Свему мора доћи крај, сем вечности самој знај. Зато и стреми душа свака ка вечности. Богу се враћа обогаћена искуством. Сви њени путеви воде Богу. Коначно, када дође тај час, тај судбе трен за последњи корак – тада се човек купа ватром. Сама реч кршћење а још и ватрено, означава постављено знање Звезда и вишег у Човека.  Добио је и велико слово па је тиме постао од човека – Човек.

.

Порастао је у свему.

.

Зато без ватреног кршћења или крштења или

.

симбола светла кроз човека – нема напретка.

.

Ватра света умије и опере све. Све нечисто спали, све што је недостојно уништи. А оно што је достојно претвори у још боље.

.

Ово све око нас је део тог процеса, тог исконског подвига.

.

Само љубав чиста таћи може плам.
Руке од светла Божјег детета
додиром мазе пламен свети
а он се игра кроз њих до вечности.
.
Никада сам.
Вечито једини.
Животодаривани.
Ватреноживи.

Извор: Звезда Род

У поноћ је моја кроћена змија шареница

Клиснула према врху седмороге хридине

Баш када прекорачих брдо врлина и зала

После тисућу дана упошћавања ега и ала

На исцеђеној капи соме и трунчици хране

Кључним упитима који буше просторе тамне

Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине

Да отворе све моје унутарње уставе и бране

И да се од седала до неба попне жеравица

.

На троуглој заравни одакле се сужава стаза

Созерцавам мудрост двоточке десете ламе

И испирам тајинство многих пада и узлаза

.

Прелазим планинско језеро са влагом жене

Мишића упредених алхемијом мушкарца

Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

.

Снажном тачкицом свести затварам три ока

Загледан кроз сушт качим се за вечност

Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

.

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа

Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом

Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса

Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа

И пробијам се живно у близину Петог анђела

Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса

Одакле се открива или пада усред пакла врела

Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке

На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

*Змија – енергија кундалини

СРБСКИ ИМЕНОСЛОВ И
РОДОСЛОВ
Срби су, за разлику од свих иних
хиперборејских, аријевских,
словенских племена и родова
једини у потпуности сачували
праизворна, прасрбска, праведска
лична – како мушка тако и
женска – имена.
Србски именослов и родослов
јесте посве ведски, хиперборејски,
аријевски.
Од свеукупних личних имена у
свеколиком Србству, кроз векове и
тисућлећа, девет десетина чине
древна ведсрбска имена.
Руси су сушта опречност и
супротност Србима, што се личних
имена тиче.
У њих су ведсрбска, ведруска,
хиперборејска и аријевска имена
скоро посве потиснута.
Уместо праизворних ведсрбских и
ведруских имена, руски именослов
и родослов је пун библијских,
јудео-кршћанских, неразумљивих
и нејасних туђинских имена.
Да је у Срба, поготову Белих Срба,
јака веза са древним, ведским и
звезданим прецима, потврђује,
свакако, и наш именослов-
родослов.
Наш именослов, родослов и
племенска Слава, то је наш
тисућлетни дејствени штит од
јудео-кршћанских стрела, а,
истовремено, и наша звездана,
мислена и духовна повезаност са
божанским прецима.
Нико на свету целоме, гле! нема
тако дивотна, милозвучна и
знаменита, било мушка било
женска, лична имена,
као што Срби имаду!
Имена свих ведсрбских богова и
богиња сачувана су у србским
личним именима.

Фото: Дајбог; Википедија

Из срдашца песма ниче, душа јој је семе била.

И све мисли небу лете, Србија им даје крила.

Луч обасја све кањоне и планине смрзлог дана,

магла неста, указа се вук с’ стотину љутих рана.

.

У очима ватру носи, огледало од буктиње,

крв потече, па се врати у венама се успиње.

До Kосмета ветар стазом урлик милни Храму носи,

а Храм биће сваки педаљ где год јесу српске кости.

.

Васкрсењу вавек слични… Ми гинемо, да нас роде!

Kруг бескраја у зорењу, месец плови до слободе.

Да челиком оштрим секу, живим огњем да нас спале…

Вук устаће, јер је браник наше земље Православне!

Фото: Вук; Википедија

Положила си мир
у мене
као икру
у топли муљ.
Сада речи тишине
отичу са наших усана.

Желела сам и чекала од живота много

и мислила да је живети баш лако.

Одмах ме је судбина опоменула строго

ал терах по своме „тако ил никако“.

..

Веровала да су људи баш сви добри;

разум и савест међу њима једина међа.

Веру у људе нема шта да ми ободри

пријатељских ножева пуна су ми леђа.

.

Мислила сам да ми љубав рођењем следује

па лудовала срцем за лицима без суштине.

Бујица разочарења морала је да прелије

па морем суза испуних све своје тишине.

..

Тврдоглаво сам желела и ударце примала.

Од сопствених грешака само ме је стид.

Не приметих мале радости које сам имала

већ наставих да главом ударам у зид.

.

Реших да равнодушност буде ми име.

Мирно и споро да трошим дан по дан.

Како шта дође да се носим са тиме

нико да ми не убрза пулс и ремети сан.

.

Кад сам очекивањима објавила рат;

престала да чекам икаква испуњења;

кроз сву ми је душу олистала ко папрат

та издајица која увек умире последња.

Да ти си изабрана
Јер ти си пролеће
И у ове суморне јесење кишне дане
Јер су време и небо испуњени тобом
Сама тајна си у тајни времена
..
Дај ми твој корак
И одосмо у загрљај сунца
Да ти кажем сва сећања
На обале врелог песка
.
Додирни врелим лицем образ мој
Утисни ми отисак
Свих доба љубави
И радости неба твог
.
О нежна музико из маште
Што снове моје вајаш
Немој рећи немој
Кад твоје дивно лице
У песму моју стављаш
.
Закорачи срцем у ове дане
И видећеш – срце моје
Како расту груди твоје
Уснама гори вена врата
.
Прокључала кожа
У додиру свиле
Лепото већа од свих висина
Милина нека ти са мном буде
.
Време нек стане
Нек стану речи
И почне сан
Жестокога даха
Нема већег звука
И веће суштине анђеле мој
Од твога слатког милог уздаха

Поводом празника у име „Повеље слободног краљевског града“,

вољеном граду, нека се „Голубичин гук“ чује од Косова до Кристијансанда!

Прими моју љубав учитељу
Глас о теби ветар светом проноси
У младости ти презре положај и славу
Бела ти глава сред борова и облака дрема
Пијан од месечине доежжеш језгро мудрости
Очаран цвећем ти не служиш цару
Планино висока кад бих могао видети твоје лице
Ал до мене допиру само твоји чисти мириси

Дан се просуо низ видике,
Наилазе часи безмерне туге
Када ће свете источнике
Прекрити црне, смртне пруге.

.
И у тој кобној јези смрти,
Последњим зраком занесени,
Док им се гасе светли врти
Умиру сунцокрети испијени.

.
Отужно дижу ка Сунцу очи,
Сећањем љубе још вреле жуди,
Гасно је извор што тихо точи
Тај вечни живот у топле груди.

.
Све више слеп на рубу ноћи
Стојим без свога малог света,
И гледам у часу беспомоћи
Испијене очи сунцокрета.

.
Они ће опет подићи главе,
Јер то по вечном закону треба,
Својом ће жудњом пробудити траве
И мирно лећи у наручје неба.

.
Једино изгубљене очи моје
Родити се неће у обзорју млаком,
Тужно ће век свој да одстоје
Без свога Сунца, пијене мраком.