Моје срце? Што да загрева тек своју самоћу? Неплодно кô зрно светлости бачено у пустињу неба, Сито у вечитој глади, гладно у вечној ситости, Нахрањено тек срећом свога бола: Оно те слави као скривена Кадионица у дну олтара, Теби тек знана, — и снива сен твоје милости, о Афродита! . На међи сна и живота, Где теку најгорче струје, Чекам те: Појави се, Вечна, из небесних понора светих! Болесни гôре месеци уз твоје путање, преда те расути У огњеној тузи крваре кô ране цветови јесењи, — Згажени дани на стази прошлости болно ти цветају снôва у сусрет. . Засијај и мени! Кô нимфа у часу твог митског рођења Огледало држим ти спремно у најтишем бездану душе, Већ твој у њему снива лик кô далек плам. Ходи! Све међе се пред тобом руше: вековима се играш дугим Као тренуцима, сахну даљине од звезде до звезде, од душе до душе. . О, спусти кô мост преко понора мрачних Пламену своју дугу напокон до прага и моје самоће.
1. Силазимо с лађе. Дан сунчан и врео, И прозирно море непокретно снива Сваки од нас жудно одмора би хтео, Нико од нас жељу за миром не скрива,
. Ал гле! Поред уско усечена пута Овде-онде сенке сусталих јунака Згрчена им тела, крв им замрзнута, И умрла мушкост моравских сељака.
. Задњи пламен њиних очију још моли За још једним даном угашене силе, Док се грче уди каљави и голи, И мишићи стењу и скупљају жиле.
. То су борци наши, жртве нашег рода, Браниоци земље и њенога права; То је откуп који захтева слобода
. За светлост са којом има зора плава Да озари њина освећена чела одгна ноћ ропства са родног им села.
. 2. И бесно шиба ветар. На небу нигде звезда. Облаци гмижу црни и блеска муње зрак; Промрзли цвиле птићи из својих палих гнезда, И кроз ноћ крик се совин ко језив чује знак.
. Кроз целу бурну ноћ се равлеже вапај: мати! А ветар бесно шиба, у бескрај гони плач : С фијуком мртве душе у вечни покој прати, А смрт за нове жртве са мржњом оштри мач.
. О децо земље свете, зар удес злобни смеде Са visa славе да нас рине ил можда због Грехова неких тешких казнити све нас хтеде Овако страшно Бог?
Фото: Крф, маузолеј; Википедија 3. Тужан иде спровод док ветрови гоне Облаке по влажном и смраченом своду; И док у ноћ јаук умирућих тоне Тужан иде спровод кров блато и воду.
. Дуг ред немих људи кроз ноћ црну газе Уским путем, тешко назиру кроз таму И низ стрму страну хучном мору слазе И долазе најзад на обалу саму.
. Мир. Не плаче нико. Ни звона не звоне Нит се чује песма тужнога опела… Далеко од својих и од земље оне За коју су дали своје крви врела,
На дно мора јунак за јунаком тоне…
.
4. Свиће … По мору први дрхте зраци. На каменоме, исплаканом жалу Помрли леже незнани јунаци Који су сву ноћ чели на малу Лађицу да их на пучину баци …
. О, браћо драга! Кад би малке знале Какав вам покров црни удес спрема Никад вас оне неби с груди дале. Ал за вас овде, за вас места нема .
Острво мало, морате на вале.
. Збогом! Из влажних и немих дубина, Скривени телом немирнога мора, Нећете чути вапај из даљина Из наших поља и из пустих гора Кад мајка буде свог тражила сина.
. Нећете чути и нећете знати Но мајке ваше … Шта ћемо им рећи Кад нас време домовини прати? Ко ће им смети бол да зада већи, Ко ће им од вас задњи поздрав дати,
. Ко ће им рећи где сте закопати?!…
Фото: Видо, србска кућа 5. Топло јунско сунце бљешти изнад мора, Сијају у зраку крила галебова, И блистају снежни врхови са гора Далеких под сплетом зрачних праменова.
. На пучини тихо, у свечаној тузи Дрхти глас опела као јецај струна: -То за мртву браћу Бога моле друзи, Погружени болом из маленог чуна.
. И лебди врх мора песма свештеника Озбиљна и болна, свечана и с тугом За вечити покој душа мученика;
. И прозрачно небо слуша са висина Као добри друг се опрашта са другом Који мртав лежи под морем Јелина.
. 6. Кад је задње звоно зајецало с храма , И последњи јунак сустао и пао. Кад је земљу целу обавила тама, И тиранин с мачем на поља нам стао,
. Ми смо овде дошли избодених груди, Без крви у срцу, са болом и тугом, Да чекамо нову зору да заруди У душама нашим и над нашим лугом.
. Севале су муње и падале кише, И језиво ветри певали опела Над мртвих којих било је све више –Један народ цео, једна војска цела.
. И када је најзад потонуло тело Последње би борца на острву, с буром Последњи је олуј зајецо опело И изумро негде у бескрају суром. Без њихова плача, молитви и свећа За слободу земље и њених олтара.
. И једног ће дана мотика сељака Подизати овде плодне винограде, И над гробљем наших незнаних јунака Песма ће се чути синова Јеладе.
. И море ће плаво да пени и шуми И да прича повест ових страшних дана Када су се ове подизале хуми.
. Над телима палим умрлих титана. И крстови прости биће свети знаци Да и овде леже моравски јунаци.
1916.
(Комплетна песма)
Фото: Фб страница – Colorful Garden
Јелисије Андрић, аутор песме ,,Видо, острво мртвих“
Ко је био Јелисије Андрић и какве је песме писао?
Јелисије Андрић рођен је у Ужицу 1894. године. Био је књижевник, теолог и хуманитарац, један од 28 богослова који су наставили школовање у Енглеској, после Првог светског рата, уз подршку Николаја Велимировића. Учио је Богословију у Београду, а затим је у Оксфорду студирао теологију и књижевност (1916–19). Студије је започео на теолошком колеџу „Рипон” у Кадесдону близу Оксфорда, затим је уписао постдипломске студије на Богословском факултету Оксфордсог универзитета, попут Аве Јустина Поповића, који ће касније постати његов кум.
Прешао је са војском Албанију 1915/16, водећи повремено о томе дневник штампан под насловом „Кад су војске пролазиле”. Док је био на Крфу, у тамошњим Српским новинама је, поред његових чланака, објављен и низ његових родољубивих песама (једна је од њих и изложена као стални експонат Српског музеја на томе острву). За кратко време, поред дневника о преласку преко Албаније, као и поменуте књиге песама, стигао је да напише и више десетина есеја на етичке, духовне и књижевне теме, објављених у црквеним гласилима.
Јелисије Андрић је у Оксфорду, на енглеском језику написао дело „Историја српске цркве, од заснивања самосталности до пада Патријаршије (1219-1463)”. Ова студија није била објављена током његовог живота, већ доста касније (Прометеј, Нови Сад 2020)
У Чачку је објавио збирку љубавних, религиозних и родољубивих песама под насловом „Књига стихова”. Изашла је 1922. године у издању “Штампарије Стевана Матића”. На предлисту се налази штампана посвета аутора: “Посвећено отаџбини, мојој мајци и мајци моје деце”. Прва песма у књизи носи наслов “Мојој љубави”.
У збирци је публикована и његова песма “Видо, острво мртвих”, коју је написао 1916. године.
Преминуо је 1925. године од туберкулозе, у 31. години живота, у Смедеревској Паланци. Отац је српског писца, драматурга и публицисте Драгослава Андрића (1923-2005)
На Орлови, крај путе Чачак – Ариље, у Тијању Зијад-бег имао је тамницу, која је увек била пуна сужања. Да би робље мучио, у ту јазбину, убацивао би међу људе, и змије отровнице
Досадио народу зулум, па у поноћ позове хајдуке. Арамбаша Ненада Стоврат сачека Зијад-бега и одсече му главу у шуми. Затим, са дружином, похита на Орлову и попушта суђње…
Тамо где је било мучилиште Срба – данас је Тамница.
Фото: Pisanija iz duše – WordPress.com; Википедија
Поезија је срце душе,
у којој дише слобода.
Док рањено срце најлепше пева,
тело је заклон
срцу и души
од невремена, до безвремена
и трећег неба,
јер седмо небо*
је недодирљиво далеко.
.
.Живећи
благородним животом,
до трећег неба** –
горњег Јерусалима,
се успињемо.
.
Наше светло је у нама.
.
И иза тамних облака,
увек је Љубав јака,
неуништива,
Љубав нашег Творца.
.
Док варљиви ум покушава
да нас доведе у заблуду,
верујмо срцу, небу, звездама
загледани у вечност..*седмо небо –Песникињин доживљај за библијско Помињање неба. Небо је стварно место које је Описано у Библији. Реч “небо“ се само у Новом Завету појављује 276 пута.
.** треће небо – Апостол Павле је био узнесен у треће небо, али му је забрањено да открије шта је тамо доживео.( 2 Корићанима 12:1-9).
Изнад баште сањивих сјећања прелијећу прве ласте испијају бисерну росу бијелих тулипана које си вољела и брала кад су отварали своје круне у априлу и кад су навирале сузе раног прољећа а ми дугим пољупцима гријали озебле ноћи. . Боже колико само љубави стаде у мојој и твојој души док смо ослушкивали бијела свитања и ходали зором боси путељцима између прошлости и ових поломљених дана које бих волио заборавити. . Дођи вечерас кад заспу све птице и ријека утиша своје мелодије ноћи… чекаћу те мила у притајеним жудњама заборављених надања у којима у дубини душе тражим затворену шкољку у којој се крију тајне наших чекања. . Ноћас ћу опет у старим сјећањима тражити сенке изгубљених путника чије су стазе давно зарасле и залутале морнаре без кормилара и луке што их олује и буре однијеше у беспућа. . Ноћас ћу драга слушати пјесме жедних птица и тишине које умиру у ноћи јер праве љубави увијек ћуте и срцем говоре а моји стихови су ноћас саткани од бола и клетви дјевојачких суза јер били смо грешници и дуго ћемо пјевати пјесме жедних птица.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 