А није ни слутио да обична није

У телу људском, а умом и срцем другим

Временом господари по правди

Свеприсутна…

.

Он је воли, а она њега лудо,

до тренутка обмане и лажи

тако склоне природи људи,

а онда…

.

Она умире, убија га својим умирањем,

рађа се изнова из крви и меса,

непрепознатљива за свет, а опет иста…

.

Сама! Звер!

И блиста!

Фото:Праксител – Афродита Книдска; Википедија

Ноћно небо, ко сенка модрога бескрајног Маја,
као у трену бело сунце лепоте кад клону
Обли га сјај: Са истока, заносним летом непомичним,
Моћан месец се диже етиром тамним – и као
Сузе под миловањем су звезде под његовим зраком
Посред модрих бескраја
Што се светлошћу и тамом ко срма преливају,
Док под неизречном чари
Дишу и премиру нежни облаци од влажна мраморна сјаја.
.
Буди се сенка модра бескрајскога Маја,
Буди се бесмртна лепота сна богова,
Месец док сија – одломак небесна мрамора,
Најлепши свет из њега што вајаш:
Богова ликове сјајне на којима дрхће
Осмејак златан, ко зрак њиног умрлог сунца.
.
Небом жилама невидним и нежним,
Бела крв богова струји.
На оживелој модрој и сребрној тами
Богова ликови снују као на прозрачноме небу небеса –
На оживелој тами
Сија небесни мрамор уметности, и сјај му
Божанска је маска на мрачноме лику Бескраја.

Фото: Зима, шума под снегом; Википедија

Шума је умицала под снегом …

Свукла сам ципеле

јер су биле од пламена,

а снег,

тако лаган

и нежан,

топио се наочиглед

под мојим корацима.

Све бих учинила

да га више не уништавам.

Каквог ли необичног путовања!

Ни са ким се нисам морала растати.

Фото: Ласта; Википедија

Хиљаду милијарди звијезда

Висило је те ноћи

Изнад наших глава,

Док је поток у нама

Најављивао даљине сна а

Мјесец распупио као усна дјевојачка

Клео дужином ноћи.

.

Ти, дуговрата,

Похотна као пролећни поток

Смијеш се цветању висибабе

Око наше постеље и

Нудиш ми своје мирисне груди.

.

Отиреш ми утрњеле усне

Својом косом

И дајеш кратак пољубац.

Пољубац као лахор,

Као додир ластиног крила

И потврђујеш истину

Да је пољубац-

Задњи знак ругања смрти

Фото: Парк Гуељо, Барселона; Википедија

Сводови
Од сунца заклоњени
Звуци
Шири и дубљи
Но што могу бити.
.
Стадох.
.
Од сувог лица
Таласима меке косе окруженим
До мене у сенци сводова
Само звуци
И нешто таман толико
До дна срца дошло.
.
И бол изађе.
Не бол звуком изазвана
Но бол звуком истерана
Бол са дна срца изашла
Бол у сводовима нестала.
.
Парк Гуељо
Смирај врелог летњег дана
И мир.
Звуци гитаре
Појачавају смирај.

Фото: Косач; Википедија

У касни летњи дан,

у небо погледам,

на први облак станем,

кормило од сна покренем,

и на пут кренем,

тамо где птица цвркут не престаје,

тамо где жито стално зрије,

где косци траве не косе,

где шума зеленим мирише,

где вода с каменом љубује,

где вилин коњиц с пчелом другује.

И што сам ближе,

срце у грудима поскакује,

низ лице сузе радоснице,

у души твоја душа столује!

Фото: Вилин коњиц; Википедија

Ако ти кажем да се не бојим
гледајући смрти у очи док
броји моје преступе на овом
животном путу који води у пропаст.
Јер празан је дан у којем те нема.
Трајно ме то сазнање одводи од спокоја.
Исмејали смо срећу у непознатом осмеху
неке жене у којем си случајно,
можда, препознао мене.
Обећали смо да нећемо више
говорити о прошлости.
Видела сам ти снове,
узела мало твојих суза,
стајала постојано испред тебе.
Не заборави, ја немам ништа
осим вере у тебе.
Не дозволи да носим залудни крст.

Ако за истину немаш меру

онда си сигурно на правоме смеру

спреми се сада се грехови перу

и покажи колку имаш веру

а сви ће около нешто да ти с..у

насрћу прете на тебе се деру

понашаће се према теби ко према уличном керу

баш зато песму ти и даље држи

за ум свој чврсто је вржи

гласом галами што више пржи

притисак њихов тад лакше се издржи

а спас долази све је бржи и ближи

зато хајде устај на ноге се дижи

крећи на време на време стижи

ово је теби што правду признајеш

знам сигурно ћеш да истрајеш

јер од ње никад не одустајеш

имаш довољно снаге не посустајеш

зато све од себе дајеш

кајеш се кајеш и кајеш

у покајању остајеш тако опстајеш

Фото: Фб страница – World Around Us

Уз ружу, свећу и ноћну таму

заискри око ко жишка пламен.

Само ми ноге клецаве беху

када спусти на колено руку.

.

С друге стране очи копља сеју,

свако ме у стомак гађа.

Док чекам свећу да догори,

пламен се поново рађа.

.

Разигра пламичак сенке по зиду,

вијори соко и шири крила,

летим са њим до самих звезда,

падам и устајем док ме снага не изда.

.

Било је вече.

Ти, Ја и Дунав тихо, тихо тече.

.

Из књиге „Спој ми наличје лика, Анђеле мој бели“

Фото: Вила; Википедија

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава. Прича је само за посвећене ведсрбске вилењаке.Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри. Све је било судбински, а из виших светова осмишљено. На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова. Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију, свиленкасто златних власи, и млечно беле пути. После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светланау далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока. На Брановом самртном одру,Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћнестолетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток. У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству. Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године. И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет. Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат: Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу. Рођен је као првенац мајкеРускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији, истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледнимсибирским брезовим и кедровим шумама. Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овомесвету, и у овоме обличју. По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровимшумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

Фото: Вилењак; Википедија