Кад сећањем ти се забеле јагањци,

Док из очију ти тама не избија;

И сред уздаха ти се упале свици,

А опет ти у очима ништа не засија,

Схватиш, пред животом смо пуки наивци

Гладни давнине крај пуних синија.

.

Сва пролећна јутра, летње ноћи вреле,

Мирис јоргована и сан босиока,

Нестали су с песмама што се нису среле;

Потрошене године рана су дубока

Без обзира беху ли тужне ил’ веселе,

Невине кô дете ил’ пуне порока.

.

Душом кад се проспу уцвале ливаде

И на свакој латици бисер прве росе,

А у теби ћуте свеле беле раде –

Што некад су знале мразу да пркосе.

Осетиш тескобу – нигде брезе младе,

Нити давног миља – чиле ноге босе.

.

Међу длановима мисли оседеле

Које исто боле јуче, данас, сутра.

Све границе ума што душу поделе:

На будне сутоне и уснула јутра,

И питамо себе шта то очи желе

Загледане у све једино изнутра.

.

На конкурсу „СЛАПОВИ ВУЧЈАНКЕ“ Дома културе Вучје,

песма Анђелка Заблаћанског -НОСТАЛГИЈА освојила је прво место.

Предлажем ти једну трампу

јер знам да те плаши тама:

ја ћу да оставим лампу

а ти се успавај сама, важи?

.

Јер, у тами ничег нема

чег’  на светлу било није

Нема але која дрема

ни баука што се крије

.

нити злоће што се спрема

да те мучи да те бије:

СТРАХ је име тог проблема

из твог лица крв што пије!

.

Просто светлиш тако бледа

– стварно може да се гледа

кô уз батеријску лампу!

Хоћемо ли ону трампу, кажи…?

(rap intro)

Град је тежак, људи су груби,

искрзани погледи, шкрипави зуби.

Ходам кроз буку, нешто ме зове,

осећам потребу, нејасне изазове.

Заборав стеже, пролазе дани,

прикази милости опет долазе сами.

Преноћи годину, преноћи десет…

Морам да одем, треба ми ресет!

(prelaz, uvod, blues… sa rapрingom)

Чекај…

Није добро поћи пре него си спреман

Да походиш праг свој, замагљен и древан.

Где је отаџбина опстајала

и када је није било,

у времена када се биће њено

само у сновима и нади крило.

Ево ме…

На камену древном стојим … да постојим.

И сећам се свега што и не знам како знам.

Године силне покушавам да пребројим,

из мрачне тишине све приче да спознам.

Тражећи историју пронађох себе

тачнијим од оног каквим сам сањао да се будим.

Са мртвима зборим, све бољим од мене,

И питам где да кренем у временима худим.

Ти мртви нису мртви, већ одсутни мало

и долазе стрпљеном понекад у госте

Све што срцу шапну у пар речи би стало.

Говоре праведном лекције просте.

Понос као свећа, као тамјан кротки,

у висине плаве тад поче да ме диже

Врећу гордости, терет огромни

За пар степеника ту одложих ниже.

И чух звона у тишини века

Звона што трепере и када су тиха.

Опет ћемо у Хиландар, препуни подстрека

И наде што стаде у ова два-три стиха

Неки витез кнеза Лазара, коме није запамћено име, подигао је у Дубцу цркву посвећену свом владаоцу – Заштитнику. Учинио је то после погибије кнеза Лазара на Косову.

Црква се називала Лазарица.

Ту је, код данашњег гробља у Горњем Дубцу, капела брвнара која својим именом чува успомену на стару цркву.

Р.М.М: “Јеличке легенде’‘

Пут кроз шуму, до огњишта,

ходочашће је ка жртвеном крсту.

Ка осоји омрченој,

“чардаку ни на небу ни на земљи.“

.

Са оне стране свијета

моја баба Љепосава

опело поје огњишту.

.

Ја њему мараму вежем,

у ходочашћу, кроз шуму, до куће,

лелеком ове пјесме.

.

Збирка – “Ужарена лаванда“

Бројаше им ребра штаповима

Разгаћене под колац повише

Удрише им тридесет по туру

.

Окићени килавим кесама

Даномице зјапе чељустима

Поданички контејнер трпези

.

Одвикоше газдинску кухињу

Народна им постаде краљевска

Пси несити а скитњице нису.

Бож’ју творбу себи покорили

да им гради за Бога храмове.

Не би ли се Вишњем приближили

синове му спрегли у амове.

.

Грађевином сујету узнели

па се горди огласили богом.

Гордији им храмове рушили

А „богове“ чинили су робом.

.

Бог истински природом се гласи.

Створио је чуда из свеумља свог.

„Сузом сунца“ лептира украси

у вечности дома ћилибарског.

.

Ту се живот у трену устави

чувајући вечност пролазнога.

Као украс на врат кад се стави

лекција је о свемоћи Бога.

Уз вилинку сетну

Слободану Радовановићу, посвећеном

вилењаку са Словенског Истера.

.

С вечери пре сутона

Плаветно-румено горје

У даљини

И зрело жито

Подно облака белих

Уз вилинку сетну

Што над пољем звони

..

Велики Гај, 13. липањ, 2011. године

Не љути се на мене

Што те овако касно зовем

Мисао ми стоји залепљена

На твом осмеху

.

Хтео сам да се

Са тобом смејем

Волео бих то

Ти си одувек у мени као пролеће

.

Сада носим твој лик

Опседнут сам

Твојим осмехом

Кријем то данима

Само ти не знаш то

.

Можда сам погрешио

Што ти нисам одао ту тајну

Могла си да будеш

Моја краљица виолине

Па да ти одсвирам

Пролећну сонату за четири руке

.

Овако и даље си моја тајна

Можда је и боље

Што ми се ниси јавила

Сада је твој осмех

Око моје душе

.

Док не дође пролеће

Моја виолина

Нека буде на своме сталку

Док ти не наручиш песму

Хвала ти за ћутање

Ја ћу твоју тишину сачувати

Љубави моја

У твоје очи сам се заљубила!

Безкрај њиховога сјаја

отворио је врата мог сећања!

Заљубила сам се изнова!

.

Потекла је река љубавна

А ветар доносио је зрна сребрна

и  златна, пред  нашим ногама.

.

Кроз тишину еона,

чула се нежности арија

зачета

у звезданим храмовима севера.