Разговор са увученом срbском заставом

у мађистрату новосадском

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна,

Зар већ у твојим бојама спава

Црвена крвца и крвца плава?

О чему сниваш кад се не њијаш?

Јел те рођено копље проболо,

Те од белине рођене свијаш

Самртни покров на тело голо?

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна

.

Да ли се сећаш векова давних,

Векова давних, часова славних,

Шарени лептир кад си још била,

По лепом врту српске целине

Пролетајући с цвета на цвет?

У сунцу славе шар ти се крила

Дивно прелива,

А ти почива

На цветној ружи душанске силе

Сисајућ из ње занос и свест.

Славан то беше српски лепирак

И српског врта заношљив мирак,

Слава се наша далеко чула,

Чула је за њу источница була,

Чула је за њу, па се докраде,

Под јаглуком јој лепирак паде,

Занесен славом од врта свог.

Була му крила резати стаде

На шаренгаће за дилбер-каде

Меког сараја падишиног.

Да ли се сећаш још и тих дана,

Те црне траге срамотних рана

Срезаним крилом стидљиво скриваш?

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна,

О чему сниваш?

.

Проблаговала с’ у лаком сану

Суморну зиму народног стида,

Ал’ већ у теби пролеће грану,

Сарајске чини са тебе скида;

Сунце слободе и крстов значе

Млада ће крила да ти озраче.

И ти се прену из тешке коби,

Чауру ропства крилима проби,

Полете сунцу и крсту свету.

Ал’, још у лету,

Стаде те писка, стаде јаук.

Не беху то зраци сунашца златна,

То беше мрежа паука гладна,

Сузама горким бељена, прана,

Народа клана, поисисана,

А усред мреже крсташ паук:

У препреденој големој мрежи,

Српски лепирак – ево га лежи!

Паучином си сапет у крили’,

Гмизави паук по теби мили,

Шеће се по твом срцу стрвену,

Сиса ти плаву крв и црвену,

А ти зар живиш, зар очекиваш?

Заставо моја, заставо тројна,

Свијено срце народа бојна,

О чему сниваш?

.

Ако још има крилатих снова

Испод окова,

Ох, онда сањај облаке црне

Што ће их врели јуже да згрне,

Облаке црне, олује бесне

И муње кресне

И гром и јек;

Вихор да сапон раскине мреже,

Тебе у врте твоје донесе,

Гром да сажеже

Пауку век.

Ил’ ако не мо’ш од среће ружне

Замислит, друже, топлоте јужне,

Бујице лужне, вихоре кружне:

А ти бар усни северне стеге,

Мећаве, цичу, сметове, снеге,

Да круне прште на челу живу,

Корице мрзну о сабљу криву,

На крвав порфир да згрије крв!

А камол’ крвник у плашту сиву,

А камол’ паук, а камол’ црв!

Па нек и твоје срце прехладни,

Тек да те паук не једе гладни,

Тек да ми ниси стрвини стрв!

.

ХИМНА НАШЕ ЗАСТАВЕ

разлила се модра зора на све стране
влати траве купају се у роси
с тешким уздахом дрво шуми тугу
пролама се јаук што га ветар носи

с трновитог жбуна прхну мала птица
задрхта ми срце кад на груди паде
полете ми душа, жеље што ме даве
и осташе само умрле ми наде.

дуго сам гледао у пусте даљине
и постадох само сив камен што ћути
јед чуван испод већ трулога пања
док ми уздах трне кô у ноћи смрти

опраштам се, одлазим блаженству бескраја
лагано сакупљам прње тог тренутка
опраштам с тугом што ми ломи гране
и душу сакривам у тишини кутка.

Ето и та суровост уз нас је,

чиј је смисао – стрдат неумрло!

Секу српом тешко жуто класје,

ко лабуде кад кољу под рло.

.

Наша њива – давно сви знају је –

још с августа задрти засвежи.

У снопове слама се везује

и сваки сноп ко леш жути лежи.

.

На колима, ко на катафалку,

вуку их на гробље, гумно бело.

Као ђакон на кобилу танку

гракне возар, вршећи опело.

.

А затим их с много брижљивости

простру  по земљи, одвијају,

и ланцима њине ситне кости

из мршавих тела избијају.

.

Никоме ни на памет не пада

да и слама – ог плоти је, крви и …

Људождеру воденици тада

гурну да кост зубима измрви.

.

И из млива тада праве сласти,

безброј јела укусних, за сретне…

Е, тад уђе отров беличасти

у желудац да злобу наметне

.

Закречи све зидове и јаме,

грубост људи стигне сок пшенични,

ждерачима он месом од сламе

трује црева – точак воденички.

.

Тад шарлатан и убица љуто

земљом пишти, ко јесен у пољу…

зато што срп сече класје жуто,

ко лабуде кад под грло кољу.

.

Сузе се осушише

Светао образ умири.

И затитра груд човекова

к’о Златна птица што пружи крила…

Полет њен ме обли милином детета..!..

И гле чуда – нестаде време..

И гле чуда – нестаде простор..

(ЈА) ЈЕСАМ

Помири се небо и земља

Помири се било и биће

Све постаде Тачка.

.

Окупан златном милином Јаства свога

Гледа лево -и би лево

Гледа десно – и би десно

Гледа горе – и би горе

Гледа доле – и би доле

.

И исцели се постојање његово

Те Исцели све видљиво и невидљиво

Бићем својим

Обожи се

И Све пољуби…

Све озелени…

И испуни своју сврху.

(П.С. Такви ћемо једног дана сви бити)

Гледам у звезде, трепераве, сјајне.
Тако су далеко, а тако заједно.
А у мени –
Буде празно, тамно, чежњиво.

И онда се нека туга усели
И онда се нека патња усели
И онда се неки немир усели.

И желим да побегнем
И желим да одем некуда
И желим да нисам на овоме месту.

Да одем негде где нема туге,
Да одем негде где нема патње,
Да одем негде где се немир претвори у мир.

Да тамо не будем сама,
Да тамо будем сретна и слободна,
Да тамо у мени
Не буде празно, тамно, чежњиво…

На чамцу, летње звездано вече, 2003.

Д.Т:“Латице Булке“

Ритну се коњушар

И уби вранца пунокрвног

.

Теле рикну

У чуду

Краве мукнуше

.

А остале трице и кучине

Не макоше

Ни репом.

Песма нашег понашања

.

Тамно језеро у нашем бићу

зове се СЕБИЧНОСТ.

Из њега извире велика река

сваког зла – ГОРДОСТ

.

Из гордости извиру мање реке

различитих особина и боја:

надменост, завист, стид, туга,

усплахиреност, љубомора, брига,

анксиозност, љутња, страх…

.

Светло језеро у нашем бићу

 зове се НЕСЕБИЧНОСТ.

То је нешто најлепше

што обасјава нашу личност.

.

Из њега истичу реке сваког добра:

присуство, скромност, срећа,

поштовање, великодушност,

лојалност, симпатија, славље,

радост, задовољство, љубав…

.

Свет и Човека створила је Љубав.

Дошав на овај свет, дете, најпре,

шири очи, гледа, исказује чуђење.

Онда почиње да истражује околиш.

.

Могуће је да наш драги Творац

живи чуђење, као задње осећање,

гледајући како људи поступају са

минералима, биљкама и животињама,

и како се односе једни према другима…

Синоћ једна
Звезда бела
Пала је на дно
.
Једна вила
Постала је жена,
Ништа више, само то.
.
Коме вилан песму поје
Небо знаш ли то ?
Сам на грани, изнад света
Што гута га ноћ.
.
Плач детињства
Јавио је ту тужну вест
Нема њених златних крила
Пала је у свет
.
За ким бело срце чезне
Небо знаш ли то ?
Летњи сумрак, празна вечност
Са кровова цури бол.

Фото: Сиријус; Википедија

Осећаш ли душо, како нас обоје
обузима врелина?
Док ми прилазиш, кроз груди ми се
шири топлина…
Море нежних струја,
кроз ноге ми силази..
Срце брже куца,
љубав ми прилази.
Загрли ме нежно, уједно и страсно,
уздаси ће моји потећи гласно..
Утопићу се у тебе,
ко река у море…
Љубићу те помно,
све до беле зоре.
Сви додири лаки, телом нека лете,
врелина се шири, около планете…
Осећаш ли душо,
да душу ти волим?
Мада моје тело о томе говори.
Врелина у телу, врелина у глави…
Обоје смо знали да љубав то прави.
Осећаш ли душо, да душу ти волим?
У оку ми читаш, не морам да молим…
Горимо к’о свећа, као једно биће.
Врела ноћ прође. Ето, већ свиће.

( Сиригу, родном селу)

.

Понекад само, у село свратим,

јер су ми дуги пути, без краја,

па онда дуго, дуго патим,

тонем у бездно, сред очаја.

Била су тамо стабла трешње

израсла давно покрај пута,

кићена плодом, често, још чешће

у рухо пролећа оденута.

Дивље му коприве, покрај пута

заноће тако, крај плодних поља,

па се над њима дуња жута

претаче у Месеца зрака, снопља.

Па ми се над њим расплину зраци

и нису ноћи нигде к’ о тамо.

Можда и зато, што смо знанци,

због њега срце затитра само.

Удара снажно из мојих груди.

Слушам га, као да звона звоне,

па мислим, Боже, чуће га људи,

док оно тако, у сету тоне.

Можда се живот ближи крају

к’ о дан, над пољем, кад изгара,

тако над селом у очају

слама ми срце из недара!