велика омаја иза облака
намера трајања стопогледна
и сновиђења нам неједнака
надања ломљива ватроледна
.
узлетна крила пренавоштена
страх је од моћног врелозрака
између невидног и прахостена
часом су дашак зов предака
.
да летим хоћу у зем дубине
небо је варка плавопразна
табан бездодирни мук врелине
.
раздор свесмисла теломразна
врисак ођеком судбина пише
на палој звезди име се брише

Ноћ је загрлила моје село равно

И тишина нема притисла сокаке,

Чак ни пси не лају као некад давно,

Нит се чује славуј са јасике танке.

.

Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;

Нит ико на жару пурењаке пече;

У шипражју више не станује шева;

И уморна Битва кроз тршљар не тече.

.

Жабе не крекећу на листу локвања;

По барама плива пластика и смеће;

Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;

Куд ли се то село у Србији креће?

.

Где нестаде песма, девојачко прело

Док се лето крадом примиче јесени?

Ој Србијо давна – ти село весело

Чујеш како чежња јауче у мени?

.

За босом дечицом што трче стрњиштем,

За галамом ноћних чувара бостана;

На ливади тајним љубавним ноћиштем,

И буђењем поред пропетог јаблана.

.

Али песме нема, ни великих прела,

А лето се опет примиче јесени;

Ој земљо сељачка – јадна, невесела

Слушај како чежња јауче у мени.

Једном, кад облаци падну нижe

и с неба слије се густа тама

болне његове седине старачке

покриће самртничка животна чама

.

кад худи ветар однесе му траг

без речи, без суза, без страха

лежаће у пустој провалији мрака

у свирепом болу, срце, без даха

.

слепе очи, душа пуна мрачних нада

клонуло од страдања уклето тело

трулиће у хладном простору тишине

развенчано са сунцем за живот цео

.

кад крв заспи због земаљског пакла

у јутро бело зазвоне тешка звона

остаће празно име иза болне смрти

под свежим гробом старачког дома

.

доцкан је жалити и сумњати сада

кад зла реч има вредност судбине

у свету без правде ког је проклео

све у дну његових песама се крије.

Подбочен руком

Већно ће слушати несносни хук Нијагаре

А у руци држати стиснут комадић хлеба из својих наћви

Још увек храни голубове

Све види; Њихову слободу и невидљив светлосни спој

.

Визије није било

Да ће му копци однети ципеле

Србин је увек ишао бос.

Тихнина се расула, заплавила град и поља,

људе и птице, земљу и сунце.

Над планинама осванула, реке утихнула.

Звезде занемеле, у времену застале.

Ветрови међусобно,  немушто говоре,

Богови отворили капије,

војске у предворју стоје.

И не риче јелен, не рже коњ,

само се вук, спрема на зов.

У оку суза слеђена,

Забодена ко трн.

Жртњк Њтрљ Пршњ
Сварогов Сврдл

Пра-род и, гле!
Пра-родина,
У песмама
Песника Певача!
Виосна Сербона

Сних и бих у Пра Бићу
Онај што снева и снује
И Онај Сушти што твори
И постаје пре рођења вечан

Јер Онај сам што јесте и бива
У свих Дванаест прстенова Стварања
Велике Мааје и Сваруна Свесилног

Била је топла, летња ноћ. Сребрни месец је предводио стада злаћаних звезда и клизио по небеском своду. Природа је утихнула после врелог дана, али спарина се још осећала. Млади ратник Правдољуб, је одложио штит и копље, али је двосекли мач и пар бодежа, злосмртника, оставио за појасом. Седео је на големој голој стени, још топлој и угодној. Извадио је из недара чудесну свиралу, фрулицу коју му је вила Милосјајна специјално направила и подарила. Почистио је грло, облизао уста и засвирао. Мили и треперави звуци су се разлегли, дуж падина, поља, планине, шуме. Све је затреперело у том чудесном звуку и све је осећало прилив енергије и светлости. И тако, занет својом музиком , није ни приметио да се на небу појавила једна јако сјајна звезда и да се полако спуштала на пропланак.

Кад је отворио очи угледао је трепераво светлосно биће, невиђене лепоте и стаса. Горостас га је гледао право у очи, и видело се да му се свирка допала. Онда је благим и милујућим гласом, да не кажем мислима, прозборио: „Драги мој ратниче, тебе слуша цела васиона. Сви се радују кад ти се прсти разлете по свирали и кад се распростру милозвуци на све стране. Али морам да те упозорим, да је и наша васиона створена звуком. Зато опрезно свирај и често се упитај да ли реметиш неки устаљени поредак у свемиру.“ Млади Правдољуб je занемео. А онда, примети да је светлосно биће село на оближњи камен, наместило главу на руке и као да чека нову мелодију. Правдољуб, примаче свиралу устима и опет засвира. Шума је шумела у датом ритму, зверке су помаљале своје њушке из шипражја, птице су престале да певају, земља је исијавала чудесну светлост, а звезде су сатреперавале заједно са песмом. И тако, после пар сати, свирања, опет врати свиралу у недра и загледа се у придошлицу, па рече: „Поштовани светлосни свирачу, чему могу да захвалим на овој посети. Виле су ми направиле и даровале фрулицу и ја са задовољством свирам на њој. То ме окрепљује, исцељује, то ми даје снагу пред бој, то су предивни, вилински звуци.“ Светлосно биће прозбори: „Ја сам Васељенски свирач и имам задатак да одржавам овај свемир у миру и срећи. Чим се зло намножи ја засвирам и они се или промене или оду у најзабаченији део свемира, јер им ова свирка рањава злодушу. А добри и светли, почну да се уздижу духовно, да мислима стварају чаробне ствари и појаве. Моја свирала, знана као васељенска фрулица, има сличне звуке као твоја. Па се, ето питам да случајно не погрешиш и пореметиш устаљени поредак.“

Правдољуб се брзо снађе па рече: „Жао ми је ако су неке песме сличне твојима. Молим те ми реци шта да не свирам. Не желим ништа да реметим у свемиру. Али мислим да ова музика прија не само мени, него и целој природи, па и мајци Земљи, јер је она жива. Чини ми се да и камен испод мене певуши док свирам.“ Васељенски свирач га погледа мило, па дода: „Ја ово радим миленијумима и могао бих мало да се одморим, а тебе да задужим да свемир држиш у миру. Повешћу те са собом у Васељенски храм да се боље упознаш са свемирским милозвуцима, па да ме одмениш.“ И тако и би.

Његови садрузи су се питали где је нестао Правдољуб. Те ноћи су слушали чудесну музику, а онда одједном мук. Већ су се помирили да је негде отишао.

Али, пре сваког боја, чула се нека далека небеска свирала, која их је соколила, страх убијала, давала невиђену снагу. И тек кад се бој оконча, тихи, прелепи звуци би утихнули. Онда су се увек сећали Правдољуба и помињали га. У дну душе и срца су осећали да је  и он са њима.

Свети огњу, Света земљо,

Косовска заклетво,

Његошева капо.

Сидро јеванђељско,

руко Крститеља,

бројанице,

тужбарице огњишта запретених.

Задужбино Немањића

и Романових.

.

Кућо мога ђеда

у тјеснацу сатрвена,

покидани цвијете,

згажена печурко,

пећино зачарана,

изворе замућени,

крви изливена,

смождена лобањо,

изгризена слутњо.

.

Може ли се?!

Црна Горо,

тијесно хукћу јутра,

хлапћу вуци низ Јаворке,

кипи мјесец поврх Цетиња,

тамјан дрежди у осами,

планине искљуцане орловима.

.

Стрижу се облаци,

ноћ и дан се помијешали,

испити их не умије нико.

.

Без благослова

ни дан не свањива,

ни ноћ се не износи.

.

Острог с неба

на нас ка` на нејач гледа,

Василије Свети, помилуј нас,

спаси да се крстом садјенемо

и

опрости

што достојни тебе нисмо.

Моје срце љубављу букти

Свако види пламен тај

Моје срце страшћу бије

Као океан који ври

.

Пријатељи су ми постали странци

И окружен сам непријатељима

Слободан сам попут ветра

И не вређа ме ко ме ружи

.

Код куће сам где год да сам

И у соби пуној љубавника

Затворених очију могу да видим

Лепоту која плеше

.

Иза ветрова

Опијен љубављу

И ја плешем

У ритму овог света

Који се врти у круг

.

Изгубио сам разум

У свом свету љубавника

Хтела бих свима да испричам нас

али,знаш да на речима нисам јака,

зато у словима тражим утеху и спас.

Готова је прича отужна као свака.

.

Волела сам кад се на глас смејеш,

кад тепања говориш лудици својој.

Теби сам бежала да ме од туге грејеш.

Да се наругаш злоби било којој.

.

Некада смо стално музику слушали.

Исту,јер смо обоје исте акорде хтели.

Кичу смо се истом ругали и гнушали.

Да кажемо шта мислимо увек смо смели.

.

Разумео си да не волим убрано цвеће

па си ме водио у ливаде и цветна поља.

Мислила сам да нас ниша раставити неће

али је,као и увек,невоља дошла споља.

.

Мучим се да почнем да ходам без тебе,

падам и устајем као кад проходава дете.

Сваког ми јутра биће страхом зазебе

јер се све ћелије моје самоће одмах сете.

.

Сузе што крену на дланове сакупљам,

кад се сетим колико смо били блиски.

Блиставе капи у слана језерца окупљам

да сијају као јединствени бисери Охридски.