Милорад Куљић: Фрушке двери


Планина Душа Римљани је зваху

јер чудом сваким она тад трептала.

Виле и патуљци њом се шетаху

док чудним светлом она је бљескала.

..

Сирмијум су при њој устолчили

да им престо Богу ближе буде.

Светови се над њоме спајали

кад се моћи њене ослободе.

.

Има стазу без теже земљине.

Тространом брду муње се клањају.

Кад прораде врата васионе

простор – време закони престају.

.

Са неба се Земља оплодила

Чуварима небеског сећања.

Материја духом оживела

након пута ком не би враћања.

.

Места моћи сневали монаси

да на њима свој дом они граде.

Ктитори им бивали монарси

намерени да Фрушку озвезде.

.

Светим рухом добро су скривена

врата која реза не отвара.

Од свемоћне руке забрављена

за пролазак демонских утвара.

Миомирка Мира Саичић: Туђа жена


Волела бих ноћас
да сам туђа жена,
Пољуцима врелим
чежњом загрљена.
Устрепталим срцем
што дах појачава.
Што немир и сета
не дају да спава.
Волела бих ноћас
да сам туђа жена,
У загрљај кад лети
душа заљубљена.
Кад се снажне руке
око струка вију.
Кораком, без даха
тело да покрију.
Волела бих ноћас
да сам туђа жена,
Мазно и нежно и
снажно вољена.
Незаборављена.
Неостављена.
Љубав што се даје,
кад си туђа жена.

Горан Лазаревић Лаз: Звездопрахје


од праха звезда снујем ти огрлицу
зрнца вечности низана у ватру срца
длан врелине даровно приносим лицу
да разгор ноћима дуго светлуца
..
слази са неба јар звездомлека
точи се мило у раздел вулкан вена
од капи слатких дивља незадрж река
обалом снова зри разливена
.
руке нам луке пловидбе вечне
таласи времена трошне нас носе
високог неба бескраје млечне
.
спајамо уснама злу да пркосе
једном и ми ћемо звездопрах бити
зрнца снизана у спомен нити

Владан Пантелић: Нирвааана – тијааана


Тијанија силовита пресветла – уранио Јарило

Распростро злато по шумама таласастим пољима

Брдима планинама и водоплавној реци Тијани.

Клизе фини сребрнасти слојеви магле по котлини.

Жмиркају и светлуцају хиљаде хиљаде округластих

Малених огледалаца са површи залеђеног снега.

.

У даљини подно ланца дугих плаветних планина

Реско лаје малени цуко не подржаше га остали

Можда види – осећа промрзлог зекана у близини,

Или га је узбудио протрчали скакутави  срндаћ.

А можда му се прикрада лукавица лија из Осоја

Да шћапи неку занесену неопрезну коку за лијиће

..

, Можда је као оштра одапета етерична стрела са Рзава

Праисконог Витеза Благоја Стрелца Ариљца,

А можда цуко лајући високо високо подиже храброст,

Показује да је увек оран будан и да је зубе наоштрио,

И да је веран чувар и помагач у свако тешко време

И да је спреман за истрк ако нека напаст запрети

..

Горуцка и пуцкета ватра у старинској пећи на дрва,

Капљуцка са крова истопљени снег – тап тап тап.

Ужарило ми се треће око викло да гледа оностран

Викло да гледа плава провидна међубића светова

Викло да стра-жари на раскрсници сила и ветрова

И да види богове Рода на далекој планети родини

..

Иде ми се одмах испод Храста исцелитеља и мудраца,

Иде ми се на планине Јелицу дугу и Каблар стеновити

Да гледам и сликам кривуд реке Западне Мораве,

Иде ми се на Овчар на жарну светлосне тачку – Рачвар

Одакле се и према западу и према југу рачвају струје

Иде ми се – не иде ми се – иде ми се – не иде ми се

Где да идем, хеј! хеј! где да идем – када сам дошао!?

Милана Јањичић: Она


Ако она пожели промениће

ветар свој правац.

Само ако она пожели.

Сунце ће се угасити,

Месец постидети и

планете ће променити свој редослед.

Венера ће пољубити Земљу.

Звезде ће да напусте своје небо,

своја сазвежђа и пашће на земљу.

Место река потећи ће вино.

Анђео смрти ће сићи.

Сви ће ужурбано да журе кућама.

И све то само ако она пожели.

Једино суза неће моћи да кане,

једино против тога она више

не може ништа.

Мира Видовић Ракановић: Пијанство


Небеском

Свећом

Обасјано небо

.

Лежала

Сам

У кревету

Пуном

Кошмара

Док ми је

Мрак

Силом

У очи

Улазио

.

Дошао је

Са букетом

Звезда

И отео ме

Од бола

.

Пред зору

Схватила сам

Да је љубав

Божји дар

Велика Томић: Теби


У оку те нема.

Где ми испаде?

Да ли кроз трепке

 кад око на мах капке повуче

или кроз сузе из неке давне приче?

Слушај, зеница урличе.

Фото: Зеница ока; Википедија

Драган Симовић: Пут срца Сунчевог ратника (5)


ВЕДСКО РОДОЉУБЉЕ
Знате ли шта је за наше звездане и
божанске претке био Род?
Шта су звали Родом?
Шта је за њих значило
Родољубље?
Род је Космос, Род је Васељена,
Род су планете, сунца и звезде.
А Родољубље је љубав према
Васељени, љубав према Космосу,
љубав према свим планетама, свим
сунцима, свим звездама, свим
сазвежђима и звезданим јатима,
свим овостраним и оностраним
световима и, свим бићима у свим
тим видљивим и невидљивим
световима.
Родољубље је Космофилија.
То је у ширем, и најширем,
значењу ове ведске речи.
У ужем значењу, Род је Племе.
Племе је Мали Род, слика и
праслика Великог Рода.
Наши су звездани преци имали
проширену Свесност унутар
Творчеве Свести.
Њихова Свесност је била толико
широка, да ју је нама данашњима
тешко и појмити.
Могло би се слободно рећи, да се
Свесност наших звезданих и
божанских предака простирала на
поткама Творечеве Свести, да је
досезала до саме рубежи
Творчеве Свести.
Ниједна савремена религија,
ниједна савремена духовна наука,
ниједна савремена филофоја и
поетика не може да досегне
границе Свесности наших
божанских и звезданих предака.
Зато наши преци и јесу богови.
Да, наши су преци заиста били и
остали богови.
Богови и богиње, подједнако,
упоредо и равноправно.
Они су и данас присутни.
Ту су међу нама, али и у нама.
На сваком месту, у сваком тренутку
– они су свуда и вазда с нама
и у нама!
Њих можемо чути, видети,
опипати и помиловати.
То је истинито и истинско ведско
Род(н)оверје, ведско Родољубље,
то је размишљање, појимање и
схватање Белог Србина – наравно, и
Беле Србкиње! – Новог доба,
Златног Свароговог доба.
Све испод овога, све што је уже и
мање од овога, и не може се
назвати Род(н)оверјем.
Јер, само онај ко силно љуби
Велики Род, тај ће још силније да
љуби и Мали Род.

Фото: Дајбог; Википедија

Владан Пантелић: Лепота Богојава


У освит јутра пре раноранилка Сунца

Окупан росом са здравилица-трава Тијаније

Облачим лагано дугу памук хаљину белу

Са посвећеним аријским шар-везом на прсима

На главу постављам тринаестцветни плет –

Мирисни венац са многобојним бисерима

.

Учвршћен у седу тросветог расветалог лотоса

Трооку жеравицу са два кремен камена палим

Дишем зору јутрење и тих овог по-себног дана

Низ спуст Елементе јездим ка жив-језгру Гаје

Уз свест-осет коже носа оба ока оба уха и језика

Стижем и пуним се снагом и битом Једног

.

Удесетостручен ходам путем заветних бодисатви

Грлим снажно Минерал Биљку Зверку и Људа

Четири разбрзно окрећуће елисе хладе мој дух

Док се пењем уз мердевине узлазног пута

Ка свету иза седам планина и три широка поља

Свету прародног и неизрецивог и неописивог

.

Пролазим чудесне планине ведрих боја небеских

Са врха трећег поља кроз ућут улазим у Тијанију

Душа плови по великим небеским таласима

Ка извору живе воде где царује Ти-шина

Спајам дух са Првотном искром која је истинско ја

И која је истинско ти он она ми ви они оне – свеједно