ГЛАС РУСИЈЕ: Чиме је био огорчен српски премијер када је опсовао Европску Унију?


Чиме је био огорчен српски премијер када је опсовао Европску Унију?

Ратко Паић
21.09.2012, 19:17
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

вице-премьер сербии ивица дачич сербия

© http://ru.wikipedia.org/ Драган Жебељан / cc-by-sa 3.0

Пре неколико дана је у јавности, пред телевизијским камерама, премијер Србије у тренутку огорчења изрекао псовку на рачун Европске уније, дословно рекавши следеће речи: „Изем ти такву Унију, за коју је геј парада улазница.“ Ради се о томе да се у Србији увелико сматра да је одржавање такозване Параде поноса незванични услов за приближавање Европској унији.

Званичници ЕУ демантују да је то било какав услов, међутим, свестрано залагање њених представника да се Парада одржи по сваку цену, у јавности ствара утисак да је то ипак један у низу незваничних услова. Вероватно је и српски премијер то схватио као притисак, када је тако необично одреаговао.

Парада је јавно окупљање особа хомосексуалног опредељења, које се обично одржава сваке године у разним градовима света, а њихов прокламовани циљ је скретање пажње јавности на њихова права. Међутим, ова потреба за јавним парадирањем, поготово у срединама са традиционалним схватањем, се веома различито доживљава и тумачи. У земљама Европске уније се на таква окупљања гледа врло благонаклоно, и штавише, она се отворено охрабрују и подстичу. Обично су најмасовнија она која се одржавају у Лондону и Амстердаму, али редовно се одржавају и у другим западним престоницама. Колики значај им приписују званичници из Уније, показује и пример прошле Параде у Београду, коју је лично отворио шеф делегације Европске уније у Србији, а својим присуством су је подржали и други њени високи представници.

Када се ради о Руској Федерацији, тамо је однос према том питању знатно другачији и преовладава мишљење да геј параде представљају неприхватљиву промоцију хомосексуализма, посебно међу малолетницима. У Русији постоји забрана пропаганде хомосексуализма и педофилије међу малолетним особама у Петербургу и још 6 руских области. Тај закон је усвојен почетком ове године, и он за такву пропаганду предвиђа новчану казну. У самој Москви и још 5 области слични закони се налазе у различитим фазама разматрања. Аутори закона су замолили државну власт у Русији да заштити не само интересе разних мањина, него и права већине. Притом су рекли да ће се кажњавати јавна делатност ЛГБТ активиста, али су и нагласили да нико неће забрањивати геј-заједнице, већ само да оне не треба да се тиме баве у школама, и да врше пропаганду таквог начина живота међу малолетним лицима. Из тог разлога је Врховни суд у Москви пре неколико месеци потврдио забрану геј парада у главном граду Русије, а представници Руске православне цркве су са своје стране подржали идеју да пропаганда хомосексуализма и педофилије добије забрану и на федералном, државном нивоу.

Прошле године је и Патријарх Српски Иринеј апеловао на надлежне органе да се не одржи Парада поноса у Београду. У својој поруци, Свјатејши је тада рекао и ово: „Са пуно оправдања ову пошаст назвао бих парадом срама, којом се блати људско достојанство и гази светиња живота и породице.“ Осим тога, у истој поруци, он се упитао кога ће полиција штитити и бранити, и додао да се ради „о групи настраних, који своје мањинске погледе, у основи неприродне, желе да наметну другој, огромној већини, која не дели и не прихвата њихово схватање смисла живота и људске слободе.“ Такође, по речима Патријарха српског, доста је понижавања и испуњавања страних жеља. Када је о овом последњем реч, чини се да је српски премијер управо то имао на уму када је дао своју неочекивану изјаву: „Изем ти такву Унију, за коју је геј парада улазница.“

The cruelest death of all times – Ustase were killing Serbs by knife nicknamed "Serbcutter"


FBR Branko Ilic
22.09.2012.

Jasenovac – The cruelest death camp of all times – A knife nicknamed „Srbosjek“ or „Serbcutter“, strapped to the hand, which was used by the Ustaše militia for the speedy killing of inmates in Jasenovac

A Unit Of Ustaše militia point their rifles at a group of bodies lying in front of their feets.
Independent State of Croatia WWII

СОКОЛОВ: У Србији желе да подигну споменик последњем руском императору…


У Србији желе да подигну споменик последњем руском императору

Григориј Соколов
21.09.2012, 09:32
Одштампајте прилог Испричајте пријатељу Додати на блог

император николай второй II убийство россия

Фото: РИА Новости

У последње време, у Србији расте интересовање за царску породицу Романов.

У Руском дому у Београду ускоро ће бити отворена фотоизложба, посвећена 400- тој годишњици династије Романов.

Студенти учитељског факултета из Врања су иступили са иницијативом да се у Србији подигне споменик руском цару Николају Другом. Информацију о овом пројекту поставили су на страници Фејсбука- „Александар Конузин фан клуб“ и „Владимир Путин фан клуб“. Бојан Јовановић, члан клуба поклоника говори за „Глас Русије“:

Наша жеља је да на тај начин пробудимо свест српског народа који, нажалост, не зна ко је био последњи руски цар, који је задужио Србију у Првом Светском рату. Када могу француски генерали да имају споменик у Београду, што не би могао и Романов? Французи и Енглези, којима су подигнули споменик захвалности, били су спремни да српску војску и после албанске Голготе оставе да умру од глади. И њима су нападале шиптарске банде на обалама Албаније. Да не би било руског цара, од српске војске ништа не би ни остало. И споменик светом цару симболично би означао обнављање српско-руских односа, којих није ни било заправо после убиства Романових. Као што знате, није било ни Србије, ни Русије. Све је то било комунистичко. Прво су Москвом завладали комунисти, ускоро и Београдом. Сада ствари иду набоље, барем по мени, и прави услови за блиску сарадњу су тек сада отворени. Остаје да се види, да ли ћемо прихватити пружену руку и поново моћне Русије. Видићемо.

А како грађани Србије реагују на иницијативу студената из Врања:

Људи са одобравањем гледају на ову идеју. По мојој рачуници, за неколико дана, нама се прикључило око 250 људи. Планирамо да ову информацију објавимо на још интернет портала, како бисмо појачали наше напоре. Планирамо и да о нашој идеји обавестимо руску амбасаду. Сада смо испратили Александра Конузина, на чије ће место доћи нови амбасадор. Надамо се да ће нови амбасадор радити у истом смеру и да ће штити српске интересе, као што је то чинио господин Конузин.

 

Глас Русије

11 Years After 9/11, U.S. And Al Qaeda Come Full Circle In Syria


 On September 11, 2001, Washington and Al-Qaeda were full-blown enemies, but 11 years later they are allies in Syria.

By Saman Mohammadi – The Excavator
September 11, 2012

Washington’s covert alliance with Al-Qaeda terrorists in Syria proves that the U.S. war against Al Qaeda was never genuine. The official 9/11 story served as a sacred myth to brainwash the world and a propaganda cover for the pursuit of criminal imperialist and Zionist goals in the Middle East.

Defeating Al-Qaeda and getting Bin Laden were only the publicly stated goals. They were never pursued with real vigour. America hunting Al-Qaeda is like a dog chasing its own tail. The two are inseparable because they are the same Being. Al-Qaeda is insider code for CIA.

The entire history of the last eleven years about Al-Qaeda and Osama Bin Laden is a lie. Osama Bin Laden was dead before President/CIA asset Barack Obama stepped into the Oval Office.

The scripted assassination of Bin Laden in May 2011 was presented to the world as the bookend of a ten-year long manhunt drama, but the manhunt never happened and the assassination wasn’t real. Bin Laden wasn’t captured and killed in real life.

Obama is a ghostbuster, and Bin Laden was Casper.

The Bin Laden manhunt was a bad, made-for-TV television movie. The casting, directing, and writing deserve three thumbs down.

But it is useful to rewind the movie back to the beginning, and replay the scene of Bin Laden being visited by the CIA at a hospital in Dubai before the 9/11 events. Although the scene was later taken out of the movie by the directors of official reality at the CIA, it still exists in bootleg copies on the Internet.

Also, the moment when the FBI allowed the Bin Laden family to escape from America on a plane was a scene to remember. This was the original inspiration for the film “Snakes on a Plane.”

Moving Bin Laden out of the picture allowed President Obama’s national security team to concentrate full-time on Pakistan’s nuclear arsenal, Libya, Syria, and Iran.

Despite official denials, the reality that Washington and other Western capitals are directing Al-Qaeda terrorists in Syria and providing them with political and media cover is inescapable.

Prof Michel Chossudovsky wrote on September 8, 2012, in his article, “9/11 Mastermind Osama bin Laden: America’s Anti-Soviet “Peace Warrior” and CIA “Intelligence Asset””:

“Bosnia, Kosovo, Macedonia: The strategic objective of the US-NATO military operations was to destabilize and destroy the Yugoslav Federation using Al Qaeda terrorist operatives as a means to triggering sectarian strife and ethnic divisions within a socially and culturally diverse national society.

The Bosnia-Kosovo model was replicated in Libya and Syria.”

The fact that Washington is playing the Al-Qaeda card in Syria is an act of imperial desperation. Using terror is what empires in decline do. And the sad thing about it is that America’s national security is not threatened by Syria so it is flushing its money and reputation down the toilet.

Letting Jihadist terrorists, Saudis, Turks, and Israelis take the lead in Syria is not what a great power does. Washington should use its military power to make its dream of destroying Syria a reality. Deferring to Al-Qaeda, a thug in Turkey, and a corrupt royal family in Saudi Arabia is pathetic. If you are going to be a destroyer of the world then fully commit to the role.

Destruction is the only thing Washington has to offer to the world at this moment in time. This is what a great empire has come to: half-ass terrorism and mass murder. It is beyond sad.

America defeated the Nazis and Communists in the 20th century, why is it busying itself with third world dictators in this century? It is a waste of money, manpower, and most important of all, national honour.

You know you’re on the wrong side of history when your best friend in the Middle East is Al-Qaeda, and your so-called “special ally” is blackmailing you into committing suicide.

Teaming up with terrorists is a bad look for America. America should ditch Al-Qaeda and Israel, and restore ties with Iran.

ДСС подноси иницијативу Уставном суду да се ван снаге ставе споразуми из Брисела


ПРАВДА 22. септембар 2012, 14:03

Споразуми из Брисела пред Уставним судом

БЕОГРАД – Демократска странка Србије саопштила је данас да ће поднети иницијативу Уставном суду да стави ван снаге уредбе које су настале на основу споразума који су у Бриселу потписани између Београда и Приштине.

– Истовремено ДСС ће од Уставног суда тражити да обустави спровођење свих аката и радњи који проистичу из ових споразума док траје поступак оцене уставности, да не би настале дугорочне штетне последице – наводи се у саопштењу те странке које је потписао лидер Војислав Коштуница.

Он наводи да је ДСС „потпуно уверена да су ови споразуми противуставни, да крше наш правни поредак и да су супротни нашим националним и државним интересима“.

– Најбољи начин за државу да се реши ових штетних споразума јесте да Уставни суд због неуставности све ове одредбе стави ван снаге – навео је Коштуница.

ИЗВОР: ТАНЈУГ

Влади је јавно бачена рукавица у лице – а она забија главу у песак?!


 

петак – 21. септембар 2012

Слободан Антонић: Црвена линија једне владе

Био сам решен да напредњачкој влади („Вучић-Дачићевој“, како ју је одмах прозвао један пронапредњачки коментатор) дам 100 дана без критике – да не би испало да сам злобни квариигра, који одмах нешто закера, „не давши времена момцима да нешто ураде“. Али, оно што се дешава после немачког ултиматума од 7 тачакаса том владом, учинило је да се предомислим.

А дешава се… Па не дешава се ништа, у томе и јесте проблем! А морало би. Јер, од Србије се тражи – између осталих понижавајућих захтева – и да „са Косовом потпише заједничку правно-обавезујућу изјаву“, која би била попут „уговора о добросуседским односима“ (како нам је лепо прецизирао доносилац ове љубазне листе, Андреас Шокенхоф). Циљ овог „уговора“ биће да се Србија обавеже да неће блокирати улазак Косова у међународне организације – рецимо у УН.

Последице су јасне: Србија, иако неће формално разменити амбасадоре са Приштином, мораће ћутке да посматра како њена сецесионистичка теориторија бива примљена у УН као „независна и суверена држава“, и како је након тога – по одавно обзнањеној Лајчаковој формули – признају све оне земље које су се до сада још уздржавале од тога.

Реакција „Вучић-Дачићеве“ владе на ово била је нојевско забијање главе у песак. Вучић је изјавио да се „Влада Србије није изјашњавала о томе, јер се ради о ставу једне политичке партије, а не Немачке или ЕУ“, и да је „за Владу битније шта о тим условима мисли Европска унија“. А пошто је став шефа Делегације ЕУ у Београду Венсана Дежера, по Вучићу, „да су услови Уније непромењени“, онда – хојла-хојла, идемо даље, као да се ништа није догодило.

Иако су се у први мах у медијима могли чути и (потпуно тачне) оцене да је овим политика „и Еу и Косово“ доживела крај, врло брзо је наступила сложна медијска анестетизација српске јавности. Тема је експресно нестала са видика, и ево већ данас, заиста, „као да се ништа није догодило“. Напредњачки пропагандисти су наставили да славе Вучићев успешан поход на Берлин, а када сам покушао да макар мало алармирам јавност, поредећи ових седам тачака са ултиматумом из 1914, један од тих добричина ме је – ваљда желећи да ме неутралише и исмеје – назвао „ноторним политичким аналитичаром“.

Добро, можда и јесам ноторни, али и даље мислим да је ствар врло озбиљна и да је ултиматум од 13. септембра бедно заташкавати причама „то је само став једне партије“ и „ех ти ноторни политички аналитичари – тај хор београдских дечака – сви сопрани, сви у жутом, сви у дечјем доживљају света“, бла, бла, шта они знају…

Ја вероватно не знам много, али оно што знам јесте да се свака влада суверене државе о оваквој ствари мора изјаснити. И да би свака влада која је стварно патриотска ову прилику свакако искористила да јавно повуче своју црвену линију. Јер, пазите, влади је јавно бачена рукавица у лице. Такво саопштавање „услова“, пред целим светом, не само да није дипломатски пристојно, већ одаје запањујући мањак поштовања за ову државу, па и за њену владу.

Српски политичари можда и заслужују овакав третман. Али ова држава је ипак старија и већа и од садашњих политичара, и од „Вучић-Дачићеве владе“. Стога та, једина влада коју ова земља има, свиђала нам се она или не, мора да се испрси и стане у заштиту државног интереса и интегритета.

 Дакле, пошто је јавно изазвана, Влада не може да ћути. Она сада мора јавно да реагује. Не због повређене части ове земље – мада суверене државе о томе и те како воде рачуна. Јер, као што лепо рече Вукадиновић, замислите да нека српска делегација усред Анкаре држи конференцију за штампу и позива домаћине да се „храбрије“ суоче са реалношћу независног Курдистана!?

Једноставно, јавни изазов је толики да се у овој ствари просто не може надаље „ћутати и радити“. То „ћутање и рађење“, наиме, може водити само до тога да „жаба буде најзад скувана“, а сецесија пузећи прихваћена. Заправо, ћутање Владе после овога има симболички значај пристанка Србије на статус колонијалне територије – и то пристанка који је дат бедним, али заправо знаковитим и зато громогласним ћутањем.

 Јер, обратите пажњу, овде се чак више не ради ни о Косову. Овде је сада на столу питање да ли ће нас и даље у Берлину, Бриселу и Вашингтону јавно третирати као колонију, или ће макар глумити да нас у понечему уважавају као суверену земљу. Сада је на столу питање да ли ће Влада својим ћутањем пристати да Срби, после два века независности, добију статус домородаца, којима колонијални господари, с времена на време, издају листу наређења – или ће Влада макар мало протестовати и показати да нам тај статус и није баш пријатан и да ћемо се можда једнога дана чак и наљутити, ако нас и даље буду тако третирали.

 Али, чак ни таквог минималистичког потеза нема на видику. То је јасно из чињенице да је између „немачко-америчких“ и „патриотско-напредњачких“ медија у Србији још једном постигнут пуни консензус: око ове ситнице не треба дизати галаму.

Но тај консензус између ЕУ/НАТО лобиста и напредњачких пропагандиста – да је “све у реду”, да се “није догодило ништа битно”, да ова влада неће урадити ништа што би угрозило европске интеграције“ и да не Русија, већ Немачка „треба да буде партнер број један Србије у Европи“ – то је ствар њиховог морала и/или интелигенције. Наше је да такав срамотни консензус раскринкавамо и кваримо.

Дакле, питамо „Вучић-Дачићеву“ владу: 1. Која је њена црвена линија када је Косово у питању? 2. Да ли је та линија, са захтевом за потписивањем „уговора о добросуседским односима“ са Приштином, прекорачена? и 3. Шта намеравају поводом тога да предузму?

(НСПМ)

ДРАГАН НИЧИЋ ЦИНОБЕРСКИ: "Немамо право да ћутимо… И нико нема права да нас ућуткује!"


РОПСТВО СРПСКЕ ДЕЦЕ КОСОВСКЕ

,,Недело прећуткивањем потпуно бива”

Из књиге: ШТА ЈЕ ТО СЛОБОДА
Записи косовске деце 1999-2008,

Аутор:  Драган Ничић Циноберски

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

,,До истине се не може стићи пузећи”!

Почетком 21. века на тлу Европе, захваљујући ,,Милосрдном Анђелу”, последњем свецу наше хришћанске браће из Америке и Европе, у Србији, на Косову и Метохији, после његове окупације од стране НАТО алијансе 1999. године, одрасла је генерација српске деце, која не зна шта је то слобода, са идејом садашњих владара света да никад то и не сазна. Питају нас: ,,је ли то нешто лепо или можда свето…?” Остављамо земљама, које су учествовале у бомбардовању њихове домовине због спречавања ,,хуманитарне катастрофе” да им једног лепог дана и одговоре на то питање.

Јудео-хришћанској цивилизацији, односно њеном делу који чине западна Европа и САД, а који себе, зарад својих глобалистичких циљева често назива ,,међународном заједницом” било је потребно равно 1999. година да осмисле најлицемернији, најподмуклији, и најсуровији злочиначки подухват у историји такозваног човечанстава, или је можда права реч нечовештва под именом анђела милосрђа.

НАТО И ЕУ ПРОЈЕКАТ ХОЛОЦИДА

Ово је пројекат холоцида а не геноцида, зато што поента овог плана, није била само да се Срби на Косову и Метохији побију и протерају већ и да се етнички очишћени градови преименују. Тако сад у Обилићу, Урошевцу, Србици не само да нема српске главе, него нема ни српског имена, па су то сада Кастриот, Феризај, Скендерај. Срби су избрисани са лица места, али и из памћења, из простора, из времана. Нестали без трага, из прошлости, садашњости и будућности Косова и Метохије нигде их нема.

Зашто је ово холоцид а не холокауст? Зато што су косовски Срби не само спаљивани заједно са својим храмовима, него је тзв. међународна заједница оличена у УН, поставила најподлији захтев у свом постојању: да се обнови преко 135 спаљених и срушених српских православних цркава и манастира може приступити једино, ако се претходно изврши њихово преименовање у ,,византијско наслеђе народа Косова”, читај Шиптара јер на Косову данас другог народа нема, наиме по уставу њихове нове државе, само су Албанци народ, а сви остали су националне мањине. А на шта би то личило, да један државотворни народ на простору своје државе нема ниједан споменик културе, него да то буду задужбине једне националне мањине.

Јуна 1999. уласком НАТО трупа на Косово и Метохију, почео је прогон и етничко чишћење Срба. До краја лета те године, етнички су потпуно очишћени сви већи градови на Косову и Метохији: Приштина, Пећ, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ђаковица били су без Срба, изузев северног дела Косовске Митровице. Методе за остваривање овог циља од стране албанских терориста, а уз снажну подршку КФОР-а и УНМИКА-а биле су: убијање, киднаповање, пребијања, силовања, спаљиване су мајке са децом и слична зверства. али оно што је очигледно, под утицајем инструктора из САД-а први пут виђено на Балкану и међу народима Балкана, јесте јавни линч. Линч као кукавички начин и чин изражавања и извршења колективне правде односно пресуде, тако популаран у традицији и пракси западних народа, а нарочито САД-а, никада није постојао међу врло често суровим, али увек поносним и достојанственим људима Балкана.

На тај начин, преко 250000 Срба је протерано из својих домова на Косову и Метохији, са њима и на десетине хиљада Рома, па чак и непослушних Албанаца. Преко 150000 Срба, који су и поред овог нечувеног и у свету незапамћеног терора остали да живе на Косову, спознали су живот у сеоским сафари резерватима, где су они били жртве, чије је кретање ограничено бодљикавим жицама, док су Албанци у пролазу из аутомобила убијали и рањавали српску децу, због своје забаве и задовољства, али и за опомену Србима, шта их у будућности чека. Све то под будним оком и одобравањем њихових ментора и широко развијеним заставама УН, НАТО и ЕУ.

СПОКОЈНО БОМБАРДУЈМО СРБЕ

Друга фаза у извршавању геноцида међународне заједнице и албанских терориста над Србима на Косову и Метохији, започела је 17. марта 2004. године са идејом, да се доврши етничко чишћење малих градова и започне етничко чишћење великих српских села.Она је у ствари била двонедељна реприза масовних злочина из 1999. али овог пута уз пуну сарадњу окупаторских војника КФОР-а, полицајаца УНМИК-а и албанских терориста из УЧК. Тако су француски војници насилно стрпали монахиње из манастира Девич, да би га непосредно затим албански терористи спалили и оскрнавили ћивот и мошти Јоаникија Девичког, једне од највећих светиња косовскометохијских Срба. Немачки војници припадници КФОР-а, нарочито су се истакли у сарадњи са албанским терористима у геноциду над Србима, у складу са својом славном традицијом на овим просторима. У зони одговорности немачког КФОР-а, опстало је само једно српско село, Велика Хоча, и једна српска улица у Ораховцу; иначе 17. марта, последњи Србин у Призрену је жив спаљен у здању Богословије.

Човек се увек подсвесно пита, треба ли говорити о свом том злу? Нама Косовцима је сигурно најтеже да причамо о томе, али нам је још теже кад се истина прећутукује, јер као што приметише стари мудраци: ,,Недело прећуткивањем потпуно бива”.

Јер, то је управо оно, што владари лажи и неправде од нас и очекују и чему се највише надају; наш заборав. Портпарол НАТО-пакта Џејми Шеј изјавио је својевремено: ,,Спокојно бомбардујмо Србе, они ће све то брзо заборавити”. Ово је књига, чија је порука, заборавите на спокој, ви који сте чинили и чините злочине. Прећуткивањем смо заборавили име девојчице из околине Гњилана која је издахнула, односно угушила се у астматичном нападу на граници, јер јој амерички војници нису дозволили да пређе границу и стигне у болницу у Врању, њена агонија на граници трајала је неколико часова. Да ли се сви осећамо боље, зато што смо заборавили њено име и њихово недело.

НЕМАМО ПРАВО ДА ЋУТИМО

Да ли у то име имамо право, да заборавимо име малог Данила, који је са својим родитељима кренуо да направи своје прве кораке пут свог отетог завичаја, а завршио разнесен, са десетином других повратника и сестрама Драговић из Лапљег Села. Мирјана је погинула а њена сестра је тешко рањена, а била су само два весела девојчурка. У истој тој зони одговорности енглеског дела КФОР-а, дан пре свог 18 рођендана са још тринаесторицом других жетелаца из Старог Грацког, убијен је младић Новица. Немамо право да ћутимо о томе и нико нема права да нас ућуткује. Говорити и сведочити о томе, не значи изазивати мржњу и нове злочине, него спречити да се злочини понове. Нико, чини ме се, не чини то боље од ове деце.

Злочини 17. марта започели су пуцњима у дечака у Чаглавици, паљењем Дома Здравља у Косову Пољу, паљењем манастира Девич и још стотинак цркава, прогоном монаха и монахиња. У неколико паклених дана, албански терористи уз помоћ КФОР-а и УНМИК-а успешно обављају и овај део свог плана, па је тако скоро довршено етничко чишћење: Обилића, Косова Поља, Липљана, Косовске Каменице… Виновници ових догађаја и извршиоци свих ових злочина, никада за њих нису одговарали, нити ће, све док светом влада ова, такозвана ,,међународна заједница” која је Албанце, за све ове злочине почињене над косовскометохијским Србима, наградила првом државом тероризма и терориста на свету.

Овај мали подсетник био је неопходан, да би се иоле разумеле околности у којима ова деца одрастају и живе своје детињство, кога често не желе да се сећају, њихове свакодневнице коју неретко покушавају да забораве и будућности од које стрепе.

А како живе, радују се и пате, најбоље ће рећи они сами. У овом уводу, описани су само они велики налети зла који остављају трагове и ожиљке на нашим душама, али струје и воде сваки дан нема, а како живети без њих и без слободе и још много тога, чућете од ове мале деце, која су по свему велика. Одузеле су ми дах речи ове деце, прерано суочене са страшном суровошћу живота косовских Срба.

Ја ипак остајем у уверењу, да човек није настао у тренутку, када је спознао моћ оруђа како нам се предочава у хваљеној ,,Одисеји у свемиру”, већ у тренутку кад је осетио самилост у себи и пустио прву сузу. Каин није постао човек када је видео да снагом мржње и оружја има моћ да убије свог брата, него када је чувши глас Бога схватио шта учини, па се покаја. А пошто, тешко да је Бог неки ,,матори диџеј”, који седи тамо негде на облацима и пушта гласове преко хај фај озвучења, биће да је то први пут чуо глас своје душе, душе човека.

Ова књига почиње насловом ,,Шта је то слобода” девојчице Анђеле и завршава се насловом ,,Дар који се зове Мир” дечака Луке. Ове две речи симболишу најдубљу жељу и стрепњу ове деце, а то су слобода и мир између њих су девет дугих година надања, патњи и страдања. Ова књига је сведочење деце рођене на простору, где се и одиграо Косовски бој, дакле самог средишта Косова, између Обилића и Липљана и Грачанице и Косова Поља, а то је свакако важно за разумевање њиховог доживљаја света. Они кажу:

,,Косово моје тужно си сада,
Рат, насиље и безвлашће влада.
У теби тужне погнуте главе,
Корача Србин у сну, без јаве”.

Ова књига је мали драгуљ за буђење из сна, без јаве свима онима, који желе да се пробуде.

Ако су молитве ове деце и силника овог света упућене истом извору, сетимо се шта је Он рекао о слободи и миру: ,,Истином ћу вас ослободити”. ,,Мир с вама”.
Иако мали, они ће вам рећи ,,До истине се не може стићи пузећи”!

Драган Ничић Циноберски

Ми к'о да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…


Ми к’о да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…

Глас Косова и Метохије
22.09.2012.

Срби на KиM, ако су некад имали неку илузију и заблуду о Београду, сада су им се распршиле као балончићи од сапунице. Видно разочарани, псују Тадића, Николића, Вучића, куну Стефановића и Богдановића, коментаришу у најгорем могућем смислу Хилари, Теодосија и Јахјагу.

Тим за преговоре је крајњи идиотизам, по њиховом мишљењу и у најмању руку, гледајући пропагандни програм српских медија очекују напад уједињених снага РОСУ са српском жандармеријом на њихове средине, а све под благословом Теодосија и Иринеја.

И они најтврђи љубитељи мајке Србије, разговарају тајно у породици о узимању личне карте шиптарске или селидби у иностранство.

Цене отишле у небеса, плате касне, струја слаби, а време све хладније, па се преостала зимница прави и скупљају се дрва и плинске грејалице, а све у стрепњи да их ове године можда нећемо стићи појести.

Напетост од обећања приштинских власти да ће чим Београд призна Косова Репубљик, они хапсити све виђеније људе, омладину, а оставити жене и децу да буду тлачени од стране КПС.

Шиптарски затвор није нешто што би Србин пожелео. Такође, Срби верују да чак и кад би отишли у централну Србију да их шиптари не би хапсили, Србија би их предала суду косоварских шиптара.

Свак гледа своју муку. Све више оболелих од рака, стање у болницама катастрофа блага. Нема лекова, нема вакцина, нема анестезије.

Али Новак Ђоковић игра леп тенис, и мисице се припремају у Грчкој и шареница је у Трговишту, и Палма има море у Грчкој… све је битније од нас…

Ми ко да смо Београд гађали камењем па нас оволико мрзи…

РТС предњачи у ширењу те мржње. Њихове згодне водитељице воле да нас својим демонским чаробним осмехом клеветају и руже, а успева им јер су прекрасне и мора да причају истину.

Мука нам је од свега. Чак и онима најјачима психички!

Мука од лажне политике, мука од лажног патриотизма, мука од неморала, мука од посета тзв. спаситеља, мука …. и велики нагон за повраћање.

Ал опет, изађете на улицу, млади се смеју, деца трче, сунце сија… и некако видите да има нека Божја сила, нека небеска промисао зашто сте ви ту где јесте… па вам лакше. Као да вам загрљај предака напуни батерије. Као да их видите у калпацима и оклопима како су шмугнули иза угла … чујете само звекет мача.

Па се смирите, извадите псалтир, прочитате 90. псалам, па вас Бог покрене на покајање… па вас брига одједном за све, седнете и са породицом, попијете кафу, па препричате филм, опишете књигу, па сте видели неке красне минђуше за 130 динара… па оставите све у Божјим рукама, а кад дође дан… знаћете шта вам је чинити.
Пресвета Богородица ће већ дошапнути, огрнути нас покровом својим…

Држ’ се Србине!

С нами Бог! A1

И после Борка – Борко (Ал` „Професионалац“)


Весна Веизовић

Знање се стиче кроз учење али мудрост и вештина продуктовања стеченог знања кроз године. Скоро негде прочитах да по закону возач аутобуса мора да има девет година возачког искуства да би могао да вози путнике. Колико година искуства је потребно да би се једна личност у име свих одрекла територије једне земље?

Пре два дана Борислав Стефановић је добио свог наследника. Младог, непознатог човека, богате биографије препуне функција које је наводно обављао, иако до јуче нико није ни чуо за њега. Студент докторских студија приватног факултета Унион, страначки аутодеградиран, са лажним функцијама добисмо још једног првокласног демагога или  како сам себи лупи епитет – професионалца.

Сама поставка младог човека на функцију коју би требало да води неко са довољно знања, ауторитета и пре свега преговарачког искуства, је поред свега обавијена велом лажи, сумњиве прошлости која у самом старту на будуће преговоре баца један песимистичан став .

Да кренемо из почетка.

„Немам страначку припадност, ово је посао који је од највећег интереса за Србију и мора да се одради професионално и без странчарења. Сада први пут имамо озбиљан консензус и озбиљну стартегију како да проблеме решимо“. – Овим речима мали Борко започео је своју каријеру на високом политичком нивоу. Без обзира на чињеницу да је данас и за посао чистачице потребна партијаска књижица а камоли за посао шефа преговарачког тима. Просто је за неповеровати да га је његова „стручност“ довела до те функције. Но, сада је питање ко кога лаже? Наиме одмах након поставке јавили су се људи из ДС-а,  ликујући од задовољства што је за Борковог заменика дошао  њихов страначки кадар. Па је бивши шеф преговарачког тима не могавши да сакрије задовољство , његову поставку овако образложио:

„Он је био секретар нашег тима, и има искуства. Очигледно је да ће влада наставити да води политику коју смо и ми водили, иако су критиковали наше потезе. У том смислу  ми ( ДС) то поздрављамо.“

Огласио се и бивши министар за Косово и Метохију Оливер Ивановић, мало затечен, како и сам каже:

„Морам признати да сам мало затечен. Влада критикује политику коју смо водили, а именује човека који је био у тиму заједно са Стефановићем. Све ми је то по мало чудно.“

Ништа није чудно у земљи чуда, па ни то да и после Борка добијамо Борка, коме је част што ће наставити где је његов претходник стао, односно како рече једна пријатељица „Куку мајко, одакле их извлаче. Овај ће да нас докрајчи, и ону “звездицу“ Боркову има да скине.“

Борко 1 и Борко 2

Нажалост ту смо где смо, на самом крају овог процеса који ће млади господин Павићевић, са великим поносом привести крају. Наставак још агрсеивније политике демократе који није демократа, коју је Борко водио, показује и изјава амбасадора Француске преговарачима шиптарског тима да се „опусте“, али и низ јучерашњих изјава којима је већ одредио свој правац:

„Једноставно се мора дијалогу прићи стратешки – мора да постоји јасан план и свако ко ће водити преговоре било техничке, било политичке, на те преговоре ће ићи са јасно дефинисаном стратегијом“

„Да ли ће се наставити технички дијалог посебно само о тим темама или ће и то постати део великог политичког дијалога остаје да се види“

„Да пробам да употребим најблажу реч, али имате две могућности – једна је да се споразуми примењују и да се Србија држи својих међународно преузетих обавеза уз покушај да се штета начини што мањом и уз неке, што мању консеквенце“.

Само ове три изјаве показују стручност у не слагању са самим собом. Да су ове изјаве биле Ивице Дачића, сви бисмо нашли оправдање да их је дао у једном од својих „посебних стања“, али ове реченице је употребио „професионалац“.Говорећи пре свега о јасној тактици и већ добро испланираној стратегији, долази до тога да већ у следећој реченици демантује самог себе износећи да још ништа није утврђено како даље. Па као да је све то мало додаје да се споразуми које је претходна влада склопила са преговарачким тимом из Приштине не могу повући и да је Србија дужна пред међународном заједницом да их испоштује. Односно Србија је дужна да прихвати све услове које захтева међународна заједница заједно са преговарачким тимом из Приштине – а то је признавање независности Косова.

Ратификовањем споразума које је Борко Стефановић склопио са шиптарским сепаратистима, иако је садашња власт током целе предизборне кампање обећавала јавности да ће се сви споразуми по њиховом доласку на власт поништити, ова власт кроз руке „Професионалца“ Павићевића потписује коначну независност. Одриче се суверенитета дајући подмукла објашењења да је то њена обавеза, обмањујући при том народ, јер споразум који је потписала прошла влада није прошао скупштинску ратификацију, што значи да није формално ни постигнут и није у нашој обавези да га испоштујемо.

Није у мојој пракси а није ни професионално да коментаришем нечији изглед, али гледајући са френолошког апсекта контрукцију лица младог господина (Rhincolestos raphanurus) , просто је немогуће а не осетити неповерење , па још спојити са тим комплименте које је поделио себи о сопственој стручности и искуству (стеченом у ДС-у)  не може се избећи утисак очаја који већ оставља иза себе. Но и поред тога што није морао да проговори да би нас довео до тог стања (очаја) видели смо колико професионализма оставља на само једно отварање уста. Морам додати да много боље звучи док ћути, јер после оних „оптимистичних „изјава и поноса због преговора са Шиптарима (којих да је нормалне власти не би  ни било), плашим се да ћемо поред Космета остати и без Рашке области.

Пратећи даље званичну биографију, не ону лажну која се није нигде ни појавила а већ је унапред помиње, видећемо да је поред обављања функције секретара скупштине општине Ђаковица (вероватно опет као нестраначка личност) , додаје је да је радио као саветник у више НВО у Србији, затим неколико функција које вероватно представљају једну те исту али ако се изговоре на различите начине звуче још „Јаче“. Па је тако Дејан Павићевић у свом животу радио на следећим местима:  Директор Канцеларије за стручне и оперативне послове у преговарачком процесу Београда и Приштине, шеф кабинета министра за Косово и Метохију (иако је познато да је ту финкцију обављао Сергеј Булатовић) и секретар преговарачког тима у Београду. Но за неповеровати је да се до сада ова персона ниједном није појавила у јавности.

На страну све кад се стави, лажне биографије, надуване функције без икакве делатности , овај трагични потез „нове“ владе само показује да наставља истим правцем којим је ишла и са Борком Стефановићем, само убрзаним темпом.

Могуће је да ће и овај младић, свестан свог непрофесионализма, ма колико покушавао да убеди људе у супротно, са већ укаљаном каријером, жртвован за „чисте“ руке осталих политичара оног тренутка када их буду дигли и казали „Готово је“. Међутим ни овој а ни прошлој власти није било довољно што је народ србски на Космету већ деценијама на мукама, па им се још и подсмева шаљући овакве и сличне марионете на кафицу са Јахјагама и кољачима попут Тачија, бесрамне демагоге, називајући их стручним и професионалним, а  они немају довољно радног стажа ни да возе аутобус са десет људи а камоли да преговарају о судбини свих Срба.