Није наше да зло преваспитавамо,

Нити да им дамо време

Да ојачају и процветају,

А ми да се покоримо и предамо

..

Наше је да их поразимо

А не да мир склапамо,

Наше је да их протерамо,

Из нашег свемира отерамо.

.

И зато драги миротворци

Немате ви довољно у себи доброте,

Да у добру зло удавите,

Нити га у светло претворите.

.

Ова реалност подржава дуалност,

Овде се сукобљава добро и зло,

Борба је неминовна и стална

Док год не овлада светом светло.

Отргни се од канџи

што стежу,

окова и ланаца

 што не дају Души

да дише.

 Одвежи руке

и рашири крила.

Дозволи да сврху

 своју Божанску пишеш.

.

.Ниси ти створен

за пролазне ствари.

Ниси ни дужан

да по правилима живиш.

Од Светлости

Божанске си саздан,

да се цела Васељена

кроз тебе оживи.

.

Бригу преобрази

у благостање.

Немир претвори

 у свеМир.

 Освести се и допусти

 да те постојање

светлошћу љуби.

.

Веруј, праштај, воли, с

рцем, душом,

Бићем својим.

Слободу своју

ником не дај,

ту слободу

вечно слави.

.

 Радуј се, радуј се,

 радуј се.

Нека се због

 твог весеља

све што угледаш

 и дотакнеш

од миља истопи

 и порумени.

.

Живот кроз тебе целог

 песме жели да пише.

Дај му простора

Да Лепоту и Милост

удише и издише.

.

Осмели се, усуди се,

одлучи.

Судбину своју

 у рукама држиш.

Сва дивна и светла

Бића

 Ту са тобом,

ка себи самом

и Богу те дижу.

Ранила га јутра где ћуте сва сутра
Где не види ништа од прегусте таме
Тонуо у неме јецаје у себи
И слушао звона своје зле осаме.

Падао је украј високога зида
На починак ишао са својим џелатом.
Чија је рука без имало стида
Будила га челиком под вратом.

На леденом зиду гледао је сене
набораних чела, људе камене
различитих душа и друкчији хтења.

Ходао далеко кроз језиве ноћи
На гробљима мртве гледао у очи
И најгоре патње смртнога створења.

Мисао – руска, широка и висока

Толико кроћена али не укроћена

Опасна … најопаснија за онога

Чије се име никада не изговара

.

Мисао наша – кроћена, кроћена

Замућена, сољена, засољена …

Хвата се за сећање о јасноћи

И подупире братом који сада плаче

И заслељен од суза пут свој губи

.

Хееј, брате! Сузе су твоје замка пропасти

Оде нам сећање док ти загрљај држимо

.

А замка зину и прогута нас

Упалише се стидљиве лампе

У утроби звери мерећи зидине њене

Једном је човек уснио сан. Сањао је да иде пешчаном обалом, а да је поред њега Господ. 
На небу су промицале слике из његовог живота, а по песку су се протезала два низа трагова: 
један од његових ногу, други од ногу Господа.
Кад се испред њега појавила последња слика из његовог живота човек се осврнуо да 
погледа трагове на песку. И одједном је приметио да се дуж његовог животног пута протеже 
само један ред трагова. Такође је приметио да је то било управо у најтеже и најнесрећније време 
у његовом животу.
Много се ражалостио и упитао је Господа:
„Зар ми ниси Ти говорио да ме нећеш оставити ако будем ишао Твојим путем? Али 
приметио сам да се у најтежим временима мог живота само један низ трагова види на песку. 
Зашто си ме напуштао онда кад си ми био најпотребнији?“
И Господ је одговорио:
„Моје мило, мило чедо. Волим те и никад те нећу напустити. Да ли желиш да знаш зашто 
се само један низ трагова види на песку кад су у твој живот улазили несрећа и искушења? Зато 
што сам те у то време носио на рукама.“

Извор –  ДУХОВНЕ ПРИЧЕ – Помози болесном – БУДИ ЧОВЕК

Трошне су греде,

трошан је кров,

црви изјели кућу.

Човече,

не седи у њој,

срушиће се до темеља.

Седи човек, можда и није

и свако вече залива снове.

Од њих се кућа огуба,

у тами расту ко гљиве,

цвет им од паучине,

црвоточину скупља.

Човече,

санђама ти запосео шуму,

крадљивци и шегрти

преодену се у чуваре

и секу ти твоја стабла,

и праве ћумур од њих,

и мрве их, и дробе,

и праве грађу

за своје куће

иза седам брда.

Под земљу ти зашли,

копају ти камен

испод твоје куће,

темељ ти руше.

Човече,

не заливај снове,

црви ти руше кућу,

кућа ти оглави ради.

Човече,

јеси ли ти?

Шума је твоја.

земља је твоја и Божија

и камен у њој је твој.

Устани зором

и разодени чуваре,

подигни хајку на санђаму

до недођије.

И отпочни наново кућу,

грађа је твоја.

Мирисаће смола ко тамјан,

одагнај смрад ћумура

и санђаминог измета,

мирисом се окади.

Вребно на кост чеону

Пси несити од незнани

Неумовима на умове непрелазне

На губитнике злобљу свикле

.

Да затру грабно стрвинарски

Из неманије рђе безимене

Клицу племно животворну

Корен жилни питомуше милолисне

.

Рабни недоједи алосни

Угнути разливајући незакоње

Трагове утиру усковитлано

Људскости правдашке од вајкада

.

До мелема пелинскога

Лелекања телалскога црнослутног

Нетрага недођије недовидне

У расуло.

Оштар камен под точком разбија сан

Лако заборављам да још сам жив

Оштар камен плишања маштања кида

За осећања издаје сам сам крив.

.

Знакови су причали: само један је дан

А јурио сам ветар што је бежао из руку

Опомињем срце да моменте пусти

Што одлазећи гуле га по путу.

.

Аутопутем пратим мирисе туге

За свим што никад није успело да буде

Километрима сам сањао снове

Док је мимо мене летела стварност разливене боје.

.

Насмејано сетан, путујем кроз ветар

Сада поново видим и облаке и небо

На путу газим још једно гавраново перо

За њега лакши у мом оку он наставља свој лет.

.

Ја сам фантом магичних ноћи

Додирујем усне које мојим никад више неће доћи

Моменте грабим, лепоту крадем из чељусти мрака

Док бежи од јутарњег првог зрака.

.

И све пада

Лишће не уме да лети

Укорењене сном о лету

Голе гране поред пута машу ми на ветру

Титра и трепти,

Гле, румен вечерња!

*

Вилинка сетна

Над пољем про горја

.

*

Тишином одзвања проздух свести.

*

На плахом летњем дашку,

Крошње топола, гле!

Њишу се, трепере,

Уз вилинку сетну.

.

*

Путник кроз властито срце

Ка извору Светлости

Путује

.

*

Љубав у тишини

Тајинствено обитава

Као Велики Дух Стварања

.*

Гле! плаветне горе

Из далеке тишине,

У сутон,

Израњају!

*

Велики Гај, у сутон вечерњи, 22. липањ, 2011. года.

.

Отаџбина моја, Србија борбена,

под небеским сводом Божија и лепа.

Наших је дедова прича несвршена,

нашим очевима и браћи је Света.

.

Чували је брижни, стамени и снажни,

зарад части своје, без одликовања.

Ране свом народу и сад ратник блажи,

Једино што жели… Грам од Поштовања!

.

Испила је суша земљану водицу,

пресахла су грла, усне жедне горе.

Пили би с’ поносом и слану кишницу,

њихова се срца и сад за нас боре.

.

Далеко је црна смрт, живот још даље,

чекају стрпљиво плам новог рођења.

Вечност још лелуја, ране још крваре,

борбене им душе прошле Васкрсења.

.

Отаџбина моја, Србија прекрасна,

ветрови јој туђи искршили крила.

Само ратницима путања је јасна…

Мук надгласа тужна песма српских вила.

.

И крај се примиче, точак вуче јаде,

тоцило судбине бруси оштриц мача.

Пролазе свитања, изумиру наде,

клону дух народа, сам ратник корача.

.

За појасом бљесну одсјај месечине,

преживео много… Падао, устао!

Спреман да изнова за слободу гине,

хиљаде живота својих Србљу дао.

.

Босиљак мирише и воштана свећа,

звона са Храмова одjекују силно.

Сневање претужно као чин распећа,

Голгота пред нама, тама и сивило!