Како да те љубим
ако то не желим?
Како да те желим
ако ниси тајна?
Како да те откривам
ако ниси непозната?
Како да те волим
ако ниси откривена?
Како да те живим
ако ниси записана –
у звездама, пре Времена.
.
Не желим ништа
да знам о теби
-само тако
могу да те желим.
Желим све
да знам о теби
-само тако
могу да те волим …
.
Између Ништа и Све
Ти буди-
ни мање од Ништа
ни више од Све.
Само тако могу
будан да те сањам,
само тако могу
снену да те љубим.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела

Те онако огољени пред Творцем

Гледасмо у Космос

Слушајућ пјесму

Оне мале шарене птице.

.

И спојисмо ножне и ручне прсте

У грчу

Устрашени љепотом

Која ноћу ненадано долази.

.

Пробудио нас је мирис липе

И скинуо постељу са наших тијела…

Просула бих семе по пољанама да роди,

зрневље благодати земљи принела…

Да плодна буде, да живот се згоди,

ватреној катани славу бих прела.

Само да ти верујеш у мене…

.

Док громовима неправду пржиш…

Oд јутра до мрака с’ преслицом уз себе,

могла бих небом за Те’ да кружим…

Штитећи немоћне, обожавајући тебе!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих с праменовима жито д’ укрстим,

од Сунчане вуне огртач светли.

Д’ дотакну пламен нежни ми прсти,

да кружим над храстом… И летим, летим!

Само да ти верујеш у мене…

.

Могла бих росом вуну да сперем,

божанства будућа да одгојим.

Старим умећем д’ научим преље,

и да те волим, довека волим!

Само да ти верујеш у мене…

.

И за тебе бих ирис убрала,

громни Перуне, ал љубав као откос…

С болом сакупи хиљаде митова,

у један пласт што jе под Сунцем ост’о.

Да ли веруjеш у мене?!

.

Ал неће вретено ни да се врти,

нит сјајни плашт на твоја прса д’ остане.

Силне се ране у мени јаве, уморни прсти…

И златно руно тад прах постане.

Јер ти не верујеш у мене!

Фото: Боиња Мокош; Википедија

Корачај очију чврсто затворених.

Кад те вид не мами и омета

упићеш целим својим бићем

бескрајну лепоту света.

.

Око је нестално и хоће да вара

шаренило му се учини лепо

душу само суштина очарава.

Жмури и замисли да је слепо.

.

Дубоко удахни!

Кожом осети!

Укусом кушај!

Дубоко размисли!

.

Схватићеш колико тога има у свету.

Око је наивно и хоће да слаже.

Да је вид довољан имали не би

друга чула да свет истраже.

.

Је ли стих кап,

слап или сат,

ваздух или дах,

снохватице птице

или мјесечине тик

у алеји олијандера.

Траг маслине на уснама

је ли стих?

Божји дар,

отворен срца кoд

стих је наш.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да зашумим ко поток планински,

Да л да се закотрљам ко камен речни,

Да л да упалим светиљке ко рибе морске,

Да л да оросим јутром отворене цветове,

Да л да се у магли скријем,

Ил ко пахуља многокрака, на твоје раме паднем?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л да се у птицу претворим,

Понад облака полетим,

Ил гнездо, на врху стене, сачиним?

Да л да зацвркућем,

Ил на вилин руку слетим?

.

Шта жели срце твоје драги?

Да л са ветром да захучем,

Муњом небо и земљу вежем,

Ил Месец да завртим,

Звездама сестрама га окитим?

Све је бравар направио –

разделио мушко – женско.

.

Сад се мени као жени осладила –

Кратка сукња, своја банка, сам свој газда…

А душа? – Душа празна.

.

Где је мушка рука, око струка?

Где је жена, мужу леђа да погура?

Где је бравар, тај проклетник?

.

Нећу жену светом што тумара,

нећу Клару Цеткин, ни њен изметин!

.

Хоћу стару, добру нашу, Жену, Мајку, љубав вашу.

Љепотице, насмијана вило,
Што с њежношћу гледаш са висине,
Као дијете у мајчином крилу,
Међ најљепше ти спадаш планине.

Гордо газиш кроз године нове,
Чуваш своје рухо заносито,
Прекривено најљепшим бојама,
Под небесима стојиш поносито.

Ко се једном вине на твоје висине,
И попије воде са Петрове чесме,
Врати се опијен и од те милине,
Преточи љепоте у најљепше пјесме.

. .
Љепотице наша, шекуларска вило,
Сијај, јер ти имаш чиме да се диччиш,
Због свега што је сад и што је некад било,
Јединствена си, ни на ког не личиш.

Фото: Мокра планина; Википедија

У предворју

Душе ти стојим

Обучена у блузу

Везену чежњом

Са осмехом

Што жели да избрише

Све наше горке речи

.

То су биле жеље

.

Погрешно

Сам се молила

.

Тебе који си ми

Путеве бола отворио

.

Нисам хтела више

.

Да моје срце

Опет заробиш

.

Да љубиш моје очи

Мокре од кише

.

Да мојим телом

Жуборе

Само твоје радости

.

Не пристајем

.

На самоћу

И успомене

.

Моја молба је

Услишена

Лежем и устајем

Са оним који

Мене жели каква јесам

Кад једном уђеш у ципеле моје,

н започнеш корачати мојим стазама,

тек тада ћеш знати и осетити,

колико је било тешко у моме животу,

и колико си грешио(ла) према мени,

и погрешно се са мишљењем мојим,

ниси слагао(ла).

.

Нико не може судити ником,

ни понашати се лоше према другима,

само тако своје лоше у себи,

искаљује у вољенима,

и незнаним људима.

Не дозволи да те обузме мржња,

ни пакост ни љубомора,

јер само је љубав важна,

и она победити мора.

.

А ти смогни из снаге своје,

и одагнај мржњу, бес и тугу,

окрени се љубави, радости и срећи

и покажи страну своју другу.

Нека ти осмех на лицу сија,

и зрачи добротом,

пружи љубав своју свима,

и живи срећан и задовољан у љубави потом.

.