Уради мање, постигни више У нама она шапуће, дише Све док и боја не почне да мирише . Свеобухватна, спонтана, спокојна Док из себе сама се ствара У њој нема мане У целину њену све може да стане . Разлике тада остварене у пунини Постају једно у њеној целини . Њено име је равнотежа, прихватање Не, никако себично хтење Она, мили моји, живота је испуњење
Ловци саплетених и погурених корака Са чудним предумљем умљем и заумљем Време им је закривљено а видици крвави На небу многобројство прелепих шар птица Уранила и урокљива комшинка превидиша . А ја из невидиша крећем сам на видиш Опет и опет пењем се на заравњену стену Мрак је мркли али ми је у души меко и бело Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам И циљно кривим нишане птичјих крвника . Дослух са облачјем – проричем да киша сипи Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани! Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани! Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци! Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле! . Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали Читај природу одједном и у густом сажетку Мудрост је само оно што светиском деснице Исцедиш из седам кила грана суве дреновине
О, Боже! Открио сам љубав! . Како је чудесно! Како је добро! Како је дивно! . Моја душа је топла од врелине ове љубави . Како је тајно! Како је дубоко! Како је то јасно . Шаљем поздраве звездама и месецу и свој браћи и сестрама . Шаљем поздраве духу страсти што је пробудио и узбудио овај универзум и све што садржи . Тако је чудна и тако дивна ова моја љубавна безпомоћност . Само тихо не откривајте тајну моје драгоцене љубави
Скоро сам сањала дивну песму, истинитих стихова баш као на јави, сада је тражим по немирном несну, јер и лепота може да се заборави. . Кад би хтела да се врати ово вече, да запишем шта сам прећутала, као бистра вода из камена потече, да ме врати себи јер сам залутала. . Мирна да заспим и да друго сањам, спокојне снове у којима те нема, репатице звезде да по небу гањам, с надом чекам шта ми живот спрема. . Да преварим па напишем пар строфа, У којима цвећа,снова и љубави има, тек би онда настала права катастрофа Не брину ме риме већ међу њима празнина.
Бог није хтео, или му је промакло да нам свима да исту прилику. Ето, за почетак, немамо сви исто сунце. На пример, ако се родиш у некој скученој котлини, окруженој високим брдима, немаш исто парче неба, дужину дана, дужину ноћи. У таквим условима, док у котлини чекаш зору, са друге стране брда је већ увелико свануло. Док се сунце пење уз брдо, док је тамо негде некима пукла зора, теби се сунце једва довукло, са најмање сат, сат и по кашњења. У то крене дан. Погледаш у небо притиснуто брдима, видиш да се сунце лагано пребацило на залазећу путању. Сумрак креће, сунце залази, а сенке брда те грле. Волиш и желиш да дан дуже што траје. Да урадиш и поспремиш, још мало од живота. Надаш се игри залазећих боја на небу.Али, мало сутра! Сунце се већ скотрљало низ невидећу страну брда. Залазак је трајао тек два трептаја ока. Недовољно ни да се заљубиш. Због скраћеног небеског видика, хоризонта, сунце нити у зору, нити на заласку не стигне да окити небо свим могућим бојама: розе, лила, жуто, црвене.. Долази ноћ. Ноћ која дуже траје него код других, тамо иза брда. Ноћ те прихвата у мрачне скуте и једино што можеш је да луташ мислима. Можда се роди нека генијална. У сваком случају, да знаш, ако ти се то деси, криво је сунце.
О једној реци кружише приче Како је само брза и смела На недра своја никог пустила није, Сем једног чудака срца врела. Чудак би пловио сатима па би крај другога потока стао, Беше јој жао Али само је тог чудака хтела О једној реци кружише приче Како је само брза и смела. И прошли су дани, месеци, године Не чудака заборавила није Једна река, лепа река Брза и смела, Што ли је баш чудака за себе хтела?
*
Владан Пантелић: Ана Миливојевић
Данас представљамо младу песникињу из Параћина, Ану Миливојевић, која има 21 годину и једну издату збирку песама. Писањем се бави од своје основне школе. Њени радови су објављивани у многим зборниима поезије у Србији и ван ње. Њен главни мотив писања је љубав. Члан је књижевног клуба “Мирко Бањевић“ у Параћину.
Ево где језде поново Кобиле јалове . Док омице приплодне њиште Тапкајући у месту Ати чистокрвни рзају Сапети узенгијама . Ждребе понеко ритне се Не хајући на све то . А излаз из коњушнице Гавран окрилатио.