, зависти и мржње. Упорно га негују они који су опљачкали и обездушили људски род. Моћ најимућнијих људи толико је заслепила и престрашила раслабљене људе да су спремни на самоуништење бежећи од сваке врсте самопоштовања. Продају се фреквенције и информације, паркинг простори који су својина оних којима се продају, продају се љубав, истина, част, образ, вода, ваздух, земља… Све! Летке и рекламе као да више не гурају насилно у руке и срце, него право у душу.
Без понављања марксистичких парола о уједињењу пролетера, и без потребе да се било ко организује, чини се да се сваком човеку исплати да остатак живота утроши на потеру за благом мегакапиталиста, не бирајући начине и средства за уништење њиховог концепта. Њихово физичко и метафизичко нестајање једина је шанса за будућност човечанства. Нестанком њиховог монопола и хегемоније отвориће се врата за излазак из материјалног ропства и улазак у еру вечне свемоћи ума.
Ускоро почиње нестајање „великог брата”. У овој књизи, у којој ће многи учени ауди тражити благу иронију и неће је наћи, јер је иронија у свему, објашњени су разлози за његово нестајање. Зато прво треба ослободити мисли и бити изнад греха и смрти ради живота и будућности.
Емотивнијим и ратоборнијим људима се чини да је једини спас ликвидација најимућнијих пре него што један од њих постане антихрист – цар планете. Они верују да ни тада неће бити касно, и да његов убица неће починити грех. Наравно, ништа се не би постигло физичком ликвидацијом најимућнијих људи планете. Она, уосталом, изгледа немогућа, будући да их чувају и бране сви војници и полицајци света и схватање свих оних људи који су у заблуди да је глобализација хуман процес. Оплакала би их цела планета, у добро режираном театралном опроштају, и заменио следећи слој моћника с још нехуманијим системом – и тако унедоглед.
Разборитији људи схватају да треба уништити концепт према којем су људи постали обезбожена, обездушена, обесправљена и опљачкана руља. Да би мегакапитал нестао треба савладати зло у себи, што захтева и коначни обрачун с капитал-односима, који су довели до настанка гордих и умишљених владара и до последичног стварања убогих људи. Тај концепт је у свести већине људи. Заснива се на прихватању свеприсутне похлепе.
Један од основних разлога за писање о „владарима света” јесте српска судбина у планетарним оквирима. Делићи распарчане истине указују да је могуће да су Срби били један од најраспрострањенијих родова, раширени од Индијског полуострва, преко Русије, Скандинавије и Прибалтика, до британских острва. Најочевиднији и најсвежији пример за то су Лужички Срби и нестанак Срба са подручја Сент Андреје, из Равних Котара и Жумберка код Загреба. Брисање историје под Римском куријом, а затим и ватиканском, нордијском и германском школом, учинило је да људи Запада искрено замрзе Србе и почине бездушни геноцид над њима.
Историчар Милош С. Милојевић је својевремено написао, а Олга Луковић-Пјановић је на то подсетила, у књизи Срби… народ најстарији, ради поуке и завештања младима: „Запад ствара неку врсту конвенције, по којој пресеца и онемогућава, на пример, паралелно изучавање српског и грчког језика, а то би биле сасвим извесно студије, које би откриле – ствари нечувене… Германска школа и западна наука су збрисале са земаљског тла (по Херодоту) најмногобројнији народ после Хиндуса – Трачане! Зар су малобројни и нешто бројнији Римљани преживели и надживели све инвазије и одржали се до нашег времена, а стари Трачани (како су их Грци називали) су, тек тако, збрисани са земаљског тла? Па је збрисан и други народ древног порекла – Трибали, односно Србљи… И то се догодило зато, што је неко на Западу тако одлучио, да би се – по његовој науци – Словени уопште појавили тек на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не узимају у обзир приликом решавања многих важних лингвистичко-историјских европских проблема”.[10]
Непрестано убијање Срба и Руса (Словена) у свим временима, а посебно Срба од 1054, преко 1332, 1834, 1914, 1944, 1995. и 1999. године, настављено на Косову и Метохији, највише говори о тзв. владању из сенке. Колико је то владање погубно показује свакидашњица, у којој Срби нису схватили да су Србе убијали плански и заверенички. А још мање да су их уништавали „српски идоли”, попут Винстона Черчила, Јосифа Висерјоновича Стаљина и Јосипа Броза Тита.[11] Њихове фотографије украшавале су српске зидове и биле разлог за међусрпске сукобе и размирице.
У време када заплашене, продане душе поново иду у загрљај душманима, и када је јасно да ће тај загрљај омогућити убрзано и подмуклије нестајање Срба, све је ближа идеја да се покуша нешто попут штрајка глађу – да се озбиљно размотри, резигнирано и беспомоћно – издвајање из Европе. При том, од Европске уније и Ватикана треба захтевати јавно извињење за све покоље над Србима, да се искрено покају, да отворе архиве о фалсификовању и брисању историје и пруже доказе и гаранције да ће уласком Србије у њихову заједницу престати погром над Србима и учење деце на дојкама англосаксонских мајки и касније у школским системима да су Срби дводимензионална бића.[12]
Треба инсистирати на томе да претходно докажу своју искреност и вољу да сарађују са Србима, да сарадња не буде испуњавање пуких жеља посрамљених, понижених, раслабљених и недораслих, а непоправљиво „крвожедних” Срба. То би могли да докажу одустајањем од провоцирања и уцена. Такав предлог, уколико би добио приступ јавности, био би прави тест и јавни показатељ будућих намера „владара из сенке”.
Увек је могуће ући у раље немани – за то никад није касно, а српски политичари, још увек наивни, упорно срљају ка раљама. Уосталом, не постоји партнерство без равноправности.
Наравно, људске мисли ће, као увек до сада, одлучити о промени свести и спровести је у дело. Они који први схвате моћ мисли и њихову природну везу с „Пољем нулте тачке”, о којем је писала Лин Мектегерт,[13] односно с јединственим пољем интелигенције природе, имају шансу да победе скоро свемоћног „великог брата”, и/или да га усмере ка неизбежном расплињавању.
Будући да већина људи „нема времена да има времена”, и да је део машинерије магната[14] која просто не дозвољава да се мисли, драгоцене су свака отворена душа и свака чиста мисао. Сасвим је извесно да ће пресудну битку за слободу мисли добити мало људи, које остали неће разумети. Њихова мисија биће прикривена и срачуната на чудо, до савршенства. Уосталом, мистици су столећима говорили кроз парадоксе. Сада, у 21. веку, све чешће се намеће питање: „Је ли могуће да смо сведоци сусретања науке и религије? Када смо у стању да кажемо да је ‘човек истовремено и смртан и вечан’ и ‘светлост је и талас и честица у исто време’, онда смо почели да говоримо истим језиком”.[15]
Наравно, свеједно је да ли су мистици у праву и колико ће решење бити необично. Оно се, у сваком случају, налази између два пола, између две наизглед супротности – физике и метафизике, односно науке и религије. При том постоји свест да су места за тзв. лажне пророке упражњена у мистеријама напуњеним главама и да је сврставање међу њих и у неуму последње што би човек себи пожелео. Јасно је да ће један број људи остатак живота провести у грчу и вечној зебњи да се сваки оптимизам може расплинити у океану апсолутног зла.
У овој књизи спојени су физика и метафизика: њихов саживот је ионако у нераскидивом загрљају.[16] Овде су спојени геополитика и војне стратегије са космологијом и веровањем. Некоме ће спој деловати грубо, недовољно прожето, али је то учињено због ауторових потиснутих недоумица и ради сликовитости. Иако су јин и јанг једно, ипак су обојени различитим бојама.
Од душевних поробљивача, који су људском роду, ради свог профита, одузели дневну светлост и слободу кретања искоришћавањем целокупне обданице, најмање што треба отети јесу рађање сунца (зора), јутарњи мирис и пуцкетање траве, први цвркути птица и јутарња роса. Службеници „великог брата” знају само да врисну када виде да је већ време за устајање, гутају „брзу храну”, утрчавају у метрое и аутомобиле и потом, налицкани и миришљави, стају мирно пред више рангираниг службеником истог система.
Да би се разумео необичан приступ проблему у којем „велики брат” волшебно нестаје у истини, треба се само подсетити да је Ангелина Махаловска у десетогодишњем истраживању доказала да крст и молитва „Оче наш” преображавају структуру воде, повећавајући њену оптичку густину. Учинила је то, с тимом научника, у лабораторији медицинско-биолошких технологија Научно-истраживачког института за индустријску и морску медицину. Показало се да је вода ритуално прочишћавана. Количина штетних бактерија смањивана је за седам, 10, 100, па чак и више од 1.000 пута. Чини се да вода разликује смисао над њом изговорених речи и да памти и чува тај утицај. У Петербургу, где раде Ангелина и њене колеге, схватили су о чему је говорио Никола Тесла када је помињао 21. век и спој метафизике с класичном науком.
Иако није циљ да се предвиђање о нестајању зла безусловно и непогрешиво оствари, остаје вера да ће човек од два пута у будућност, присиљен страхом од Армагедона, коначно изабрати – вечни мир. По свему судећи, при крају смо „библијске приче”. Уместо чекања богова, све свеснији, учинићемо корак ка њима.
АУТОР
АКО ОВАЈ СВЕТ НИЈЕ ОНО ШТО ИЗГЛЕДА ДА ЈЕСТЕ, МОЖДА НИ МИ НИСМО ТАКО СИЋУШНИ И БЕЗНАЧАЈНИ КАО ШТО НАМ СЕ ЧИНИ ДА ЈЕСМО.
Ричард Бах Наставите читање →
