Посета председника Николића Русији, очигледно је постао важан догађај, који и код Руса и код Срба буди наду да ће односи две земље јачати и у будуће.

11.09.2012. Глас Русије

Колико су ове наде оправдане, сазнаћемо у наредним сатима. А сада реч дајемо слушаоцима и експертима „Гласа Русије“

Филип Кудрјашов, руководилац хуманитарног пројекта „Руси на Балкану“

Мислим да сусрет два председника мора да послужи не само за преговоре о бизнису, већ и за узјамне односе у области културе. То је већ довољно велики проблем. Јер, српска култура је богата и она би морала бити присутнија у Русији. Тим пре, што су Срби наша браћа. И ако би мегаполис као што је Москва могао да реши овај проблем, то би било одлично. У априлу сам био у Љубљани, престоници Словеније и тамо су већ саградили здање где ће бити смештен српски културни центар. То је савремено здање са великим салама за конференције, изложбе, сусрете, концерте. А у Москви, Срби се морају окупљати у амбасади, да се организују по малим салама или да концерте одржавају у изнајмљеним просторијама. У Србији такође има много руско-српских друштава, са којима ми сарађујемо. Са једним од њих, узгред, имали смо заједнички пројекат сакупљања књига на руском језику за манастире и школе на Косову и Метохији. То се дешавало уз подршку нашег амбасадора у Србији господина Конузина. Али, ми у томе нисмо финансијски учествовали. Ми смо преузели организацију на себе, тј. све се то заснивало на ентузијазму. И волели бисмо да се овакве акције уздигну на званични ниво.

Јелена Гускова, директор Центра за изучавање савремене балканске кризе Института славистике РАН

Данас је сва пажња упрта на сусрет Николића и Путина још и због тога што се садашња српска власт, за разлику од претходне, сусретала са руководством Русије, али никакве конкретне кораке није предузимала. Зато, од овог сусрета, ми пре свега очекујемо унапређивање руско-српских веза на свим нивоима. Друго, надамо се да ће овакви сусрети постати редовни, а обострана сарадња ће омогућити Србији пут ка самосталности. У исто време, руским руководиоцима је неопходно објаснити тачку гледишта руководства Србије у вези са читавим низом питања. Конкретно, то је позиција у вези са Косовом, да ли је Србија спремна да призна независност или ће остати доследна свом ставу да је Косово део Србије, као и питање придруживања Србије НАТО-у. При томе је важно пажљиво пратити реакцију Брисела и Вашингтона. Јер, Запад већ много година чини све, како би Русија и Србија окренула једна другој леђа. Због тога би овакви позитивни кораци морали да постану одговор Бриселу на све оптужбе упућене Србије на рачун наводне претеране самосталности у њеној унутрашњој и спољној политици..

Бранко Влаховић, стални дописник „Вечерњих новости“ из Москве

Други сусрет Томислава Николића са Владимиром Путином у току ове године изазива велику пажњу у српској јавности пре свега зато што се најављено да ће се у Сочију разговарати не само о енергетским питањима, него и о инвестицијама у Србији. Конкретно, за Србију је јако важно не само то што су у Москви, ове и идуће године обећали стабилизациони кредит, него да једноставно руски капитал и руски бизнисмени долазе и отворе производњу за коју су они заинтересовани, а да од тога буде обострана корист и да они добију производњу која би њима одговарала. А друга ствар, за Србе је много важно да се отворе радна места. То је за Србију данас питање број један јер је стопа незапослености велика. Стварањем радних места у Србији и већим запошљавањем, ствара се могућност да се повећа српски извоз. Сада се барата податком да је трговина Русије и Србије све већа. Али мора се знати да је проблем у томе да Србија има јако мали извоз у односу на то колико купује енергената и сировина из Русије и већ последњих десетак година постоји велики дисбаланс између српског извоза и руског извоза. Руски извоз је далеко већи јер је цена сировинама, енергентима, нафти и гасу стално расла, и због тога се повећавао трговински дефицит Србије према Русији. Мислим да је акценат на енергетским питањима врло важан због тога што ће, отварајући градилиште гасовода „Јужни ток“ Русија инвестирати новац. Најважније је данас да нове инвестиције отварају перспективу отварања радних места.

Марина Тодић, филолог, Београд

Надам се да ће после састанка председника Руске Федерације Владимира Путина и српског председника Томислава Николића пријатељски и братски односи измећу наших народа бити бољи. Такође се надам јачању културних веза. Било би лепо уколико би се развијао туризам између наше две земаље које заиста имају много природних лепота и историјских споменика. Јер, што се наши народи буду боље познавали, то ће боље моћи да сарађују како у економији, тако и на другим пољима.

МОСКВА – Министарство спољних послова Русије оценило је данас да Косово остаје „квазидржава“ и после одлуке Међународне управљачке групе о окончању рада.

11.09.2012. ПРАВДА, Танјуг

„Будући да Међународна управљачка група нема званично признати статус, полазимо од тога да, независно од одлуке коју је донела, Косово као што је било, тако и остаје квазидржава која нема међународни правни субјективитет“, навела је заменица шефа одељења за штампу тог министарства Марија Захарова.

Дугорочно решење косовског проблема, како се додаје у саопштењу објављеном на сајту руског МСП, могуће је само на основу преговора заинтересованих страна у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН.

Из министарства подсећају да су тзв. Међународну управљачку групу формирале државе које су признале самопроглашену „републику Косово“ да би помогле у реализовању „Ахтисаријевог плана“, предлога који је формулисао бивши председник Финске за решавање косовског проблема, а који није добио одобрење Савета безбедности.

У сусрет значајној Међународној научној конференцији о пореклу културе, писмености, о словенском народима – првој те врсте у Србији

„На изворишту културе и науке”

У београдској галерији „Прогрес” најављена је Међународна научна конференција „На изворишту културе и науке” која ће бити одржана у „Сава” центру од 21. до 23. септембра. Научни скуп окупиће врсне светске стручњаке из Русије, Италије, Енглеске,
САД, Србије… (Анатолиј Кљосов, Србољуб Живановић, Доменико Томацели, …Туњајев…).

Научници из света палеонтологије, антропологије, археологије, историје, архитектуре, лингвистике, математике, медицине – ће из свог угла износити, по први пут, неке чињенице и податке, који су мало познати, или потпуно непознати нашој јавности. Наравно, те чињенице су стриктно везане за савремену науку, а одговарају на многа питања порекла словеског народа, па и нас Срба. Одговарају и на питања зашто се тако дуго чекало са организовањем једног оваквог скупа и зашто је до сада било спречавано да се научници много слободније и озбиљније баве овим темама.

– Лепенски вир, Винча јесу драгоцена налазишта, потврда да је наше подручје извориште цивилизације. Али, Винча, Лепенски вир су за Словеснке народе, за нас Србе, за Русе… много више од тога. Управо ће се овим темема бавити добри познаваоци
ове проблематике – истакао је Божидар Митровић, др правних наука, иницијатор и један од организатора одржавања научне конференције.

Др Божидар Митровић, иначе, координатор за статусна питања српске дијаспоре, човек који је, живећи и радећи у Москви, добар део свог живота посветио овим темама, напомиње да „постоје историјске чињенице које потврђују да је у Лепенском Виру,
Старчеву и Винчи настала реч КУЛТУРА, сама култура, науке, као што су математика, медицина, право, писменост, архитектура, рударство, агрокултура”…

Научна конференција „На изворишту културе и науке” започеће 21. септембра, у 9 часова, планарним заседањем у конгресном центру „Сава”. Сутрадан, у суботу, 22. септембра (у 9 часова), заседања ће бити по секцијама, у свечаној сали ректората Београдског универзитета и на факултетима Београдског универзитета. Сам научни скуп биће обогаћен низом културних дешавања. Издвајамо изложбу „Непрекидност уметности Лепенског Вира и Винче” чије је аутор Душан Миловановић, историчар уметности и музејски саветник. Изложба изузетно вредних ерхеолошких експоната биће отворена у Галерији „Прогрес” 14. а трајаће до 24 септембра.

Поменимо и две атракције, наиме, на дан почетка конференције на Калемегданској тврђави од 18 часова до 18 часова и 37 минута и по заласку сунца, певаће се песме посвећене сунцу, сунчевом заласку, али и очувању духовности. Потом ће 22. септембра у 18 часова у Кнез Михајловој улици учесници конференције и 15 фолкорних ансамбала кроз песму и игру направити до сада највеће коло у најлепшој улици у нашој престоници…

О предстојећем научном скупу говорили су и Душан Миловановић, Слободан Добрић, потпредседник Удружења „Винчански неолит”, Миша Којић потпредседник Друштва за заштиту ћирилице.

Научни скуп организују : „Коловенија” из Београда, Удружења за очување и неговање Винчанске културе -„Винчански неолит”, Удружење „Милутин Миланковић”, Регионалне друштвене организације обједињања Срба у Москви, „Сербское земљачество” из Москве и Друштвевне организације за заштиту азбуке „Ћирилица”.

Биљана Живковић

+++

 

МИ СМО ИЗВОРИШТЕ СВЕТСКЕ КУЛТУРЕ

22.01.2012. за ФБР приредила Б. Диковић «Законоправило» Светог Саве или «Крмчија» (од српске речи крманити  «управљати се») од XIII века je први грађански кодекс Срба, Бугара и Руса хришћанског периода и данас је важећи црквени кодекс Српске, Руске и Бугарске православнe цркавe. То многи не знају а многи скривају. Реч је о уобичајеној западњачкој геостратегији намери  да нас провинцијализују, како не бисмо схватили да смо у култури и праву били извориште. Да смо били прва средњевековна земља  после Грчке која је «реинкарнирала» римско право, док су неке земље то учиниле тек почетком XIX века. – Моје интересовање за право је део породичне традиције, јер ми је и отац дипломирао право у Београду. После завршених студија права у Београду и одбране магистарског рада, 1987. године, на основу сопственог пројекта «Анализа виших облика привредне сарадње између југословенских и совјетских фирми», отпутовао сам у Москву привремено, и остао до данас. Издавачка кућа «Јуридическа литература» је 1991. објавила на руском моју књигу «Рекламације у међународној трговини», која је практично означила повратак римског права у СССР – каже др Божидар Митровић, уважени српски интелектуалац и одличан познавалац древне историје Словена, говорећи о себи и разлозима који су утицали на то да се озбиљније посвети изучавању старих списа. – Докторирао сам на Московском државном универзитету «М. В. Ломоносова» 1996. с темом «Рекламационо право», што је нова примењена наука у оквиру уговорног права. Хтео сам да напишем малу књигу о фресци «Српски чудотворци» која се налази у Архангелском саборном храму у Кремљу, где је приказан Св. Сава и његов отац, преподобни Симеон – Стефан Немања а објавио сам историју Словена до VI, века на 756 страница у боји у формату 30 х 30 см. Руски историчари права признају да је право, односно римско право, у Русију стигло преко Србије, односно захваљујући «Номоканону» («Законоправилу») Светог Саве. Међутим, званична историја каже да је право стигло из Западне Европе? – Тек сам у Русији сазнaо да је Законоправило (Кормчја књига Свјатово Сави Сербсково, како је Руси називају- «Кормчая книга» святого Саввы Сербского) било темељ права у хришћанској Русији. У Србији Крмчија је проглашена 1219. године, у Бугарској 1221. а у Русији 1272. године и то је био први српски, бугарски и руски грађански и црквени кодекс хришћанског периода. Ја подвлачим први кодекс хришћанскогпериода јер су научници у Ксанту на реци Србици пронашли старији кодекс на каменом обелиску који је исписан азбуком ликијског периода. Крмчија Св. Саве је у себе инкорпорирала неке основне норме римског права. У једној ТВ емисији 1999. године истакао сам да сам за огроман значај Крмчије сазнао тек у Русији када сам у часопису «Јус Антика» прочитао чланак Владислава Ципина, православног свештеника. У емисији сам навео да сам крив, јер можда нисам могуће добро научио, или сам те чињенице заборавио, али ми се јавио покојни Димшо Перић, који ми је објаснио да је он православни свештеник и професор црквеног права на Правном факултету у Београду, и да нисам ништа заборавио, јер у уџбенику «Национална историја права» од 400 страница има свега пет реченица о Крмчији. И данас, 2009. године, у новом уџбенику «Националне историје права» нема више од неколико реченица о Крмчији. Њен значај се, наравно, скрива. Зашто је то тако? – Због тога што на Западу неће и не желе да признају прави, истински доприносКрмчије, а наши полтрони такође не дају, или не смеју да дају, одговарајући простор да се не би открио огроман значај тог српског средњевековног акта за опште очување права. У суштини, ми смо прва средњевековна земља која је после Грчке, да се тако изразим – васпоставила римско право. До данашњег дана Законоправило је важећи црквени кодекс Српске, Руске и Бугарске православне цркве. То многи не знају, а многи скривају. Јер, ради се о уобичајеној западњачкој геостратегији – да нас провинцијализују. Не само да не допуштају да будемо први, већ не допуштају да схватимо да смо били извориште права и културе. Запад је све до 19. века уништавао и скривао текстове римског права. Фактички су уништавани извори римског права! Кажите нам разлог зашто је то рађено? – Немачки историчар Нибур је радећи у библиотеци Веронског сабора случајно тек 1816. године (подвлачим у XIX веку), нашао уџбеник римског права, Гајеве «Институције» на пергаменту преко којег су биле исписане расправе Светог Јеронима («Epistole at Polemica»). Разлог није био само недостатак пергамента после распада Римске империје, намера је била да се сакрије имовинска форма геноцида у којој је, преко концепта несвојине и негирања имовине, католичка црква постала власник не само сакралне имовине на Апенинима него и претежне имовине богатих Римљана, чије су куће постале једнобродне католичке цркве. Тако данас секте делују у Србији. Али суштина скривања римског права на Западу  тиче се порекла тог права. Нас су учили да је римско право по пореклу грчко јер су Римљани наводно, прва знања о праву стекли у грчким колонијама на Апенинима. Али моја нова открића показују да је римско право по пореклу било етРуско и да су Римљани прва знања о праву сазнали од Етруских (ми неправилно говоримо «од Етрураца») који су себе називали РасСени (по данашњем Срби односно Руси). Етруски правни текстови су били написани азБуком етруског периода, као што показује и «Златна плочица» која је нађена 1961. године у градићу Пиргију. На тој плочици очуван је из IV в.п.н.е. назив КолоВени, који су глосатори (при транслитерацији тог етруског азбучногтекста на латиницу) погрешно прочитали као СлоВени. То објашњава зашто се инквизиција манијачки борила против хелиоцентричног система, који је био основ знања колоВенске цивилизације која је претходила грчкој и римској цивилизацији и култури. Али већ у време Римске империје све што је било колоВенско преименовано је у хел(В)енско и поистовећено са изразом грчко па је приписано или Грчкој или Риму. Када су, водећи Папске ратове на Апенинима, потомци Етруских покушали да обнове Пишу, Азически/родоВерни/пагански фалусни храм, којим се преносило знање о васкрсу живота оплодњом, Ватикан је забранио обнову и преименовао град у Пису. Тако је Ренесанса започета, не као обнова колоВенског/слоВенског, већ као обнова хеленског/грчког и римског знања и уметности! Због тога ни наши научници неће и не смеју да прикажу огроман значај Законоправила за обнову древног права, пошто је оно мост разумевања не само римског права, него и права које му је претходило. Мој чланак «Порекло и првобитно значење речи iustitia/јустиција и њена примена у Закону XII таблица» Руска академија правосуђа у Москви је објавила у Зборнику радова са научне конференције, где сам изложио ова открића, назвавши га правом научном сензацијом с поузданим доказима о словенском пореклу римског права. Тај чланак, са целокупним мојим излагањем, објавио је Пенсилванијски државни универзитет у свом годишњаку о праву. Ја сам објаснио зашто је тачна констатација руског научника Леонида Николајевича Рижкова да реч јустиција потиче од српске речи устити: у првоисточнику римског права – Закону XII таблица субјективно право није било подељено на пуномоћје и тужбу/actio већ је све било тужба у оквиру које је тужилац морао правилно да изусти божанску формулу тужбе као тест да ли је субјективно право, које потражује, основано. Руске и српске судије данас мисле да су они јустиција/правосуђе па се понашају као самодовољна каста. Они често и не слушају «божанско» устење тужиоца или туженог, него као тајна секта, пресуђују оно што они мисле да знају, али по природи судског спора не смеју да изусте у расправи, пошто је то двостран процес, па се судско решење појављује као чувена Хашка(тајна) оптужница. Од те самодовољности и несхватања суштине јустиције и потиче сва корупција у правосуђу. Али, иако потенцирам да је Ватикан и католички клер уништавао изворе права, па и изворе римског права и културе, јер су изворници претходили појави Рима, подсетио бих на једну недовољно разјашњену геополитичку игру Ватикана. Ватикан је преко своје агентуре из Пољске нудио Србима обнову Холмие*, да би подстрекао Србе на устанак против Турске, с надом да ће Србе покатоличити. Ватикан је знао да су се у прехришћанском периоду Балкан, Мала Азија, ЦисАлпинска и ТрансАлпинска Галија називали  КолоВенија или РасСија. Да би то прикрили створен је мит о наводном граду Рас. А на италијанском и данас се Холм каже Collina што је скраћена форма од КолоВенија као и БосНија и МосКоВија/МосКВ–а. Тако се КолоВенија у речи повратници претворила у Холмију, која је и реализована као ЈугоСлаВија. Ја оцењујем да је после Косовске битке, коју Срби нису изгубили, у правном смислу Турска понудила преосталој елити Срба прављење породичне уније. Лазарева ћерка се на основу тог концепта удала за Бајазита управо по православном обичају. Али, испоставило се, они и ми различито схватамо дату реч, брак и породичну Унију. Као што се и данашњи улазак у Европску Унију може изродити у унијаћење. Кажете да и данас постоје две цивилизације?! – Србија није ни Исток на западу, ни Запад на истоку. Србија је остатак православно-словенске цивилизације. КолоВенска/слоВенска цивилизација родоВера (који верују у Род својих предака и потомака) разликује се од Западне, територијалне цивилизације у којој се припадност одређује територијом на којој неко живи. До 509. године пре н. е. персонална припадност роду био је основни принцип организовања друштва. До те године примарне привредне гране биле су земљорадња и сточарство. Била је то колоВенска/слоВенска цивилизација толеранције, која је истински поштовала и стимулисала различитости родова. Те, 509. године, Латини/Рамни као војна и трговачка олигархија, извршили су пуч и забранили све исконске, Азическе (паганске – паг значи род), родоВерне, колоВенске/словенске знаке – посвећене дуалном божанству Коло (кретање Мајке Земље и Сунца – Арила). Али је ипак очувано много тих знакова Кола. Најстарији очувани култ Кола (Аз – праИзвор) је у Лепенском Виру. Азически знак Кола у Лепенском Виру представља круг Сунца са два зрака – то је Аз/Ас, или «первоначало». Из речи култ Коло настала је и реч култура! Древни СлоВени тог периода су имали поглед на свет «Све је Коло» по којем су Сунце, Земља, природа ичовек – једна целина. Тиме што су уочили да се Коло као божанство/Бог/Боуки материјализује на пресеку дрвета у виду годова (једнина: год) одредили су годину дана као јединицу обнове природе. Захваљујући томе могли су прећи са номадског на седелачки облик живота. Древни Словени су крстом делили небо, па су према «кретању» Сунца у том годишњем циклусу, схватили да Коло дарује четири годишња доба. Из речи колоДар је и настала реч каленДар. КолоДар је било тајно знање КолоВена. Цивилизација КолоВена се од Лепенског Вира и Винче раширила брзо на цео «свет» управо захваљујући тајном знању: «Када сејати, а када очекивати летину». Али после 509. г.п.н.е. територија је постала основни принцип организовања друштва. Зато је, наводно плебс, после 509. г.п.н.е. тражио да се обнародује каленДар. Указујете на велике разлике тих двеју цивилизација? – Једна цивилизација је била првобитна – родоверна, где је род као субјективни елемент, био основни постулат цивилизације. Она друга, успостављена 509. г.п.н.е.,је територијална цивилизација. Римски пуч односно Римска револуција  постао је могућ када су се стекле друштвене околности да трговина постане основна привредна грана, па се Рим ширио као територијална и трговачка целина. Рим је постојао докле год је могао да се шири и да увлачи у своју «мрежу» нове територије. Зато је и данас Кока-Кола један од најскупљих брендова – зато што изражава тај римски концепт. Сада се и Америка нашла у истој ситуацији као и Римска империја. Може да постоји само ако се шири. Америка би, милом или силом, да «заузме» Сибир како би продужила своју територијалну концепцију свемоћног центра, која се претвара у агонију. Зато се Обама овако с љубављу односи према Медведеву, као Антоније према Клеопатри. Али тај императив територијалног ширења, као услов америчког опстанка само је спољни ефекат проблема пред којим се нашао и Рим. Реални аспект је, као и код Рима, оно што је израз савремене кризе: фетиш новца – фикција «реалне» размене добара у окупационим односима или, како су Римљани говорили, «Ve victis/Право победника», које подразумева неједнака давања јер моћник даје безвредан папир стварајући осећај перспективе код пораженог а потлачени даје реална производна добра, према «европским стандардима» као новим методом окупације. Упозоравате нас и на процес романизације Србије? – Процес романизације се своди на процес провинцијализације Србије, а води унијаћењу и покатоличавању. Запад улаже милионе евра и безвредних долара да створи код Срба психолошку представу да су ови простори били део Рима. Са тим циљем је у области Венето недавно организована изложба «Римски логори на тлу Војводине – континуитет културе». Туристичка организација Србије нетачно представља православне једнобродне цркве као романику (иако су оне изникле из форме родоВерног стећка), јер то намеће и плаћа «Транс Романа» из Беча. У Виминацијуму је стављен акценат на римски период иако (Винимацијум) садржи и далеко вреднији и старији колоВински период. Римски логори су били, заправо, прекид континуитета наше културе и цивилизације. Ту су биле окупационе јединице, као данашњи «Бондстил». С једне стране имамо извориште древне цивилизације Винче и Лепенског Вира, што је био извор и центар културе целог света, и наше, српске културе. То је тај прави континуитет. Са друге стране, Запад, Ватикан, САД и Немачка покушавају сада у свести Срба да покажу и докажу да је српска територија била само саставни део Рима и да је била Римска провинција! То се не представља као нешто негативно него као највећа част за Србе. Али то је провинцијализација у најцрњем смислу те речи, пре свега зато што су пре римских логора на овом простору постојале далеко веће културне вредности, то што је било извориште културе, коју су те војне, окупационе хорде свесрдно уништавале као родоВерне (паганске), као израз по њима застареле културе и Азичества (паганских обичаја). И данас нам Запад огњем и мачем али и «позитивном» стимулацијом намеће да заборавимо сопствену прошлост и историју. А ми јесмо, заправо, извориште културе, не само сопствене него културе целокупне Европе. Облик романизације Србије је и брисање азбучних натписа са београдских излога и улица. Београд је данас као у првим данима аустро-угарске окупације у Првом светском рату, када су окупатори забранили употребу азбуке на улицама града. Сада покушавају перфидно да прикажу како је и латиница српско писмо. АзБука је настала из Азическог погледа на свет древних КолоВена, из култа Аз Лепенског Вира. Латиница је настала из азБуке етруског периода, али не треба да буде наше писмо јер је увек била средство потискивање Срба, СлоВена и средство уништавања трагова КолоВена! Шта је најбитније да српски народ схвати? -Наша историја не почиње са неким VII или VIII веком. Ми Срби живели смо на овим просторима одвајкада, али под другим именом, као КолоВени, односно СлоВени. Наши преци су живели под називом Венети, Вини, КолоВени, Венди, Коловенти, у преводу – Сунца венац/род, чак и на Апенинима, у Малој Азији где има и доказа, и записа, пронађених азбучних назива. Све је то била једна цивилизација која потиче из Винче, Лепенског Вира. То је наше исконско извориште. Али, на жалост, ова истина није доступна српском народу. ТВ Србије то не сме да објави у вечерњим часовима највеће гледаности. Биљана Живковић Антрфиле: Понављање галских ратова Да ли је случајно ово што се дешава српском народу више од 15 година? – Наравно да није случајно. Рат који је био на подручју бивше СФРЈ није ништа друго него понављање Галских ратова. НАТО је само применио оно је што је радио и забележио Гај Јулије Цезар у својим «Записима о Галском рату». Цезар је завађао словенске родове (Гале, ХелВете/КолоВете) и користио их – једне против других. Подударност је више него очигледна. Видите ли како су поделили српски народ на неколико «суверених» земаља. Све је било припремљено још за време Броза. Рат деведесетих година вођен је да би се испунили Напуљски услови, према којима земља која преживи грађански рат не враћа већи део добијених међународних кредита. А СФРЈ је узимала међународне кредите јер због «Хладног рата» Запад није хтео да купује нафту од СССР, па смо ми као тампон зона, Западним кредитима куповали на Западу фабрике да би испоручивали у СССР конфекцију, одећу, обућу, кондиторску и другу робу широке потрошње, а из СССР-а повлачили за Запад нафту. После окончања «Хладног рата» нисмо више били потребни као тампон зона. А питање отписа тих кредита је остварен испуњавањем Напуљских услова али тако да је Запад, на рачун српског народа као заложника, остварио и своје геополитичкециљеве да потисне Србе преко Дрине и поново успостави на српским просторима римске (окупационе) логоре у виду Бондстила. Ватикан, који све ово и реализује, одлично познаје наш родоВерни принцип различитости и толерантности, због кога у Србији не важи принцип успостављен од стране Римског сената: «Сви грађани Рима су Римљани», који данас важи у свим земљама Запада, па су «Сви грађани Француске Французи» и «Сви грађани САД – Американци». У Србији никад «Сви грађани Србије неће бити Србијанци» на основу чега нас и парчају, деле, уништавају јер у Србији свако зна од којег је српског или другог рода. Не схватајући темеље наше родоВернекултуре толеранције различитости они сматрају за своју обавезу да деле Србију, да је регионализују. Али не разумеју да у цивилиазције родоВерја не постоје границе. Србија је свуда где год да је један Србин. Зато Руси с љубављу говоре: СербИја, што на руском и значи Србин сам и ја. *«Зет-а и ХолМија су два облика исписивања израза Коло/Холо, Кол(оВен)ија чиме се и Ватикан погрешно руководио и плаћао емисаре који су дизали Sрбе (КолоВене) на побуну против Турака ради обнове ХолМије – КолоВеније» («КолоВени/СлоВении континуитет културе и права» – изводи на: www.bozidar.ru). Васкрс предака На Тргу чудеса или чаролије (Piazza deli Miracolli) поред «колоКољне/звоника» у Пиши/Пизи налази се скулптура деце, коју су језуити назвали Три Амура јер су пропали сви њихови покушаји да је замене на статуу Пизана или Галилеа, што потомци Пишана/Кур… (одакле и реч курија – Скупштина мушкараца) нису допустили јер би то изменило смисао композиције: васкрс предака се остварује рађањем деце, те су РасСенке/Српкиње рађале најмање троје деце Глоса: Наша историја не почиње са неким VII или VIII веком. Ми Срби живели смо на овим просторима одвајкада, али под другим именом, као КолоВени, односно СлоВени. Наши преци су живели под називом Венети, Вини, КолоВени, Венди, Коловенти, у преводу – Сунца венац/род, чак и на Апенинима, у Малој Азији где има и доказа, и записа, пронађених азбучних назива. Све је то била једна цивилизација која потиче из Винче, Лепенског Вира. То је наше исконско извориште. Али, на жалост, ова истина није доступна српском народу. Глоса: Процес романизације се своди на процес провинцијализације Србије, а води унијаћењу и покатоличавању. Запад улаже милионе евра и безвредних долара да створи код Срба психолошку представу да су ови простори били део Рима. Са тим циљем је у области Венето недавно организована изложба «Римски логори на тлу Војводине – континуитет културе». Туристичка организација Србије нетачно представља православне једнобродне цркве као романику (иако су оне изникле из форме родоВерног стећка), јер то намеће и плаћа «Транс Романа» из Беча. Глоса: Србија није ни Исток на западу, ни Запад на истоку. Србија је остатак православно-словенске цивилизације. КолоВенска/слоВенска цивилизација родоВера (који верују у Род својих предака и потомака) разликује се од Западне, територијалне цивилизације у којој се припадност одређује територијом на којој неко живи. До 509. године пре н. е. персонална припадност роду био је основни принцип организовања друштва. извор: geopolitika

 

Окупирали су Србију, отели земљу, природна богатства, културне и историјске споменике покушавају да препишу шиптарима, помажу и штите оне који застрашују, малтретирају, убијају Србе, отимају, пале и уништавају имовину Срба, протерују и повратнике поново „чисте“ са њихових огњишта, саучествују у ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА НА КОСМЕТУ…
Ово је још један пример насилног понашања војника окупатоске војске на Космету. Једној Србкињи, а овај пример није усамљен, после једне акције и прелаза преко пута Кфор је прекинуо вододводну цев и она од тада до данас нема воде, а никога за то није брига!!!

11.09.2012 Извор: Бета, за ФБР приредила Биљана Диковић

Како сазнају агенције на ортопедском одељењу Здравственог центра у Косовској Митровици данас је примљена Грана Бојовић из села Бање у општини Зубин Поток којој су, како тврди, припадници француског контигента Кфора нанели тешке телесне повреде.

Начелник ортопедије Марко Јакшић рекао је новинарима да она није животно угрожена, али да ће бити задржана у болници како би се утврдило да ли има унутрашње крварање. Према његовим речима, ради о се о „тешкој контузији ручног зглоба, повредама у пределу леђа, општој угруваности и страху, и то је урађено силом“.

Грана Бојовић је новинарима испричала да је покушала да старешинама у бази Кфора који се налази у близини административног прелаза Брњак, објасни да јој њихова возила која свакодневно туда пролазе праве буку, подижу прашину и уништавају пут.

„Када сам покушала да физички зауставим возило Кфора, војник ме ја гурнуо и поломио летве које сам поставила као препреку. Једна од летви ме је ударила у руку и поломила ми зглоб“, казала је Грана Бојовић.

Она је испричала да јој је тај војник уз помоћ превиодиоца објаснио да су имали наређење да прођу и да су то морали да ураде.

„Тражила сам да разговарам са официрама али нико није хтео да се сретне са мном“, рекла је Грана Бојовић.

Она живи у селу Бање и већ четири месеца нема воду јер су јој приликом затварања алтернативног пута који од Зубиног Потока до Рибарића води преко села војници покидали цеви за воду.

 

Игор Војиновић за ФБРепортер: Хапшења Срба на КиМ су последица изјава „наших“ власти!

08.09.2012.

Игор Војиновић за СРБски ФБРепортер
Разговор водила Биљана Диковић

ФБР Б.Д.: Разговарамо са Игором Војиновићем о тренутној ситуацији на Космету. На граничном прелазу управо су, када сте долазили, ухапшена три лица, три Србина. Ко је у питању, и због чега, шта су навели као разлог?

ИГОР ВОЈИНОВИЋ: Троје Срба, србских цивила, који су иначе мјештани Брњака, села у општини Зубин Поток, ради се о рођеном брату и сестри Граду и Душици Аксентијевић и њиховој сестри од ујака, која је дошла код њих у госте, из Панчева.
Потрефило се да су се они, јутрос рано раћали из Зубиног Потока, преко прелаза Брњак, на мост који иде преко језера Газиводе у своје село Брњак, ђе живе.

И онда су их заскочили припадници Еулекса и КПС-а и одвели у непознатом правцу, уз тврдњу и образложење Кфор-а да су они оптужени за терористички напад како га зову, под наводницима, на Еулекс и на КПС што се десио у Зубином потоку, што је ноторна лаж. Никакве везе нема са истином и што је веома опасно, може да има велике послједице.

А то је уствари послједица изјава које има наш државни врх. Оно што су радили шеф Канцеларије за Косово, и министар полиције позивајући органе да „реагују под хитно“, оптужујући Србе за нешто што нико не зна ко је то урадио, називајући то криминалним актом, а не реагујући уопште када неко пуца на Србе и убија и малтретира Србе! И они су дали алиби и разлог некоме да ухапси првог Србина који налети.

Е, сад, видите чему служе ти такозвани прелази које они претварају у граничне прелазе. То јест пунктове који су са свих страна ограђени жицом, великим бетонским препрекама од преко два до пет метара, онда великим бункерима, оклопним борбеним возилима, тенковима и митраљеским гнездима… И кад уђете ту не можете, без да сте птица утећи. Значи свако ко уђе може бити жртва њих кад год им падне на памет. То се може десити било коме!

И док год наш државни врх нас буде сматрао криминалцима, нас лојалне грађане и цивиле, а праве криминалце својим партнерима – тако ће се ствари дешавати!

Страшно је што данас (08.09.) мјештани Брњака, читав дан демонстрирају, протестују на мосу који сам поменуо – преко језера Газиводе, – а нико не реагује!
Што не дође Вулин међу њих?

Саша Миливојев

ДЕЧАК ИЗ ЖУТЕ КУЋЕ

 

18+ Опис и одломци романа – узнемирујући садржај

Исповест сведока као академска референца

 

18+ Не препоручује се малолетним и психички осетљивим особама…

Дечак из Жуте куће је најшокантнији роман икада објављен у свету, аутобиографска исповест после које човечанство никада више неће бити исто. У ауторском посредништву Саше Миливојева Дечак сведок прича о ужасима које је као дванаестогодишњак преживео у својој земљи: О Жутој кући и логорима, о киднапованим цивилима, о испијању њихове крви и кријумчарењу њихових органа, о ратним злочинима и најбруталнијим убиствима, о силовању, патњама, етничким чишћењима, геноциду, тајним гробницама…

Роман Дечак из Жуте куће, грађен на неколико наративних нивоа, истовремено открива подвале у блиској и актуелној историји, разрешава политичке недоумице. О интеграцијама, очувању територијалног интегритета и идентитета једне суверене земље. О криминалу и корупцији, о страдањима политичких неистомишљеника под велом демократије, о терористичким стратегијама и експанзији глобалног џихада.

Спој епског, лирског, приповедачког, драмског и новинарског. О бомбардовању и разарању генетског кода. О пријатељским издајама, лажима, криминалцима, секташима, лажним идентитетима, психијатријским случајевима, о наркоманији, проституцији, педофилији, некрофилији, о најнижим деловима људског бића и најузвишенијој уметности. О мржњи и љубави, превазилажењу гнева, о миру, помирењу, глобалној љубави и толеранцији, прича јунак анђеоске лепоте и изузетног талента, широког образовања и очаравајућег наступа…

 

ЧАША КРВИ

Приче из логора

 „У ГЛ-у су наредили да се хапсе цивили, да их малтретирају и убијају, пљачкају и протерују, а да раскомадана тела њихових лешева пакују у џакове и бацају у језеро. Да. Јесте. Убили су велики број људи. Киднаповали су двојицу мушкараца и старију жену, а затим их оборили на земљу. И нећете веровати: жени су везали ноге за два аутомобила, која су затим полако кренула у супротном правцу. Смејући се, договорили су се следеће: ‘Крени полако, немој брзо да јој узмеш душу’, те су возила кренула и растргла ову старију жену која је вриштала, па како је ова жртва још увек била жива завезали су јој и руке на исти начин, пошто су се возила вратила уназад: ‘Хајмо сада руке, не дајте пуно гас, не журите’, те су у супрутном смеру поново растргли ову жену и на тај начин је лишили живота. Тако је убијен и један од мушкараца. Један монструм је узео секиру из гепека и пред свима раскомадао ова два тела. Трећег мушкарца су одвели у школски интернат, у ком је та група сакатила цивиле до смрти, ломећи им прсте цевима. Чупали су им нокте и вадили зубе моторцанглама! Убадали језик ножем! Ударали по глави металном четвртастом шипком! Вадили очи! Убадали ножем по телу. Пуцали из пиштоља у тело. Задавали ударце рукама и ногама по целом телу. Давили их кесом и ‘жицом давилицом’! Силовали. Шрафцигером бушили лобање! Одсецали полне органе мачетом и секли гркљане! Понижавајућим и деградирајућим поступцима силовали су и жене и мушкарце, према њима нечовечно поступали, наносећи им повреде телесног интегритета. У више наврата, појединачно и групно, су употребом силе према њима вршили обљубу, стављајући им своје полне органе у вагину, ректум или у уста, терајући их да при томе прогутају њихову сперму. Тукли су их пендрецима по рукама, ногама и целом телу, гурали им пендреке у вагину, уринирали по њима, пљували их, услед чега су заробљени задобијали повреде вагине, ректума, руку, ногу и целог тела, и трпели велике патње. Одвратно је све то што трпи наш народ.“

„Људи, мене је највише потресла прича да је један припадник те групе сакупљао крв рањених заробљеника, а затим је пио. Звали су га Дракула. Жртве су биле везане о цеви на плафону подрума, тада би он дошао и рекао: ‘Хајде да испијемо њихову крв’, убадајући жртве ножем и гурајићи им прст у ране, да би крв јаче текла, пунио је чашу, а потом је попио.“

„Један је двоје људи лишио живота тако што их је гурнуо и бацио кроз прозор, са зграде у ГЛ-у.“

„Један је пуцао, а други ножем убо рањену жену више пута у пределу груди, а затим јој пререзао гркљан!“

„Једну баку су задавили у кади. Другу старију жену су ухватили око врата и главе, а један је рекао: ‘Хајде да видимо како бело дупе има ова стара жена’, па су је сви силовали, након чега је из куће изашао младић, молећи их да га пусте, да ће им његови родитељи платити да га не дирају. Тако је и било: испоручен је оном лику који је тражио рекет од његове породице, а после неколико дана су га силовали и убили по њиховом наређењу.“

„Једног њиховог издајицу су решетали из ‘Калашњикова’, а тело са разнетом главом оставили су на улици као пример другима!“

„Присиљавали су једну жртву да узме у руке полни орган друге жртве и повуче, да би могли да га одсеку мачетом! Затим би ту жртву полили кофом воде и рекли: ‘Шта ту лежиш, пичка ти материна, у тој води, устај, ниси дошао на свадбу’.“

 „Тела су масакрирали и спаљивали и у двориштима и у кућама.“

„Једног су ухватили код парка, узели му личну карту, тукли до смрти, а затим бацили у оближњи шахт.“

„Из реда испред продавнице, у близини аутобуске станице, ухватили су две сведокиње које су касније биле силоване и тучене од стране великог броја лица.“

„Над жртвама је један испробавао пробојну моћ пиштоља.“

Они крше правила међународног права за време оружаних сукоба. Ми не ширимо говор мржње. Оптужујемо само оне који наређују и врше према људима противзаконита затварања, нечовечна поступања, мучења, силовања, убиства, телесна повређивања, наношења великих патњи и пљачкање имовине становништва.

„Раскомадана тела, која су паковали у џакове, бацали су и у велике контејнере за смеће у близини интерната или на друга места.“

„Гонили су наш народ колико год су могли, пљачкајући, силујући и говорећи нам, између осталог: ‘Јесте ли видели шта треба да вам радимо’, и ‘треба да вас убијамо колико год можемо’!“

„Један је издао наређење: ‘Убијајте их највише што можете, не допустите да прођу лако, доведите их у подрум!’“

„Везивали су људе за плафон и ударали их металним цевима. Један им је рекао да је срамота како ‘Не знају да бију’, па је узео четвртасту цев и њоме ударцем у пределу темена главе оштећеном разбио лобању, а потом му кроз начињени отвор у лобању укуцао упаљач!“

„Један је ручном тестером комадао тела убијених, други је сакатио секиром!“

„Поред више појединачних случајева свирепих убистава и ужасних силовања припадници те групе су присилили једног заробљеника на сексуални однос са кћерком.“

„Они су први почели још прошле године. Отели су аутобус пун наших радника. Силовали су трогодишњу девојчицу, а затим је масакрирали.“

 „Ужас! Живе људе су замотавали у бодљикаву жицу и бацали низ брда!“

„Кад би жртву уболи испод левог пазуха, узвикнули би: ‘Бежи кући!’ – упирући оружје. Жртве би тако трчећи губиле крв и падале мртве. Срце тада јаче пумпа…“

„Људи, да ли схватате да су се они за ово припремали и седам-осам година раније. Дужином магистралног пута ПР-ПЕ имају ровове, дубоке метар и по, а на дну послагане палете, да не би газили по води. Имају и земунице доле, прекривене са по четири унакрсних редова балвана које ни тенк не може да пробије. Дакле, на овоме се радило годинама уназад.“

„Полицајца В.В., који је са кологом носио храну и воду колегама са пунктова, зауставили су на путу, обучени у наше униформе, не би ли их преварили и киднаповали. Одвели су их у шуму… Пронађени су након петнаестак дана како висе на дрветима, обешени наопачке, потпуно одрани! Нису имали ниједан делић коже на телу, па чак ни на прстима ни на пенису!“

 

ОПЕРАЦИОНА САЛА ЖУТЕ КУЋЕ

       

         Ауф једем Wеге, ин једер Форм суцхе ицх иммер унд еwиг дасселбе: дие Wахрхеит. Изашли смо из затвора. Свеже вече. Чудан ваздух. Чуо се болан пев ноћних птица. Ушли смо у комби који је био паркиран поред густог шипраћа. Возио ме је, Ћелави, непознатим путем… Мрак. Ништа се није видело осим по које куће и месеца што се скрио међу облаке. Село је спавало. Било ми је лоше. Мука. Малаксалост. Презнојавање. Ћелави је брижљиво возио и ћутао све време. Зауставио је аутомобил, угасио мотор, отворио прозор… Гледао је у Жуту кућу, све док из ње нису изашли неки људи. „Хајде, излази напоље“, сачекао ме је поред врата и ухватио за руку. Пришли смо људима. Шаптали су нешто, тапкајући се по раменима, док смо улазили у кућу о којој сам већ чуо у затвору толико језивих прича.

Ишли смо према вратима кроз чије ивице су пробијали оштри зраци светлости. Осећао се мирис хлора, чудан мирис, мирис болнице, мирис лекова… Отворише се врата и заслепи нас јако светло из операционе сале. Видео сам лекаре и човека на столу ком су великим и дебелим шприцевима извлачили нешто из тела. Био сам мали и уплашен, нисам знао о чему се ради. Вероватно су извлачили коштану срж, јер се и она трансплантира. Лице жртве нисам видео. Било ми је мука. Видео сам само да је жртва била положена као да лежи у положају мачке, са скупљеним коленима и повијеном кичмом. Зато сумњам на коштану срж. То су радили стручњаци.

„Морамо сачекати да заврше“, рекао је Ћелави. Болело га је дупе што сам се ја плакао. Могао је да ме пусти да је хтео.

„Јако се бојим! Бојим се. Да ли ће ме убити? Немојте ме убити! Немојте!“ – молио сам у сузама.

„Зачепи!“ – ућутао сам кад ми је прислонио пишотљ у слепоочницу и тресао се од страха и хладноће. Ноге су ми подрхтавале. Зуби су звецкали о зубе колико је било хладно. Седели смо у једном ћошку и чекали да заврше. Лекари нису били у оним класичним болничким мантилима. Имали су само гумене рукавице и повезане гумене кецеље око струка, све у болничкој светло зеленој боји. Сећам се патоса на ком још увек молим у сузама, окружен разбацаним шприцевима и празним пластичним боцама, као и газама, натопљеним крвљу.  Сто за операцију је био огроман. На дрвеном чивилуку висила је празна боца инфузије. Сећам се неког ормарића у ком су стајале тепсије, скалпери, бочице ињекција, пакети шприцева, инфузије и шта ли већ… Зидови су били прилично стари, али окречени. Било је старо, али чисто. Рекао бих да је прибор био стерилан. Памтим сјај оштрица!

То није била луксузно опремљена операциона сала, у њој су се налазиле само најнеопходније ствари, инструменти и апарати. Жртву којој су највероватније вадили коштану срж су искасапили, пребацили на колица и изнели је из просторије. Довели су полумртвог човека ког сам видео у затворској ћелији пролазећи ходником. Био је сав жут, у ранама, као леш, само је бунцао. Дали су му анезтезију. Журили су јако, ставили маске на лице, припремили посуде. Жртви су закачили неки апарат, вероватно апарат за усисавање крви (сукција). Почео сам да се губим и да их видим у магли. Улазе још двојица. Тројица…

Видео сам скалпере, журбу и јуришање! Ћелави је извадио кокаин и шмркао. Пребацили су преко нас неки најлон, чуо сам звецкање леда док сам повраћао у ћошку.

Дуго сам чекао у дрхтавици. Видео сам Носатог како пакује орган. Малаксао сам, пробијао ме је неки хладан зној…

Јетра и бубрег  – пар сати, дан најдуже, могу да издрже, ако се планирају за могућу трансплантацију. То је неки период како би органи одржали све функције. Паковали су орган у кесу са ледом, сећам се, тако може дуже да издржи. Да… Обичан транспорт. Он се обавља у пластичним кофама у којима се налази лед. Орган не сме да је у директном контакту са ледом, већ мора да се стави фолија између, тј. материјал са којим орган није у директном контакту са ледом а опет апсорбује температуру леда, тј. хлади се. Пошто је зароњен у лед (али не и буквално, због оне фолије о којој сам причао) орган је такође отпоран и на потресе. То је веома битан услов, да се избегну потреси, а самим тим и пропадање органа. Е сад, не знам како на то утичу турбуленције у авиону, разређен ваздушни притисак и остали временски параметри на висинама. Ту вам стварно не могу помоћи, али од служби безбедности сам добио информацију да су органи летели авионима, а касније сам те информације потврђивао слушајући друге сведоке. Чак сам добио и неке налоге који доказују међународни транспорт. Мислим да је оптимална температура на којој се органи чувају 4 степена целзијуса. Немам везе са медицином, осим са дерматовенерологијом. О хирургији немам благе везе, само причам чега се сећам.

Прате ме ужасне слике. Имам тешке трауме. Гледао сам како тестером секу леш. Кад су жртву умотали у чаршав, и тако са чаршавом у дебели најлон, Бркати је отворио врата и жвижнуо. Долазе неколико младића и износе раскомадан леш. Уплашио сам се да сам ја следећи који ће бити положен на сто, али сам ћутао плашећи се Ћелавог, држао је уперен пиштољ према мени.

Дошле су неке жене и почеле да чисте сто, да прскају са неким хемикалијама. Један доктор је био средње висине, средњих година и дебео. Имао је избачен стомак, румен у образима, густих црних обрва и бркова, и страшног погледа. Други је био виши, мршавији, бледуњав у лицу, са огромним бабурастим носем. Причали су са Ћелавим. Ту су била медицинска браћа и сестре. Имам утисак да их је у тој проклетој кући било чак и педесеторо, који су радили на крађи људских органа. Сећам се једног црнца и једног брадоње, муџахедина. Ко зна из којих су све далеких земаља стигли ти добровољци. Трчали су, улазили, излазили, смењивали једни друге…… Анализирали су резултате крви…… Иако тада нисам знао шта је то, сигуран сам да су помињали састојке крви као што су билирубин, хемоглобин, трансаминазе и сл. Нешто су се договарали. Бркати ми је пришао и прстом повукао испод ока. Гледао ми је беоњаче: „Вердхëз.“          „Имаш жутицу, пичка ти материна! Живог ћу те спалити ако си ме заразио!“ – урлао је Ћелави, упирући пиштољ у мене.        

        „Немојте! Немојте молим вас. Немојте да ме убијете.“

Ударио ме је песницом у главу, разбио ми нос, чупао ме за уши! Носати га је ухватио за руку и почео да ме брани: „Водите га у болницу. Нека га излече, па га вратите“, трудио сам се да разумем оно што су причали. Живели смо заједно и учили језике једни од других.

Пошто су ми функције органа биле ослабљене због акутног хепатитиса и жутице, хтели су прво да ме залече, а тек онда да ми ваде органе.Тада сам напустио ту проклету кућу, са газом на носу, носећи са собом страх од смрти. Страха сам се мало ослободио тек након девет година и онда почео да причам о томе. Али и даље боли, јако. Кажу: „Време лечи све.“  – Време ништа не лечи. Време разара. Оно је крвник. У мени је сада рушевина, прашњава и затрпана.

 

ВУЧЈИ ТРАГ – ГЊИЛА ЉУДСКА ЦРЕВА

 

Ибрахим лоцирао гробницу

          „О истинитости тих стравичних догађаја сведоче и видљиве гробнице побијених. Виђеле су се не само прву годину после закопавања, него и пуно година иза њега. На гробницама трава је била бујнија него на околном земљишту, а у њивама које су се обрађивале жито је на гробницама било зеленије и бујније. Бујност растиња и тамнозелена боја означавала је тачан положај гробишта још дуги низ година после злочина. Мртве су плитко покапали, па су вукови разносили њихове лешеве. У касну јесен пао је први снег. Био сам тамо код брата. Изашао сам да се мало прошетам.“ – ПРИЧА СТАРАЦ ИБРАХИМ, БОЖИЈИ ПОСЛАНИК – „Наишао сам на Вучји траг. Пратећи га дошао сам до скупне гробнице у ривини из које је вирио леш. Уз гробиште остало је мало трулих црева. Леш је одвукао кроз кланац горе у гај, прождирући га. Од леша остало је само мало гњилих црева и костију. И остали мештани наилазили су на исти призор. Крај откопаних гробова налазили би гњила црева жртава. Вукови и лисице били се намечили. Откопавали су плитко закопана тела мученика и јели их! Мучан је то био доживљај и тешко се било са тим нецивилизацијским поступком према жртвама свих ових година носити. Те гробнице налазе се на пољани удаљеној 1,6 километара од Жуте куће. Они су у борби за вашу територију убијали не само вас, него и нас, све од реда за које су претпостављали да им се неће предати и наклонити, или напросто ради примитивне пљачке, јер су убиствима долазили у посед материјалних добара жртава. Мислим да су мање убијали на крају рата. То је очити доказ да су на крају убиства била помно планирана и верно извршавана, што злочинима даје додатну тежину.“

         „Идеју кријумчарења органа су спровели крајем рата. Убиства су свакако помно планирали и тако се богатили. Јесу ли мртви пали узалуд? Ако би свет требало да остане какав јесте, онда јесу!“

Само два дана након што је на челу Кфора Немца Ерхарда Древса заменио његов земљак Фолкер Халбауер, генерал који се специјализовао за „блицкриг“ и брзе операције, командант Команде Копнених снага аустријске војске Гинтер Хефлер предао је прекјуче, на пригодној свечаности у Сувој Реци, камп Казабланка тамошњим локалним властима.

11. 09. 2012.  Д. Н. П. – З. М. – Вести

Камп ће, како је саопштено, бити претворен у спортски центар, а аустријски војници биће лоцирани у Приштини и Пећи.

Аустријски контингент Кфора пуних 13 година био је смештен у овом кампу и кроз њега је прошло око 10.000 аустријских војника. Раније је у Казабланци било по 1.000 и више Аустријанаца, а од прошле године број аустријских војника додатно је смањен са 450 на 363. Осим Аустријанаца, у Казабланци су били Немци и Швајцарци који су се раније повукли на друге локације, највише на север Косова.

Луиф: Варница довољна за насиље

Заменик команданта Кфора, аустријски бригадир Јохан Луиф, сматра да нерешено питање севера Косова, али и непризнавање независности од стране пет чланица ЕУ спречавају развој Косова.

– Тај север мора бити решен – рекао је одлазећи други човек у команди Кфора аустријским новинарима.
Безбедносно стање на северу Косова аустријски официр је оценио „крхко“.
– Тренутно је мирно, али довољна је само једна варница да изазове насиље – констатовао је Луиф.

Занимљиво је и чудно да, док се Аустријанци повлаче из Суве Реке, где готово да нема Срба, Аустрија шаље на Косово још 150 војника-специјалаца за брза дејства који ће, заједно са још 550 немачких војника, стићи 1. октобра и чинити Батаљон оперативних снага (ОРФ) за који се још не зна где ће бити лоциран.

– Ма где да буду били смештени, Немци и Аустријанци долазе због севера Космета – каже нам један од Срба који дежурају на барикади између Лешка и Лепосавића.
– Њихов циљ је да стежу обруч око севера и да у датом тренутку, кад се за то створе услови и добије команда из НАТО-а, помогну Албанцима у насилном успостављању власти у Косовској Митровици, Зубином Потоку, Звечану и Лепосавићу, као и да успоставе границу са Србијом.

То ће бити задатак новог команданта Кфора Халбауера.

Немци не верују Французима, Мароканцима, Шпанцима, Пољацима и другима на северу, желе да заједно са Американцима сломе отпор Срба. Нису задовољни начином на који је то до сада покушавао одлазећи командант Кфора Ерхард Древс – каже саговорник „Вести“.

Они јесу сила, али не дамо им да по северу Космета раде шта су замислили. Док је народ јединствен и спреман да се бори за останак у Србији, не могу нам ништа, нису нас уплашили нити отерали са барикада ни када су бојевим мецима пуцали у нас и тешко нас рањавали – каже овај Србин који сваке ноћи има бар по три-четири блиска сусрета са војницима Кфора и полицајцима Еулекса који комуницирају на релацији између Јариња и базе Голо брдо код Лепосавића.

 

Валдхајм слао људе у Јасеновац

Све који су му се чинили јаким упућивао је на присилни рад у Немачку и Норвешку, а оне „слабијег материјала” у злогласни логор НДХ, открива у филму „Валдхајм – скривено зло” београдски новинар Данко Р. Васовић

10.09.2012. ПОЛИТИКА

На 8. Међународној конференцији о холокаусту, која је недавно одржана у меморијалном комплексу „Јад Вашем” у Јерусалиму, филм „Валдхајм – скривено зло” београдског аутора Данка Р. Васовића, прихваћен је као ново откриће непознате историјске чињенице о томе да је бивши генерални секретар Уједињених нација и председник Аустрије Курт Валдхајм одговоран за ратне злочине на Козари и у логору Јасеновац. Координаторка „Јад Вашема” Мими Еш у последњем броју истоименог часописа написала је да су „шокантни и узнемирујући призори Васовићевог филма о Јасеновцу, који је доказао Валдхајмову директну умешаност у нацистичке злочине”.

Васовићево филмско остварење добило је и специјалну награду у званичној конкуренцији првог Њујоршког филмског фестивала, а извршна директорка Музеја холокауста у Мајамију Шерон Хоровиц уврстила га је у сталну поставку филмова који се приказују посетиоцима.

У Србији, међутим, филм је до сада приказан само на Фестивалу документарног филма у Београду, прошле године. Шира јавност остала је ускраћена због неспровођења уговора између аутора и РТС-а, који је требало да га емитује још марта 2010. године, као продужени серијал од три једносатна наставка. Без намере да се бавимо детаљима уговора, о коме се ових дана повела полемика у јавности, од Васовића смо покушали да сазнамо због чега је његово остварење занимљиво свету, а непожељно код нас:

– Филм садржи потпуно нову историјску чињеницу. Знало се да је Курт Валдхајм 22. јула 1942. године одликован од поглавника НДХ-а Анте Павелића као поручник у интендантској јединици, али не и зашто. Иако мала, та јединица на Козари је била и те како важна, јер је интендантским, а не оперативним или обавештајним јединицима била поверена депортација људи, жена и деце. Значи да је Валдхајм разврставао све оне који су му се учинили здравим и јаким и слао их на присилни рад у Немачку и Норвешку, док је оне „слабијег материјала” упућивао најпре у сабирни центар у Костајницу, а потом даље, у Јасеновац, где су углавном нашли смрт.

Васовић, који је као млад новинар „Вечерњих новости” покренуо аферу „Валдхајм”, истиче да је потоњи високи званичник УН, био један од двадесетак одликованих официра и војника у борбеној групи Западна Босна од 23.000 солдата у здруженом немачко-усташком подухвату који је трајао месец и по дана.

– Циљ је био да се уништи партизански покрет на Козари, а заправо је почињен истински геноцид. Говоримо о масакру више од 66.000 људи, од којих више од 20.000 деце са појединачно утврђеним именима. Та Валдхајмова делатност била је начета 1986. када је објављен документ да га је одликовао Павелић. Сада, у филму, ја сам разоткрио заверу да га је том приликом држава СФРЈ спасла, тако што је дала налог Војноисторијском архиву да произведе и пласира један лажан документ – каже наш саговорник.

Васовић објашњава да је та фалсификована усташка „брзојавка” говорила о стварном догађају, али је била прекуцана машином која се производила после 1948. године:

– Био је то једини фалсификовани документ који сам добио међу 220 других из Војноисторијског архива. Мајсторски су сачекали кључни моменат афере, када је Међународна експертска комисија војних историчара требало да пресуди да ли је Курт Валдхајм крив или није. То је објављено два дана пред саопштење комисије. Сада знам, што сам и обелоданио, да је то била обавештајна операција са циљем да се симултаним објављивањем фалсификата у „Шпиглу” и „Вечерњим новостима” спасе Валдхајм. Тај лажни документ послужио је да се доведу у сумњу оптужбе против злочинца кога је, две деценије након Павелића, одликовао и Тито.

Све конце, према Васовићевим речима, вукао је преко својих сарадника и савезне Удбе тадашњи министар иностраних послова Будимир Лончар. У филму, на основу строго поверљивих државних докумената, аутор указује на сарадњу Лончара са начелником Војноисторијског архива Антуном Милетићем. Лончар забрањује да се саопште резултати државне комисије, која је била основана да утврди шта је истина, а тадашњи председник СИВ-а Милка Планинц изјављује да Валдхајм и Козара излазе из надлежности СФРЈ и да се морају третирати као унутрашњеполитичко питање Аустрије.

– Тог тренутка, ја сам постао унутрашњи непријатељ Југославије, кога прате и прогоне. У матичној кући држе ме на леду, одбијају ми се најексклузивнији интервјуи, чак и онај са Визенталом. Нису ми дали ни годишњу награду, већ другом новинару, придодатом да контролише аферу у интересу државе. Жалио сам се тадашњем радничком савету, који је такву срамну одлуку поништио, али ми је награда уручена тек 20 година касније, из руку Манојла Вукотића. Када су видели да сам преживео – наводи Васовић.

Зашто преживео? Због тога што је 1991. године Данко Р. Васовић са тешким повредама главе пребачен на ВМА и оперисан. Напад на њега металним предметом извршио је један чилеански држављанин, који је откривен тек после више жалби и ангажовања инспектора Драгана Радишића. Међутим, Чилеанац је само једном изведен пред суд, а потом је побегао. Васовић је нешто касније добио отказ у „Новостима”, а инспектор Радишић је 1996. године убијен испред своје зграде на Карабурми.

Аутор филма о Валдхајму не каже да су два догађаја повезана, али је чињеница да ни Радишићев убица никада није приведен правди.

Мирољуб Мијушковић

———————————————————–

На леду била и књига

– Моја књига о афери „Валдхајм” требало је да изађе 1986. у Београду, али су је задржавали све док нису направили фалсификат, док није постала небитна. Прво је објављена у Норвешкој, 1987. године, а у Београду тек у јуну 1988. године. До данас није имала имала ниједну промоцију, нити је доживела приказ у новинама – каже нам Васовић.