Владан Пантелић: Човек је богоносни цвет


Пун месец овог јула виси над Тијанијом

Прорадило неко ломно ломило у мени

И заштокрилне мисли пред непознатим

Гледам у бели облак који плови небом

Видим како поприма многолике облике

И раствара се али не брине и срећан је

Не брине срећан је – он је оно што јесте!

.

Благо оном човеку који нема непријатеља

Они су заувек отишли из његове подсвести

Јер им тај човек није признао моћ над њиме

И није дозволио да испољавају своју силу

Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане

Пун месец убледео спушта се ка хоризонту

Праискони мир потпуно испуњава моје биће

.

Јул пун месец – недеља није отишла од мене

Сећам се прошлих лета и стене за тиховање

Колико дубоких тајни носе мора и водеани!

И у плими и осеци и бонаци почива Једно!

А толико брзих потока и река носе у себи!

Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?

Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Драган Симовић: Плаветна горја у даљини сутона (4)


Вечерња сета

.

Горану и Јасни Котарац из Ариља,

словенским душама љубави и сете.

.

Сетих се

Изненада

Љубави једне

.

Из једног

Живота

Давног

.

И сета ме

И туга

Запљусну намах

.

Не знам што

.

Велики Гај, 17. липањ, 2011. года.

*

Само трен и сан

.

Аници Илић, песничкој вили

из Ступчевића ариљских.

.

Плаветно-зеленкасто небо

И облаци бели од пене

Понад зелено-модрих крошања

Високих дрвета што се

На ветру из поља њишу

.

Све је то, гле,

Само трен и сан

Што се у вечну

Потку уписује!

.

Велики Гај, у месецу липа, 2011. года.


Валентина Милачић: У немилости језика


Забунцај, да чудо се деси

у немилости дрхтавог језика

.

који би да завара ову

рунолисну сагу

нечим, чему се надати

не умије људско биће.

.

Између двије ноћи је дан,

а између два дана је вјечност.

.

Опери се, моја слико,

моја невољо, мој страху,

опери се мојом сликом,

мојом невољом,

мојим страхом!

Збирка – “Ужарена лаванда“

Ава Јустин Поповић: Ближњи (2)


Анђели Божји живе ради нас, служећи с љубављу нашем спасењу.                              

На сигурном си путу спасења, ако спасавајући себе спасаваш у исто време и ближње, Нико се не може спасти друкчије него кроз ближње.

Хришћани су дужни да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински анђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или, боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

То је хришћанин. Лечи и себе од страсти и браћу око себе. Никада хришћанин и није хришћанин ако мисли да је само за себе, ако не мисли да притекне у помоћ брату који је у греху. Хришћанин није хришћанин ако неће да притекне у помоћ брату који је у некој страсти.

Ми служимо ближњем свом само онда када му помажемо да он развије у себи оно што је божанско и добро. Служиш брату своме и сестри својој кад их учиш правој вери, правој љубави еванђелској кроз доброту, сваким добрим делом. То је служење браћи.

А.Ј.П: “Азбучник богочовечних мисли“

Николај Велимировић: Пустиња знања


“Знање је светлост“, говоре охоли зналци, без радости и милости.

Но, гле, Сахара има највише светлости, но за то је она ипак усијани кадавер.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

Фото: Пустиња Сахара; Википедија

Велика Томић: Наде једне Надежде


Наде су и одежде

у сновима Надежде

Кипе из четкица забелешке

о Роду, Мајци, Сестри, Брата…

Да се не понове године тешке

Страхоте рата

.

Жена са шеширом пуна сете

Баварац са шеширом агресивних колорита…

Ко пита ово крхко биће, што у њему скита

– БОЛ?

Збирка -„Од саздевка до раздевка“

Осип Мендељштам: * * *


Ја сам сиромах ко природа

И као небо једноставан

И варљива ми је слобода-

Као глас ноћних птица таван.

.

Ја видим месец беживотан,

Небо – ко мртво платно схватам;

И твој мир нездрав и страхотан –

Празнино – ево ја прихватам!

Мира Видовић Ракановић: Само твоја


Уткај ме
У јастук скројен
Од звука виолина
Да заувек
Само твоја будем
И теби се
Као цвет отварам,
Док ме дотичеш
Колутом осмеха твог.
Овесели јутра тмурна
Цвркутом птица,
Спаси од оштрих муња,
Смири свадљиве ветрове
У крошњи.
И речи топле
Као сламу распируј
Док избацујеш кишу
Из очију мојих
И враћаш светлост
Која је давно нестала,
Одлетела на крилу
Сањивог ветра.
И на крају загрли ме
Јер загрљај твој
Закључана су врата
Испред којих ће остати
Сви моји страхови и туге.


Милица Мирић: Сиришка поља


Знам да су давна времена прошла,

к’ о што се равна, протежу поља.

Радо бих у Сириг, у сутон пошла,

преко ораница, ил’ житног снопља!

.

Често се мисао моја искраде,

па лута орањем сиришким

и гази цветне барикаде;

цвасти, на копљима витешким.

.

Ја имам право на ту лепоту,

кад сунце перле, по њиви распе,

само још једном, у животу,

у цветној круни, душа да заспе.

.

…И онда тихо, тихо у снове,

да дођу часи детињства раног,

када ме нежно мати позове,

к’о дашком ветра заузданог.

.

Ил’ када тако, у биљном реду,

зором ме, глас мајчин прене,

још дуго, неки се тонови преду,

узалуд широко отварам зене.

.

Песма из циклуса “ Откоси“ у збирци

“ Србијо, вољена копљем и песмом“.

Илустрацију у оловци радио Миливоје Мирић