Фото: Агамемнон, грчки херој; Википедија

Небо се облизнуло
да би показало
нове слојеве светла;
Бледозелене стене ноћи
увијају се у плазму
пространства и ткива
ноћних маштања.
.
Кораком тромим улазим
у пусти град да се населим.
Чујем јецајућа длета мога
нестварног живота,
а купола се издужила
пред дремљивим очима.
.
Црква је нудила обиље
калеидоскопских слика
док су облаци обрасли коралима.
.
Заполовио сам кроз светлећи
мистични мрак кога сам тражио
у теглама вишања изложених сунцу.
.
Куће су мирисале обрасле
киселим дрвећем
са мноштвом наследника.
Тражио сам град
у барокној табакери,
у зсглушујећем певу птица
и палим гнездима.
.
Мене је требало тражити,
нису могли спавати од ветра
који није престајао да дува
још од кад се Агамненон
молио за њега.

Плава или зелена,
Сенка око очију.
Руменило даје живост.
Ставити на лице,
Као опну
између нечег око
и мене.
Зашто?
А зашто да не!?
Зашто допустити свима
да ме виде,
Кад ионако
видети ме не могу..

Пред огледалом, Јан.05

Фото :1,2 Фб страница – Beautiful flowers

Фото: Планина Јелица; Википедија

У неком сукобу на планини Јелици Турци умало нису убили капетана Максима Јанковића – Амиџу из Зеока. Догодило се то на путу Чачак  – Ивањица, који је, на том месту, био узак, готово као козја стаза.

Када је, међутим, Амиџа у Милошевој Србији постао заповедник дела Драгачева, а његови Драгачевци почели дуван пушити, увео је “дуванџијску глобу.“ Од сакупљеног новца издвојио је део и платио мајсторима да прошире пут кроз камен тамо где у сукобу са Турцима умало главу није изгубио.

Тај део пута онда се почео називати Амиџина плоча. Данас је то само – Плоча.

Кад волиш – то је као да летиш
у плаветнила бескрај високо,
и све је пуно сунца и зелено.
Не умеш никако да се сетиш
зашто је нечије плаво око
тако прозрачно и тако снено.
.
Кад волиш – то ти је као да пливаш
и нијају те меки таласи
док иза воде пламти лето,
одједном и сам река биваш
и нечије те плаве власи
подсете на цвет прецвето.
.
И могу падати кише летње
и могу облаци сићи на реку,
и може месец некуд побећи –
а ти се сетиш једне шетње
и смишљаш тихо песмицу неку
коју јој никад нећеш рећи.
.
Кад волиш – нису важне приче
колико поглед и додир руке,
онако овлаш, између часова,
и ништа те се више не тиче
јер чујеш усред школске буке
њен глас – најтиши од свих гласова.

Фото: Атлантски океан; Википедија

Само вода може да подари потпуну самоћу

сличну звездама сличну тишини расклопљеног неба

да опече време да испуни рубине

и да створи прошлост од онога што још није дошло

може да опонаша све што није и зид да буде

али себе не може да подржава ту је сасвим једноставна

она је залиха сна и смрти и свих могућих

могућности највећи и чун и пут

који сам путује сан који себе сања

нада која се себи нада не откривајући се никоме

вечито будна док слатким сном крепи

никако да себе успава

толико јој неспокојне обале и лутају јој острва

толико јој гласна песма која протиче док воде стоје

мир и спокој поклања најнеспокојнија најпобожнија од свих елемената

клечи као киша пред отвореним капијама

ноћи у коју се улива целим својим небом

протиче у времену и међувремену

и у ванвремену једина поседује заборав

вода воде вода земље вода неба вода угасле ватре

сваке се вечери улива

у наручје белог бога.

Фото: Горња Црнућа; Википедија

Твој џмарац муку ми ствара,
искочи испред мене као утвара.
Ђаво да га однесе, струја ме протресе!
.
Ходам, рашчупана, лујка стара,
сукњица тесна, блуза на ве,
а тек ципеле, на шњирање!
.
Трепкама кораке трепћем,
држ`те ме, полећем!
Чух ја, по селу се прича,
за такве, баца жаревље баба из Црнића.
.
Ићи ћу, чак и тамо, ово није за трпњу, стварно!
Нека ми баба баје од уроци,
у гору, у воду, џмаровци!

Књига – „Баба из Црнића“

Фото: Фб Страница – My Purple Worlds

Похвале моје и наше прими –
Боже превечни.
Светла су нам наговештај.
Обзорје за живот вечни
.
Кроз Тебе душа блиста, душа чиста
.
Ми нисмо жртве
старења, болести, и смрти,
јер петлова допире пој
да Љубављу Твојом
к’о цвеће смо прострти.

Фото: Храм Свети Сава; Википедија

Оче наш који си на небесима

Гледам те кроз пламен воштаница,

Срце још куца у нашим телесима

Трајаће битка док траје Лазарица.

.

Остаде народ без племства и Кнеза

Ал у народу Цар је над царевима,

Правоверни од смрти не преза,

Смрт покори Онај што нам заповеда.

.

Камење и споменици крајпуташи, ратници,

Темељи Сорабски за камен хришћански

Благо су источно што мрзе их златници,

Јер још су Бели владари Винчански.

.

Нека су Бели, нек такви и остану,

Нек служе Богу и православљу,

Сервуси црном да никад не постану,

Србски је спас у Светосављу.

Фото: Фб страница – Flowers of all kind. And the beauty of Nature

Фото:Црква Узнешења Богородице Црнагорске; Википедија

Клечим,у молитви склопљене руке
Оче Наш свом душом тихо говорим.
За наук су и пример Христове муке.
Бедем душе да браним из костију снагу створим.

Нећу дати отимачу ни прст да стави
на освештану земљу порте црквене.
Жељу да је отме нек’ у корену заустави.
Не дам да прљају храмове молитвене.

Веру једину,православну,чисту
морам да сачувам својој деци.
Изворну,благу и од увек исту
у крви су мени сачували преци.

Боље се повуци,нечиста сило!
Молитва се из срца до неба пропиње.
Ко је за Србе тај,неки.Мило?
Ни већима нисмо и не дамо светиње.

Спалићемо месец

да употпунимо ноћи

да одрешимо снове

да зауставимо дах.

Онда ће Игра потећи

из наших дланова сухих живота.

Ни хитра ни спора неће бити.

Биће сама.

Као велики шестар

потпуно упоредна

с механичким ритмом

распадања.