Фото: Пузаљка; Википедија

Нисам плакала,
само сам камење врљала,
градила светилиште
за душе Усудом кажњене.
.
Дрвене су моје боли.
пре ће од старости која да иструли,
него да олиста у пролеће
и кинђури се погледима жишкавим.
.
Ништа ми није,
то само рове и рунза срце, моје.
Не, ништа ми није,
то је само ледена пузаљка за сузе, моје

Фото: Село, орање; Википедија

ФоБистар пут тече
у насмејано поље.
.
Мала Кола с неба
сишла на земљу.
.
Ветар пуцкета бичем
и страшним раменима
размиче брда.
.
Волови као валови
пљускају боковима.
.
Крупна меденица сунца
виси о јарму.

Фото: Фб страница – Beautiful Our World

Цео век у лутању ми прошао.

Тражила сам неког ко није ни од куда дошао,

само се отелотворио

у одразу своме и оку моме…

Дабоме!

Срце ме водило срцу твоме,

испунили су ми живот сви ти

проведени сати и минути

у којима се ћути

и слуша она друга безгласна туга…

…све секунде и сви дани постоје

од кад Тебе сретох,

Милостиво моје!

И сви су векови прохујали с чежњом

јер смо заборавили

где смо три тачке ставили…

Колико смо се пута већ срели?

Можда нисмо ми то хтели?

Али хтео је драги Бог да упознам Анђела свог!

И све што лети у мислима

већ сам Ти написала у писмима

ванвременским…

и сваки стих, прожет је осећањем мојим

у песмама твојим је постојањем ослобођен.

Моја друга си половина

и у Христу за мене рођен…

Одзвања.

Постоје нова свитања…

Од самог почетка, твоја сам била и бићу вечно

моја, у Христу, срећо

немерљива, несагледива, необјашњива…

Неки тихи, танани гласић

већ одавно заборављен,

подсетио ме на нешто у мени

затрпано лишћем свих јесени…

Отео се уздах из груди и одлетео

без најаве Пресветој жени!

Молио је уместо мене да ми срце

лоши не окамене, а Она ми је

послала Тебе да ме чуваш као себе.

Фото: Фототека СЖ

Никад више, мило моје, никад више!
Никад више оног лета,
нема зашто цвет да цвета.
Умрле су очи твоје,
никад више, готово је!

Плакати нећу ја, мило моје!
Око је празно и слепо.
Сад јесте, зло је, све свршено је,
а било нам је, било нам је лепо!

Све је прошло, мило моје, све је прошло!
Ничег нема, све се гаси,
нестали су они гласи.
Умрле су речи твоје,
све је прошло за нас двоје.

Плакати нећу ја, мило моје!
Око је празно и слепо.
Сад јесте, зло је, све свршено је,
а било нам је, било нам је лепо!

Отишло је, мило моје, отишло је!
Моја празна рука вене,
нема тебе поред мене.
Умрло је срце твоје,
готово је, отишло је!

Фото: Фототека СЖ

Осећам и видим таласе
Који нас повезују
Моја рука пише
Оно што Ти мислиш
.
Овде сам сада због Тебе
Нису важна слова
Већ осећај за Ј е д н о
Ми смо скуп тачака на линији
.
Што нас је више
Боље се видимо
Колико си велик Ти
Када носиш све нас!!!
.
Ти си ми дао да ово пишем
Баш сам пуно написала
А мало рекла
Удубимо се у детаљ
.
Говориш ми да читам
Лакше је срцу јер ме вуку речи
Дао си нам очи и слова
Да лакше дођемо до тебе

Фото: Елементи ватра и вода; Википедија

Јутрос
Ветар живота дува
.
Птице се подају даљинама
Цвркут тишину разбија
.
Срели смо се
Срели ватра и вода
.
Нит је ватра воду прогутала
Нит је вода угасила ватру
.
Само се бол неописив осећа
Наде разбацане

Фото:Стогодишња липа; Википедија

Из најранијег детињства, најпре и најбоље се сећам липе, која је гранама грлила нашу терасу. Сећам се њених великих листова. Била сам тако мала, да сам њеним мирисним листом могла покрити лице. Онда бих га стављала на врх стиснуте шаке и покушавала, да ударцем друге ручице, направим рупу у њему. Бејах нејако пиле.

Имали смо срећу, да је наша липа била “женска”, па је цветала. Окитила би се са милион ситних, лековитих хеликоптерчића, жуте боје. Брали смо их и вртели, чекајући да са она два пропелера полете.

Најчаробнији тренутак је био, кад липа замирише. Тада њен уљани, опојни а помало тешки мирис крене да се шири, осваја. Распростирао би се и трајао, трајао ноћима, данима. Комшије су испред своје терасе имале “мушку” липу, која је правила само дубоки хлад. И то је било све. Нешто јој је фалило. Није  цветала,ни  мирисала. Недостајала јој је мајска магија, у крошњи.

Била сам поносна на нашу липу. Следећег пролећа одсекли су јој гране, па је боловала  читаво лето и јесен.  На пролеће, крошња је пустила гушћи и тамнији лист. Те године није било заносног и опојног мириса, патила је. Патила сам и ја заједно са њом, пружала ручице кроз ограду терасе, да је утешим,  помилујем и кажем, да ће опет да израсте. Али, нисам могла да је дохватим. Немо ме је посматрала, као да је хтела да пита : „Зашто ми ово раде?“

Нисам јој умела  одговорити,  ни објаснити да је урбан човек,  помало себичан и помало зао.

Фото: Цвет липе; Википедија

Човек који се не радује нечијем успеху

Који показује љубомору завист и друга

Отровна опака и мрзна осећања боје једа

И који као кукавац издаје свог Учитеља

Није још омирисао слатки укус Једноте

Још дуго ће га растрзавати тамни звуци

Слузне пакости из дубина његове пећине

.

Једног тихог дана или једне снене ноћи

Његово биће куцкаће и диркати мекани

И упорни милозвуци сопствене савести

Лагано ће гребкати данце његове пећине

Будити честице радости и лоптице среће

И слати их у среду његове душе – у срце

Срце ће лагано топити санте леда са себе

.

Једини Бог нема љутњу казну или освету

То су смислили туђинци гмизави из сени

И убацили у књиге преварне и религијске

Убацили програме у школе игре и обреде

То је Ја-бука која је застала у грлу човека

Ја-буку није дала Ева Адаму сигурно није

Та лаж вековима прави и раздор Јин – Јанг

.

Хееј Чојко! Буди се! Укључи ум у Свеум!

Пробуди надмоћи!!! Повежи се са Душом!

Изађи из прелести незнања и издаје брата

Издајна магла Јуда ума тражи омчу и грану

Одувај је! Осветли ум Љубвом и Радошћу!

У ти-шини спознај истину и избели грешку

И уздижи се по сварожници у небо високо!

Фото:Новембар, пејзаж; Википедија

Магла муслином заогрну равни

и засвођено старо, храстово грање.

Израња тихо из сећања давни’

пролећа и лета пркосно трајање.

.

-И трају стабла вековнога храста,

сломљених давно, пркосних грана,

па магла крај њих због ветра заста,

изљуби поља још неузорана.

.

Ковитла ветар маглу с чистине,

копрену њену разноси пољем.

Круни јој хладне капи с висине,

игра се и гази травнатим снопљем.

.

Милује новембар језиком влажним

стабла пругасте коре крај пута

и скида ветра ударом снажним

скупљене капљице са мог капута.

Фото: Фототека СЖ

Ено башибозлуци
Разграбише отето
Не хајући на вапаје
Губитника
Постадоше газде
На туђем
.
Присвојише и
залогај
Задњи
Не задавише се
.
Понекад подригну
Потајно
У лице
Поданицима својим
.
Кујући у злато
Куку и мотику
На сва уста
.
Да се не дигну.