Фото: Фототека СЖ

Ја свуда видим завијутак.
Све се исто дешава и враћа,
Али на другом нивоу тада,
У наш живот навраћа.
.
Ја свуда идем по завијутку.
Праве линије су у уму само,
Све у нашем телу и окружењу
Кривуда, вијуга, није право.
.
Ја свуда осећам завијутак.
Скривен тамни, завучен кутак,
И гледам право, ленеарно,
А знам да није стварно.
.
Где је тај космички завијутак?
Вијуге моје мождане докучите,
Све те могуће јаве разлучите.
Да се снађем подарите ми
Винчачки календар-облутак.

Фото: Лаванда; Википедија

Израз трансцеденција је безуба и избезумљена

Кованица – коју су осмислили мрзитељи Рода

Подржана од снених незналица и климоглаваца

.

То је још један у низу лукавих лингвистичких

Облика поробљавања здраве памети и мишљења

И скраћивање дубине и висине досега искуства

.

Србски-аријевски се каже онострањење озарење

И збиља! Када се окуси тип свести простор ИЗА

Иза врлих памети и осећаја доживљај је оностран

.

Наша сврха није да ходамо пијано обезмишљено

Нити да се ко тутумавке мрака играмо тутумиша

На овај свет смо дошли да се будимо – пробудимо

.

Друга страна обичне свести дубоооко испуњава

Душа дух свест тело канонски складни – озарење!

Биће онострано усидрено озарено је просветљено

.

Озари се Заро! Ходај лако осмех до неба развуци!

Говори чисто јасно а понајвише тишином говори

И стварај! Стварај себе вечног и светове без ега!

Фото: Беране: Википедија

Тамо негде, где сам рођена

где небо грли брда.

Тамо негде, из сржи камена

где река је у сенци врба.

.

Тамо где дах ти застаје

Тамо где бол нестаје

Тамо где заборав престаје

Тамо где сећање настаје

Тамо где сузе саме навиру

Где осећања без питања извиру

Тамо сам рођена.

.

Тамо где лист песму пева

Тамо где брдима краја нема

Тамо где пастрмка и вук другују

Тамо где извор и дуга лудују

Где свака травка неку сету скрива

Где змија под каменом свој сан снива

Тамо сам рођена.

.

Тамо где зима не пушта пролеће

Где се кавга међ’ њима замеће

Тамо где северац и југо

под истим крилом лете

Тамо где облак успављује дете

Тамо сам рођена.

.

Тамо где се под небеском капом

разливају боје

Тамо где међе не постоје

Где тишина нема место своје

Тамо сам рођена.

.

Тамо где свици лето осветле

Где се орлови гнезде

Где вилини коњици ливадом језде

Тамо сам рођена.

Да сам на небу Сунце,

ствар би била врло лака,

бацила бих вам кроз прозор

сто златних честитака.

.

И Облак кад бих била,

знала бих добро шта треба,

на саму годину Нову

снег бих вам послала с неба.

Данас је последњи дан 2023-ће године према календару који пратимо.
Ко зна који је дан од постанка света … Ми смо учени и научени да
живимо у времену – јуче, данас, сутра, док се Вечност шћућурила у
нашим умовима и чека да је откријемо и да се проширимо. Умом је,
сасма очигледно, тешко видети очигледне ствари. Ум је заробљивач.

Шта значи – живети у прошлости? Најпре, то значи, не бити присутан у
времену које једино постоји. Потом, значи, живети у сећањима, која су,
уствари, прошла, али им дајемо снагу да се повампире и да нас муче.
То се односи на сећања свих врста, дакле и на радосна и на тешка. Тако
оживљена сећања имају снагу да нас наново, стотинама пута, муче или
држе у илузији радости.

Шта значи живети у будућности? Где се налази будућност? Такође, у нашем
уму, као наша замисао. Када се на њу “примимо“ поново нисмо у садашњости,
поново живимо илузију. И тако, шетајући умом тамо, амо, пролази живот.
Сматра се да просечан човек од 80 година није живео у садашњости више од
5 година! Символично речено, био је отсутан, дакле био је мртав – 75 година!

Живети у прошлости или будућности, тумарати по њима небројено пута,
укотвити се у таквом животу, значи не живети краљевске тренутке свесног
постојања. Ми смо на овај свет дошли, првенствено да то научимо, да нас, као позоришне лутке не трзају непостојећа времена, потом да потпуно свесно
обављамо посао за који смо научени, у корист Заједнице и за испуњење
Божанског плана.

Овај дан нам, као и сваки други, пружа много, много прилика да откривамо
тајне вечног живота и да га смерамо у правцу највеће радости и среће.
Данас је и дивна прилика да потпуно пустимо узде укрућеном и, од
погрешних знања, заробљеном уму, и да се растрчимо светлом стваралачком
стазом. Убрзајмо трк и достигнимо надсветлосну брзину. То сви можемо.
Сваки човек има огромне потенцијале, божанске потенцијале. Можемо …

Истрчимо до обале Вечности коју непрекидно запљускује и проширује Безкрај.
Седнимо усправне кичме на погодно место у положај расцветалог лотоса.Дишимо на нос, мирно и дубоко, и свесно, пратимо удах и издах. Осетимо како нам елемент ветар, издах Творца, доноси духовне молекуле диметилтриптамина.У тиховању, врхунском стваралаштву, отворимо латице тајинствене жлезде епифизе и пустимо да се у њој духовни молекули претачу у материјалне. Осетимо и видимо,видимо и осетимо, да се ти молекули налазе у свему и да певају заносне праисконе песме првојезиком света. Осетимо радост садашњег тренутка и видимо да биће садашњости нема патњу, нема заврзламу…И осетимо Једноту као Лепоту и Истину!

Данас је, такође, диван дан, као и сваки други, да помогнемо Творцу у остварењу Његовог Плана слањем из срца енергије љубави и саосећања, енергије Свеспасења:

Нека васцела творевина складно расте и нека се складно развија.

И нека све буде спашено по Норми Творца.
Нека тако буде!

Свим читаоцима и сарадницима Србског Журнала и свим бићима Света
СРЕЋНА НОВА 2024-та ГОДИНА!!!

За Д.В.
Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О јутро израсли просторе из крви из њива
У ком нека мирисна звезда плива плива
Ако је а јесте откриће то што се у сну нудило
Љубав је моја све што се јутрос пробудило.
.
О чисто сребро музика о тај луди свод што пева
Што љуби уснама светлости и зеленила
О та размена сокова у пламеном сну жили
И тај црвени водоскок што свесрдно загрева
О чисто сребро музика о тај луди свод што пева.
.
Повратак у будно завештање вида неги сјаја
Са коцком сунца у крвотоку и птицом својих руку
Где сенка бика у води је све што има у звуку
О лудило слепила о лудило сунчеви завежљаја
Повратак у будно завештање вида неги сјаја.

Повратак нади шеве да се свом сну да име
Песми што се рађа ово разараччко буђење
Путу што у слуху немогуће веже корење
Звуку и светлу који постају плод и виме
Повратак нади шеве да се свом сну да име.
.
Нек раскошни сјај тка златна душа жита
И чик да ухватиш ту птицу која је сунчев двојник
И чак да у тим огледалима нађеш свој лик
Преко који јури сунчева коњица запаљени копита
Нек раскошни сјај тка златна душа жита.
.
Песму твоју пева пољима опсенар дан
Ватру у дугим тунелима врежа и биља
У плод претвара нека светлост везиља
Где птице јутра пале пробуђени лан
Песму твоју пева пољима опсенар дан.
.
Љубав је моја све што се јутрос пробудило
О јутро израсли просторе из крви из њива
У ком нека мирисна звезда плива плива
Ако је а јесте откриће то што се у сну нудило
Љубав је моја све што се јутрос пробудило.

Фото 1,2,3: Фототека СЖ

Фото: Ватра; Википедија

Ватра Рубакова

Већа ватра већу жртву иште
да се врати у своје кућиште!
.
Разбојиште ватре најчиткије пева
и најмања жишка смрти одолева!

* * *
Драгачевске трубе

Фото: Фототека СЖ
Излазе из душа облака, из белутака, у лишћу трубе
а мртви живе, мртви мртве љубе!
Тихи свирачи смрти, о дивно село Рти, трубачи!
У сну основци, буквари с тицама уместо слова, орачи.
.
Блиставе крви ружа … гле долазе златне олује
и пуца гром да самог сбе чује.
.
Трубачи веселе смрт у вечност срцем трубе
а мртви мртве љубе!
(Горачићи код Чачка)

Фото: Хасанагиница (филмски лик); Википедија

Шта се б’јели у гори зеленој?
Ал је снијег, ал су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио;
лабудови већ би полетјели.
Нит’ је снијег, нит’ су лабудови,
Него шатор аге Хасан–аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.
Кад ли му је ранам боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
“Не чекај ме у двору б’јелому,
ни у двору, ни у дому мому.“
Кад кадуна р’јечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала
јека стаде коња око двора.
Тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв’је ћере дјевојке:
“Врати нам се, мила мајко наша;
није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже.“
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
“Да мој брате, велике срамоте –
гдје ме шаље од петоро дјеце.“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе,
и вади јој књигу опрошћења
да узимље потпуно вјенчање,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
а дв’је ћери у бијела лица,
а с малахним у бешици синком
од’јелит се никако не могла,
већ је братац за руке узео
и једва с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица;
с њоме греде дому бијеломе.
У роду је мало вр’јеме стала,
мало бр’јеме, ни недјељу дана;
добра када и од рода добра,
добру каду просе са сви страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли –
“Ај тако те не желела, брацо,
немој мене дават ни за кога
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје.“
Али беже ништа не хајаше,
већ је даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише лустак б’јеле књиге,
да и шаље имотском кадији:
“Дјевојка те л’јепо поздрављаше
а у књизи л’јепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове
и кад пођеш њеном б’јелу двору
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора
да не види сиротице своје.“
Кад кадији б’јела књига дође,
господу је свате покупио;
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
дв’је је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исходаху,
тере својој мајци говораху:
“Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо.“
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
“Богом брате, свата старјешина,
Устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје.“
Уставише коње уза двора.
Своју децу л’јепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху до пољане;
а маломе у бешици синку,
њему шаље убошке хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
“Ходте амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога.“
Кад то чула Хасанагиница,
б’јелим лицем у земљу удрила;
упут се је с душом раставила
од жалости, гледајућ сироче.

Kрших ноћас руке и небу завапих,
гледајући тужно те казаљке смер,
љубав цех направи, али ја га платих,
нисам травка само, плави сам Гербер.
.
Створена да већма устајем из таме,
да ране извидам, себи самој знај,
није мени нико никад био раме,
почетак сам живота, чак и кад је крај.
.
Преживљавам тешка времена и климу,
само кадкад тихо, помолим се Богу,
где студен завлада, ја напустим зиму,
падам и устајем, што не могу – могу.
.
Одана до гроба, земљи и вољеном,
суза ме полива, да никад не свенем,
живим растрзана, међ горким временом,
носим терет свој где год ходам – кренем.
.
Сат позно откуца, одоцнело време,
склапам руке тихо, Господ нек ми суди,
ово што сад носим, претешко је бреме,
ја волет не могу, осећај ме уби.
.
Пожелех само да једном застанем,
мирисима својим, теб зору целивам,
да ко кап росе на усне ти канем,
Гербер увенуће, тонем, мору пливам.
.
Не, не брини мили, на самом ћу дну,
поникнути изнова, рођена ми лат,
ископнећу само у овоме сну,
против срца водим, тај сопствени рат.

Земља се мени тобом умиљава
класје до појаса, туга до пазуха.
Кукуруз већ млечи а ја још свилавам
без тебе као птица без ваздуха.
.
Промину срећа мимо нас ко чеза
с девером коме не смотрисмо лице.
Живот је туђа празничка трпеза
с које ми крадом купимо мрвице.
.
Ти си мој ковчег а ја сам твој Ноје.
Од светог чина до злочина – стопа.
Пламтим разголићен усред перивоја
после љубави ко после потопа.
.
С фрулом у руци и душом пастирском
попластих берићет прерано покошен.
Мој прашњав пут твојим стопама орошен
блажи ме немирног миру манастирском.