Фото: Дајбог, који даје живот; Википедија

Длан длану даје довољно дамара
да докрајчи дуговечно дрво.
Добује дрворедом древни добошар-див,
досеже до дна,
дрмуса дугачко дебло, досеца дебели дуд,
дроби дудиње,
дохвати дуњу,
дише дубоко,
дрвосеча,
да достави дрва,
да даске догоре,
да домороце догреје,
довикује, дречи дрвосеча Драгорад:
-Дабогда Даж-бог дошао дотле
да донесе добро,
да допре до душе,
да дебелокошце даривањем дарује,
духови да дођу дахом,
добродошлицу да дамо дедовима,
доктори да доставе дијагнозу дангубама,
доценте &докторанте да десеткују,
директорима да дуплирају добит
док дозивамо домаћине да донирају
двеста динара
да дуги Дунав до дивље Дрине
дрема диљем домовине
дичећи се дрворедима.
Дај Дајбоже
довољно дана
да девети дан доживимо
док дрво дељемо.

Фото: Фб страница – Mina elegant

Фото: Манастир Бањска; Википедија

Ех колико пута врх мојег ће пера

Зајечат од бола од туге и плача

Гледајући како крв хероја српских

К црној земљи точи са душманског мача

.

Гледајући како црни врани гачу

По Божијој земљи ђе божури цвату

И наш народ како по навици ставља

Врат сто пута сјечен под каму џелату

.

Тамо ево опет љута битка јечи

Одлијежу громко снајпери и зоље

Опет Срби гину куражно и смјело

За част и за образ и Косово поље

.

Као некад Милош, Југ Богдан и Павле

Пркосећи страшној сили и терору

Падоше и данас косовски јунаци

У робовској тами чекајући зору

.

Против силе страшне борише се смјело

У обручу са свих опкољени страна

Ал’ све залуд б’јеше у тој љутој битци

Побједу над Христом однесе Сатана

.

Пред манастир свети на ливади цвјетној

У ранама тешким три осташе лава

О храбрости њиној Србин ће да прича

Докле теку Дрина , Неретва и Сава

.

Имена ће њина врхом епских пера

Исписана бити к’о завјетно слово

Заборава вео никад прекрит неће

Оне што су пали бранећи Косово

.

Бојане , Стефане и Игоре брате

Нека вам је слава и велико хвала

У срцима нашим вјечито ће јечат

Слободарски прасак вашијех рафала

.

Хицима сте својим тамо поред Бањске

Посијали сјеме нове српске буне

О дјелима вашим пјеват ће поете

Вјечно ће вас славит са гусала струне

.

А дан доће брзо кад ће ка Балкану

Бож’ја војска кренут са Волге и Дона

Пред громадном снагом православног цара

На кољена клети клекнуће Сотона

.

Христова ће казна стић мрске џелате

Платит ће за свако дјело зло и дрско

Зајечат ће звона са старих звоника

А Косово свето биће опет Српско.

Фото: Разгледница – Косово поље; Газиместан; Википедија

Фото: Бели анђео; Википедија

На путу мразном
Ко голуждраво птиче
бреза трепери
.
Белом пртином кочија језди
Ко звезда љубичаста сја
Златом обрубљен облак
још крвари
.
Плавооке звезде
у ноћ попадале
На путу мразног сна
рањено дрво само
И ја
Из књиге поезије – „Причин Белог анђела“

Фото: Бела бреза; Википедија

Кроз ноћ тешку

кружим са Земљом,

ни на чији траг да наиђем,

ничији глас да ме пронађе.

.

Само ја и Земља.

И она самире

у вртлогу, у тами,

у страху од суноврата.

.

А ја трајем,

не престајем,

без трага и гласа

у беспућу без звезда.

О, љубавници!
Куда идете?
Кога тражите?
Ваш Вољени је овде.
.
Он живи у вашем суседству.
ЊЕгово лице је прекривено велом.
Крије се иза застора
и зове вас.
Док тражите и губите себе
у дивљини и пустињи.
.
Престаните да тражите цвеће!
У вашем дому цвета врт.
Док тражите ситнице
кућа пуна блага чека вас
у сопственом бићу.
.
Нема потребе за патњом.
Бог је ту.

Да отворим нову страницу
живота историје која сања љубав
када сам се зближио са тобом
помислио сам путу је ту крај
кажем себи доста су ме заливале кише
доста сам чистио снег са уморних рамена
доста су ме испијала сунца
превише сам се наслушао ветрова
помислио сам каква дивна лука у њој постоји
само је загрли и усидри се у њен живот
и буди јој слуга
очисти крму и прамац
дигни јој једро
попни се на катарку
угаси старе моторе
уђи у мирно море
гледај поново излазак сунца
преко њеног рамена
у часу најдубљег загрљаја
Шапни јој на усну да
зелена река моје крви
хоће да прескочи у друго време
на прву њену обалу да се улије
у зелену ружу њене крви

На којој желим усидрити своје немирне чамце
још ћу јој речи
како ме зелене боје њене
дивље руже милују нежно и да
кроз лавиринт тесних вена
траже пут до мог срца
да слапови зелених боја прескачу
из преткоморе у коморе
избегавајући временске каскаде
и тако у круг тражеци излаз
тражећи пут у наше корито сунца
шаптаћу јој још ако се будем
могао одвојити од њених усана
да се низ наше вене ваља мирис
неодољиве потребе да се
волимо до заувек
Молићу је пусти ме да те љубим
у мени се вулкан твоје страсти буди
немирни узаврли таласи као
дивља ружа твоје крви
у то ново доба желим да те живим
љубави моја

Фото 1,2: Фб страница – Faber’s Greenhouse and Floral

Фото: Бели пупак Стриборије

ДРВО ЖИВОТА НА БЕЛОМ
ПУПКУ СРБИРИЈЕ
Моћне и несагледне шуме,
и зелен-плаветно небо,
у Пурпурном Прстену Стриборије,
подно звезде Ирије.
Звоне кедри као кристални
Звончићи на струнама белих ветрова,
што јуре, сустижу и престижу, гле!
-беле и румене облаке у трку,
над зеленим пољима у даљини
што из тишине праскозорја
пут Кола Лучезарног, са ждралима
белим, узлећу!
СрбИрија – Света Земља Белих
ВедСрба.
Србска Ирија, Србски Ириј –
Небо Сварога, Сварунов Рај!
Народ шума и светих гајева.
Народ Тајни Белих Богова.
А тамо негде, иза пространства
титрајуће празнине
и нестварног сневајућег сна –
Дрво Живота, што до облака сеже,
насред Ирија, на пропланку
ждралова, подно снежних врхова
и звезданих јата!

Фото: Фреска из Сопоћана; Википедија

Подари, Господе, зеницу фресци!

Подари светлост ноћима,

да нам се радују сви свеци,

нек ватре горе међ’ псима!

.

Кукољ нам, Господе, у житу ниче!

Ту, где су гробови светих ратника,

те уби чедо што сриче,

тражи да цвета буника.

.

Пале нам старе зидине,

огњишта руше вековна.

Знам да ће опет да се издигне

нејачи суза прекорна!

.

Молитву читам, љубим Ти скуте

и сукном тамним прекривам лице.

Знам да Ти драге зидине губим

и књиге старе, спаљене, жуте.

.

Ватре се пале, а киша плаче,

векови посташе згариште.

Туга ми голема душу дотаче,

да л’ да се, Господе, уздам у Те’?

Фото: Кишни дан; Википедија

Неке досадне кише
Мувале су се по граду
Тих дана
А име им нијесам знао
.
Ја сам престао да пијем
И чистио сам прашину
Са књига
.
Лежао сам
Буљећи у плафон
И капи влаге
Што су се скупљале
У јата
.
Онда сам умро
Онакав какав сам био и
Нико ме није жалио
После предугог буђења

Знаш ли ону улицу, где су рајски зраци?

Знаш ли ону улицу, где су рајски врти?

Знаш ли ону стазу са цвећем у низу,

где нам је и небо било сасвим близу?

.

Сву ноћ си ме грлио рукама обема,

са врелог ми чела склањо прамен косе,

и све ми високо с тобом беше душо.

Ал врата ниска ја не видех тада.

.

Веровах ти слепо, док си причо лепо,

и не видех добро на четири стране,

па ни сама не знам, душо моја, шта је.

Ко очајник клети, зборим без памети.

.

Сад стојимо неми на супротној страни,

и све нам се чини, да нам је то доста.

Кажу, у рајској улици је студен, мрак

да свега нашег нема, да пуста оста.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李