Ватра је испит живота.

Живот је кренуо из првог пламена и не трпи ништа да га везује и ништи. На одређено време, живот позове изворни огањ у себи да изађе на површину. Тада се чисти од свега што не може да поднесе пламен. Све што се може уништити пламеном, није достојно да буде накалемљено, спојено, надограђено на живот.

Огањ и ватра, пламен и светло су једина истина о души и духу, о бићу. Из ватре смо потекли живом водом.

Ко не разуме да је вода живота настала из ватре прве, да се сабере.
Чудо је чудо а незнање је незнање.
Знање је Огањ.

Шта изађе из ватре испита јаче, боље светлије, живо је.
Нешто сагори а друго се претвори у јаче, чистије, боље, сјајније. Са новим квалитетима. То је знак изворне чистоће. Међутим шта ослаби или сагори после животног огња, јасно приказује да нешто није било у реду, достојно или на нивоу чистоће узвишености.

Једноставно је.

Ко се радује ватри живота имао се рашта и родити.

Извор: Звезда Род

Довољна је само једна реч

да прекине ту нит паукове мреже.

Ту нит која чува нешто грађено, спајано.

.

Довољна је само једна реч

да настане тишина.

Не тишина!

.

Тишина је лака, велика и светла.

Тишина пушта да наш дух шета, снови шире,

да подсећа свет на своју суштину.

.

Тишина има свој звук,

звук тишине,

звук мелодије душе.

.

Довољна је само једна реч

да настане – тајац.

Тајац има тежину.

.

Тајац има тежину неисказаних мисли.

Тежину која руши и сече,

остављајући иза себе – ништа.

.

Довољна је само једна реч

да после толико тога

Остане –  ништа.

.

Повучени кутак у стану, Дец. 03.

Д.Т:“Латице Булке“

Говорио сам ти…
не шапући ми
нежне речи
љубав је слепа
одавно ми ништа не значе
сагорећу у ватри
коју ће ветрови
претворити у вулкане
не можемо их угасити.
Говорио сам ти
да су све љубави
окамењени трагови
само их киша може опрати
или су затишја пред буру
која сламају бродове
изгубљене у маглама.
.
Говорила си ми…
љубави цветају
само у црвеним баштама
где ћутања имају звона
гласнија од свих речи
где тишине говоре наглас
тајне самоће.
Говорила си
да волиш корачати
ивицама бескраја
и слушати мелодије
непостојећих
прашумских птица
да волиш да удишеш мирисе
пољског цвећа
са пропланака детињства.
.
Говорили смо…
кад би били небески пилоти посматрали би свет
са облака
киша нам ништа неби могла
ми смо два Сунца
а свет испод нас
је другачији од овог
који вечно трепери
као тренутак.
У њему је туга јача
од свих летњих ноћи
а кад очи навикну на таму
оне ништа не виде.
***
Говорио сам…
Говорила си…
Говорили смо..
..
…и целог живота
провлачили се
између капи кише
и као гладне птице
припремали се
за дане који долазе
и помињали сеобе душа
у етеричне бескраје
за нестанак нас
у данима без повратка.

Нека буде то што бити може.

Нек’ Србија великом васкрсне.

Нек’ се Срби к’о некад омноже.

Нек’ се с’ собом поново сједине.

.

Нека буде то што бити може

као призив духа народнога.

Престану ли Срби да се гложе

стићи ће им благослов од Бога.

.

Нека буде то што бити може

у јединству сложно се молимо.

Наши свеци моћи оставише

да Свеума творбе домашимо.

.

Нека буде то што бити може.

Нек’ се машта материјом плоди.

Нек’ нам блага духовна се множе.

Нек’ се брат са братом опет сроди.

.

Нека буде то што бити може.

Нек’ престане борба непрестана.

Нек’ се моћи од Злога разложе.

Нек’ нам веза са Богом је стална.

У мислима сам опет девојчица мала

и гледам опчињено кудељу и вретено.

Бака преде а да ни на трен није стала

понекад каже тихо „Дете моје љубљено“

.

Целе зиме она од вуне прави пређу,

прсти се труде да је нит што тања.

Мисли па јој видим намрштену веђу.

Што је клупко веће брига је све мања.

.

Тако је од вуне плетиво правила.

Повесмо хитро прела и намотавала,

тек би пред мрак вретено оставила

а до тада је бриге своје размотавала.

.

Недостају ми ти тренуци тишине,

док прсти раде у глави се поспрема.

Као кад старе слике решиш прашине

док клупко порасте бака брига нема.

.

Сутра стигну друге невоље и бриге.

Бака узима вуну,кудељу и вретено.

Тако мудра није умела да чита књиге

док ради нашла би решење за све њено.

Фото: Бака са кудељом и вретеном; Википедија

дуга и тиха ноћ буди неспокоје

лишће тужно шапуће у тами

црне мисли у глави се роје

целивају болну душу у осами

.

дан нестаје у заласку сунца

помрачење у очима тиња

црне руке пружам тамном небу

црнилом обојен сам и ја

.

дао бих све али ништа немам

злом и црном свету без милости

у глади бескрајној и рукама празним

нестајем у црном кругу пролазности

.

дође судњи дан животу пустом

и овом беспућу суром

осећам лета свог свршетак

очи своје изгубих у црном

упија нас дуго празнина бескраја

трен до трена све ближи смо праху

распињани свиме од таме до сјаја

препуштени усхиту и великом страху

..

бол небеска потомцима мука

заточници ми смо тајемница смисла

повела нас неме просветљена рука

невоља вечности све нам је притисла

.

отимамо дане свесутрашњег ништа

разорано небо угњилује звезде

од светлости вреле грабимо ли ишта

.

ил се оне падле у нестандну гнезде

чувајући душе што пре нас летеше

да нас опомену за оно што беше

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину.

Дубока, дубока Тишина је циљ мог Пута.

И јутрос сам тијанијаовао, тиховао, тишиновао…

Видех како се исписују и из Тишине израњају

Промисао, Мисао, Идеја и Реч.

И видех да израњају и многа, многа Јаства

И непрекидно стварају свеколике светове.

.

Видех и како зарањају и бришу се

Жагори, буре, похлепе, боли, чежње и светови…

.

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…

Нестали су заједно са катаном и самострелом

Од којих се никада, никада, одвајао нисам.

И ја, сасвим избрисан, растворих се у пространству,

Плодношћу набубреле, најдубље Тишине.

Ох, како је Дубина – стварна и дубока!

Ох, како је Стварност – дубока и стварна!

Сневајући дуси ватре

Рођени пре светова и векова

Из срца праогња живодајна

Певуше у ноћи тајносаној гле!

Умилну песму језицима пламеним

.

Сневајући дуси ватре

Певачи и свирачи праискони

Душе огања Васељене

Лепршају луком обзорја

У праскозорје рођено пре сна

Све што не волиш,

немам, не знам и не могу.

У мени ћеш препознати

све оно што слутио ниси,

свидјеће ти се мој осмијех

и пјесма

коју ће осликати јесен

октобарским огледалом.

Длан отискујем на прозору,

обликујем срце и чекам

твој лик, да се насмијеши

са друге стране

и да нам се погледи сретну.

Простом проширеном реченицом

дишем.