Решила сам да свему се смејем.

Нову себе градим за нова времена.

На Сунцу ћу душу и тело да грејем,

топлоте је боја цинобер црвена.

.

Боса ћу росну траву да газим,

из облака кад је вода проливена.

Сваком капи кожом да се мазим.

Киша је за мене рајски зелена.

.

Жеља што ме теби привуче

да те хоћу увек уз своје скуте.

Гони да чекам чега не беше јуче.

Чежња је боје светло жуте.

.

Досадили често сањани снови,

срце ми трепери а мирује глава.

За нова јутра хоризонти нови.

Пробуђеној нади боја је плава.

.

Двоје деце смисао мог живота.

Уз њихов смех сам једино цела.

Бриге и радости чаробна лепота.

Мајке сваке боја је горуће бела.

Напустих облаке

.

Вратих се у тишину

И пробудих  у себи

Усахнуло детињство

Да не будем сама

.

Погледом прошетах

По свету

У којем сусрете

Драге памтим

.

Огледало ми показа очи

У којима је нестала

Светлост

.

У срцу тужна песма

Коју само оно чује

.

Онај за ког сам росу

Са латица цветних

Сакупљала

Да лице уморно мије

.

И за кога сам

Моју љубав

Ветру давала

.

Да је претвара

У сунчев лет

Постаде облак

.

Чекала сам

Чедношћу љубичице

.

Он не дође

Опрости вечности

Што сам сањала

Да љубав постоји.

Одавно су бледа моја јутра

сунце је минуло

из мртвих очију мрак синуо.

.

Кроз беспуће се страх протеже.

птице траже спас

а бол живота у оку стоји.

.

Сед сам, као лишће свео.

тужно по свету окрећем лице

док ветар носи грање што плаче

а с њим и моје птице.

.

Како да вратим изгубљено време

кад стојим на прагу старости и смрти

како побећи из чаме пространства

што се у круг врти.

.

Јер, на заласку сунца моје птице

су пале.

Доле –

љубичаст цвет перунике,

горе –

бео и румен багремов цвет.

Између љубичастог доле,

и белог и руменог горе,

сребрнасте нити паучине

њишу се, трепере

и кидају на ветру.

Лежим у високој трави,

чије ми танушне

и дугачке влати

милују лице

преплануло од Сунца и ветра,

и зурим –

из свог сневајућег бића –

кроз лелујаву и светлуцаву паучину

у снежно беле облаке

у даљини

плаветно-зеленог обзорја.

Бићу небески ратник

и стихом уместо мача

ћу подићи глас

за неке нове истине

да се сутра не стидим

самртне постеље своје

јер бојим се клетве

и плача невиног

што не рекох

оно што сам знала.

.

Устајем у инат ветровима

и свим немим заветима

неписаним правилима

илузијама и морањима

згађена људским слабостима

ситним душама

да од разметања

сачувам песму

тако олако узету.

.

Због ње не волим изговоре

смишљене полуистине

и фразе припремљене

одавно научене

и не продајем

ову грудву топлине

у дну срца завучену

за игре тројанске

јер од лажи не живим.

.

И не дам да цвеће крај пута

постане још једно стратиште

по којем ће нељуди да газе

јер све док носим мој крст

и стихом уместо мача претим

оштра ће сечива мојих речи

остављати за собом згариште

за сваки

згажени бели цвет.

Не дозволите да зло око вас
пробуди зло у вама,
та мисао ми се непрестано
намеће сама.

Стално стражарим на капији душе.

Не дам да ово мало што је од ње остало

демони угуше.

Покушавају на разне начине

бедеме вере да ми сруше.

Онако су одлучни кад се нарогуше,

али ја ипак чувам

то нетакнуто парче своје детиње душе

и гледам стално у Небеса…

Знам да горе моја је адреса

и борићу се док у мени даха има.

Знам да Господ разбојнике

за веру честите, у своју одају прима.

Била сам на корак до амбиса,

али осетих тада дах Божанског мириса.

Баш кад сам хтела паклу да се предам,

Мајка Божија ми гласно рече –

Не дам те њима! Не дам!

И у том часу,

и у том трену

повратила ми је у љубав изгубљену веру.

И од тог часа

и од тог трена,

ја сам Њена!

Само Њена.

Фото: Мајка Божија; Википедија

Нит говоре

Нит роморе

Нити зборе

Да зароне

У амбис би

.

Нити вичу

Нити кличу

Нит наричу

Од бездана

Не мичу се

.

Нит се смеју

Нит се цере

Нит кикоћу

У самоћу

Дубоко би

.

Нит кукају

Нити плачу

Нити скачу

Нити цвиле

.

Нит се грле

Нит се воле

Нит се моле

А жељу би

Да утоле

Црну жељу

.

Нит се бију

Нит се кољу

Нит се гложе

.

А множе се

А множе се

А множе се.

Фото: Бомбаши, самоубице; Википедија

Зашто су туге обукле беле хаљине

и насред језера коло играју?

Представа је у току.

.

Пљускови завесе спуштају,

громки аплауз одјекује котлином.

На бис су изашле кише –

Без скокова,

без кругова у води,

капима дугачким затворске шипке лију.

.

Муња, сину, гром разлева:

„Нек се подаве све туге,

гром ће тући, то вам ја, Илија, обећавам!“

.

В.Т: „Од саздевка до раздевка“

Фото: Снежни човек – Јети; Википедија

Прича се да усред Хималаја
Изнад цркви и најдаљег храма
Живи он (невидљив свету, с краја)
Кога је задојила звер сама.
.
Беззбрижан и обрасто у длаку,
Понекад се спушта с врха свога
И заигра сличан манијаку
И грудва се пред вратима бога.
.
Ал кад ко од Будиних монаха
Са ззидине заурла на труби –
Бежи он пометен и пун страха
И у своје склониште се губи.
.
Ако ова прича збиља стоји –
Тад у нашој свезнајућој ери
Значи ипак да задњи постоји
Получовек сличан полузвери.
.
Ум му није велик ни иоле,
А лог му је суров, за облаком.
Ни идола, пагоде, ни школе
Нема овај звероловац лаком.
.
У планинске скривен катакомбе –
Он и не зна да се под њим тамо
Гомилају и атомске бомбе
Верне својим власницима само.
.
Никад неће стићи овој тајни
Хималајски троглодит тај смео,
Чак и кад би ко метеор сјајни,
Пламтећи, у бездан полетео.
.
Али док над свежим траговима
Поју ламе, гонетају, моле,
И док бесно бију бубњевима
Поређаним усред храма доле.
.
И хиљадулетни Буда притом
Над сопственим пупком нешто баје –
Он се у свом склоништу скровитом
Не осећа ни сад лоше да је.
.
Можда брдског јелена он тамо
Крај извора черечи полако
И од речи – заменице само
Изговара, смејући се јако.

.

Одувек сам мајстор да будем хтео,
Науку некако нисам заволео,
Али другачије нисам умео,
‛еби га професоре: Тако сам видео.
..
Ионако узалуд прође живот цео,
Био он црн или бео,
А уметност – подухват врло смео,
Можеш све посматрати из сваког угла,
И рећи: Тако сам видео.

.

И док сам над овим папирима бдео,

Самог сам себе клео

Што тако сам видео.

.