Када читаш нешто што није свакидашње, нешто што те додирне дубоко у срж а да не знаш како, остају ти два пута после тога. Да дубински увидиш истину искуства или га пак, одбациш као уобразиљу ума.

.

Ипак, ако осетиш ковитлац и вир у срцу, дубоко у грудима, онда знај да је истина.

.

Путујући једном тако кроз јужне делове Сједињених Држава, кроз пределе Smokey Mountains или преведено најближе Димне Планине (због вечите магле, кише и влаге које попут дима обавијају ово горје), одлучим чврсто да идем необичним путем ка северу. Тим путем нико не иде ако из Атланте иде према Бостону. Сви обично лете авионом док малобројни који иду аутом, одмах иду аутопутем према североистоку. Два цела дана вожње, прилично досадне и монотоне.

Одлучим да урадим нешто што нико не ради и одем директно на север у Димне Планине, малим регионалним путем кроз Горје да бих после три сата био на другом аутопуту ка одредишту. Јесен је пустила све своје боје и предели су били ужитак за очи.

Возим кривудавим друмовима и причам са неким телефоном. Изненада сигнал се прекида и ја пуну пажњу посвећујем кривинама и успону. Пут је сјајан, аутомобил са лакоћом савладава стрмине и кривине али ме неко упорно прати одмах уз браник. Постане заморно после неког времена и напрасно одлучим да нагло скренем десно на први излаз где је неки паркинг био, одмориште. Паркирам и схватим да сам на коти где планинари се скупљају у планинском дому па после иду на чувени Apalachian trail, планинарску стазу од Џорџије до Мејна, неколико хиљада километара дугу преко планина и временских зона. Искусни планинари је у комаду заврше за 6 месеци а многи годинама иду мало по мало.

Врзмао сам се по паркингу, те набасао на таблу на којој пише да је та ту гора названа – Blood Моuntain или Крвава Планина. Ту су некада живели Чироки индијанци. Тада читајући, пронађем да су они имали додира са Нунехи народом или како су их они звали Дух Људи, безсмртни, невидљиви, путници, они који живе свуда. Они су живели у својим пространим кућама на врховима планина, били су невидљиви већином а само када су то хтели су се указивали људима. Помагали су Чирокијима, изгубљеној деци у шумама, у разним приликама су се дружили са њима а потом би нестајали. Изгледали су лепо и просветљено, и Чироки су сматрали да они живе свуда, због тога их зваше Дух Народ.

Када сам прочитао таблу, нешто ме је погодило кроз саму срж. Нешто исконски присутно. Наставио сам вожњу под утиском. Врло брзо сам наишао мало даље на један део шуме који ме је магнетски привукао. Као да је део мене ту желео да борави и да игра међу дрвећем и буде једно са природом. Заиста магичан осећај који се не јавља често. Међутим, наставио сам вожњу јер је требало стићи на циљ. Све време сам мислио о том Дух Народу и полако увиђао везу. У првом хотелу после неколико сати даље вожње сам, нашао један сајт који има сакупљене приче и легенде Америчких Индијанаца. Под словом Ц за Cherokeе сам нашао детаљне приче и искуства њихова са Дух Народом.

Приче су потпуно идентичне са Србима и нашем приповедању. Наши стари су тако причали деци о нашим искуствима као народу. Ту сам схватио везу. Чироки индијанци су били већином беле пути и потпуно другачије се понашали него остала племена. Друга одећа и култура потпуно.

Имали су своје писмо и учену класу људи. Чак и данас има старијих који тврде да се друже са Дух Народом. Пре него их је Америчка влада протерала из тадашњих области где су живели, појавише им се Дух Народ и рекоше да имају седам дана да се спреме и склоне јер долази огромна пропаст. Пуно њих је послушало и отишло за Дух Народом. Дошли су до једног огромног камена који се као по команди померио и унутра је био подземни град велелепног изгледа. Ту се неки предомислише а већина породица су ушли и спасли се прогона. Остали су морали на чувену стазу суза где их је много помрло.

Ове приче су заиста узбудљиве.

Наиме све време они у ствари причају о Вилин Свету. О вилама и вилењацима.

Они их називају Дух Народом јер су за њих већином невидљиви сем уколико одлуче да постану видљиви. Истоветно као Виле и Вилењаци у Срба.

Срби и Вилин свет су нераздвојни. Сви то знамо из наше историје. Чувени стихови наших песма да „Што год има у Срба јунака, свакога је Вила подојила“ или тако некако.

То су нераскидиве везе народа са вишим бићима.

Једном је неки мали индијанац се играо на потоку и већ се ближио мрак док наједном није дошао један човек и понудио му да га одведе кући близу и да му спреми вечеру и да овај преспава па ће га сутра одвести кући. Дечак је пошао са њим и убрзо су стигли у пространу кућу где је било многи људи љубазних и добрих. Дечака су збринули, нахранили и он се играо са осталом децом. Жене су му биле као брижне тетке и Мушкарци као стричеви. Ујутру се окрепљен заједно са човеком упутио његовој кући. Прошао је поред дивних воћњака сјајно обрађених и поља кукуруза. У неком трену се човек зауставио и рекао му да иде даље стазом и преко брда те ће наћи своје. Поздравили се и дечак је наставио. После пар корака се окренуо да види човека али никога није било. Ни воћњака, ни кукуруза већ само шума низ падине брда где су ишли.

Кад је стигао кући, цело село га је тражило. Радосни су потрчали да га питају где је био и шта се десило. Пошто им је испричао, одмах су старији рекли – то су Нунехи- Дух Народ. Ти си био код њих. Да, рече дечак и са задовољством им исприча све.

Дух Народ је често помагао уморним путницима, изгубљенима у шумама, деци.

Чак се понекад и борио за заштиту Чирокија. Некада су знале њихове девојке из Дух Народа да прелепе дођу на игранке индијанаца и целу ноћ би играле са момцима да би ујутру нестале.

Често би путник кроз шуму чуо песме и игре и тражећи да види одакле долази та граја, би одједном видео празан пропланак и наједном би музика била негде иза њега.

Чести су били налази кругова у шуми где су Дух Народ имали своје светковине. Њихове куће су биле невидљиве за све сем за оне којима је дозвољено да то виде. Понегде су и биле под земљом.

Чироки имају највише поштовање према Дух Народу.

Сазнање о томе свему ми је вратило мисао на нас и наше приче и искуства са Вилин Светом. Она су готово идентична. Чак и музика коју Чироки праве преко њихове фруле је скоро иста фрули Боре Дугића. Заиста фасцинантно.

И данас сам под утиском зашто баш да изаберем пут којим нико не иде.

Па баш зато. Дух Народ – Вилењаци су послали поруку о вези са нама.

Наш Род је свуда по планети. Само негде носи другачија имена и обичаје, међутим Срж је једна.

Ко је видео Вилин Свет у Србији скоро?

Нека му је на благослов јер он се указује виду Звезданог Рода.

Извор: Звезда Род Zvezda Rod

Време нас одузима и моли да останемо чисти

као руже које пресађујемо у речи

док течемо низ себе никада исти

и ништа да спречи

.

рану смрт биљке виђење како нас ћути

заведене даље од могућег сванућа

тамо где једна месечина своју љубав слути

певајући нека светла умирућа

.

за која идемо и све ближи смо оном мору

што нас прљаве од вечери и киша

опасује даљином са које скидамо кору

тамо где је најтиша

.

музика чудних боја пуна слепила и неповрата

чије тонове пијемо урастајући све дубље

у своју крв опаљену заласцима док непозната

долази ноћ све опасније и грубље

.

да нам поништи вид и птицу исчупа из ока

као небо које удишемо свом надом

док силазимо у пространства дубока

и сунце сањамо падом

Ратник Дуге питања пун

неустрашиво крочи пут

-ка себи.

*

Земља навигава,

синронизовано кружи

у нама, и ми ка њој.

*

Огледалце, огледалце

ко сам ја?

-капљица космичког реда.

*

Моћна да трансформише

светлост у звук,

ватру у воду – Олуја.

*

Сунце живот исијава

универзалном ватром

светли и просветљује.

.К.П: Књига – “Љубав у кодовима“

Сутра не постоји, гласно ћутиш

дах се расипа низ прсти вреле

грабиш то јутро као да слутиш

мој нестан трајни и ноћи свеле

.

срели се јесмо спојем у једно,

варљиво ништа, на небо личи,

љубав је оно последње вредно,

махнити немир у вечној причи

.

звезда кад згаси ватрени траг

на хоризонту растка се слика

нестајем, а опет остајем драг

.

у много других прозор мог лика

Са оне стране, у несаништу

тугују усне што тебе ишту

Тихујем и снујем

У шутњи светова

С ону страну

Великога Ума

*

Дивотне си светове створила,

Велика Мајко, Душе Велики!

*

Велика Мајко, Маајо Дивотна –

Душо одуховљена, Душе одушени!

Исцели и спаси, и узвиси,

Све ближње моје

И све ине!

*

Отварају се, у поноћ,

Велике Двери

Од Светлости.

*

У врту за тиховање, гле,

Сневам дивотне сне

О Љубави Велике Мааје!

*

Велика Мааја, гле, исцељује

Душу Мајке Земље!

*

Госпо од Светлости,

Љубави моја,

Исцели срце моје!

*

Пра Сневач

Светлани Вујовић, словенској вили из Ужица,

која се посветила лепотама Душе и Духа.

.

Путовах

И до најудаљенијих

Звезданих јата

.

У сновима својим

.

И познах све

Што се познати може

У свим световима

.

И видех

Да је све то

Само сан

.

У сновима својим

.

Које и будан

Сневах

Без сврхе

.

На водама Словенског Истера,

у месецу кад багрем цвате, 2011.

Настављам да пишем о могућим паралелама између азбуке као највернијег потомка календарског прото-писма и зодијачког кола астролошких знакова.

У протеклим објавама писао сам о:

Добру (Рибе),

знаков(Рибеhttps://www.facebook.com/…/a.112136073…/366229795134437/

Рьци (Шкорпион),

Земљи (Бик) и

https://www.facebook.com/…/a.112136073…/449466226810793/

Како (Рак)

https://www.facebook.com/…/a.112136073…/468251321598950/.

Сада ћу обрадити слова Слово и Тверд која падају на сам крај године (половина новембра и децембар до краткодневнице) што у зодијаку одговара знаку Стрелца.

У светлу новог разумевања значења и порекла зодијака ослањам се на блог Old european culture (https://oldeuropeanculture.blogspot.com/p/zodiac.html) чији аутор заступа теорију о европском пореклу зодијака. Наиме, зодијачки знаци су настали као одраз одређених појава у природи и друштву европских пољопривредника и ловаца – сакупљача, и описују коло једне календарске године. Углавном су у вези са котњом или парењем одређених животињских врста или пак ловом на њих. Зодијак свакако није настао по облицима сазвежђа већ су сазвежђа добила имена по зодијаку. Сазвежђа уопште и немају обличја знакова које представљају.

Време Стрелца (22.11 – 21.12) је време када пада први снег а дивље животиње су угојене од једења јесењих плодова и са најдебљим крзном за преживљавање предстојеће зиме. За човека то је време када су пољопривредни радови завршени, плодови сабрани а семе је посејано. Како „не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка остави траг“ ово време је идеално за лов на дивљач – и због меса и због крзна. Стога време Стрелца може се сасвим оправдано односити на време лова. Стрелац је дакле ловац а његово оружје су копље односно лук и стрела. https://oldeuropeanculture.blogspot.com/2017/12/hunter.html

Имајући ово у виду слова С и Т можемо већ видети као симболе за лук (С) и стрелу (Т). Ову тврдњу ћу покушати да поткрепим и кроз феничанско и рунско писмо.

Азбучно слово С већ чини лук само по себи и та асоцијација је очигледна. Ипак археолошки старији облици овог слова имали су другачији изглед (W). У феничанском писму ово слово носи назив Шин и у хебрејском језику носи значење зуба. Сматра се да изворни изглед овог слова (види слику) представља два предња зуба. Ипак ово објашњење није баш уверљиво. Слово W које је своје место нашло и у етрурском, грчком (Сигма) и рунском (Совило) писму могло би такође представљати управо лук за испаљивање стрела. Познато је да се лук једном руком држи на средини док се крајеви лука савијају при затезању. Из овог разлога постоје лукови који су сачињени од два савитљива краја која образују мање лукове и чвршће средине која служи као дршка и они чине облик који био могао бити узор најстаријем облику слова С односно Шин. Значења зуба, Сунца (Совило) и слова, ово слово је могло добити касније када је првобитни календар прото писма почео да поприма метафизичку, духовну симболику. Занимљиво је да су рунско и азбучно значење овог слова блиски – Совило (Солнце) и Слово („искони бѣ слово и слово бѣ отъ бога…“ ) – Исус Христ који је оличење календарске симболике Сунца назван је и Цар Славе, но то је сада друга тема.

Хебрејско слово Шин чита се и као „ш“ и као „с“ док је у азбуци варијанта гласа „с“ са придисајем добило знак близак древном слову С а то је Ш (Ша).

Слово Т у рунском футарку носи управо изглед стрелице или стреле (видети слику). Иначе овакав знак проналазимо и међу винчанским знацима/словима. У футарку ово слово носи назив Тиваз (tiwaz) и представља нордијског бога рата и правде Тира (парњак римском Марсу или словенском Јарилу). Његов култ је предходио култу Одина и Тора а његово име (тиуаз, тиу, тир) доводи се у везу са индоевропским односно српским див (диваз – дивац?). С обзиром да је у питању небески бог рата, шта би га друго могло боље описати осим његовог оружја које је у најдревнијим временима могло бити копље односно стрела.

Феничанско слово Т носи назив Тау (тав) и значи знак, ознаку. С обзиром да прото календар није могао бити верно примењив у подручју Леванта јер је настао у Европи где је другачија клима и годишње коло, у феничанском писму су првобитна значења изгубљена.

Азбучно Тверд је добило значење свода са „одуховљењем“ годишњег кола. Опет видимо језичку сличност између Тиваз и Тверд. Бог неба и небо само. Као и у азбуци, и у футарку слова С и Т стоје једно до другог дајући поруку Сунце (sowilo) Тир (tywaz). У азбуци имамо блиско Слово (слава, Солнце) Тверд (свод). Засигурно су у заједници наших предака ловци који би били најуспешнији у лову слављени од стране читаве заједнице као јунаци, хероји због обезбеђивања хране и одеће за цело племе и храбрости, вештине и умешности у извршавању таквог чина. Временом са појавом ратова ти ловци су постајали ратници а годишњи симболи за време лова добили су значења славе (Сунца) и небеса.

Занимљиво је да у словенским језицима сугласнички пар ст управо чини реч стрела. Он је присутан и у речима страх, страст, страдање, страва, стрес – осећања са којима се суочава ловац или ратник. У овом пару видимо и значење стабилности и чврстине као: стол, стопа, стати, стамен, стрм, стена, стуб, страна (strong). Овим паром се и затварају појмови у словенским речима као: околност, решеност, правилност итд, као што се и азбучно годишње коло „затвара“ са ова два слова. Ту је и сугласнички пар шт (за који постоји и лигатура у старословенској азбуци), варијанта са придисајем. Глагољичне варијанте ова два слова изражавају потоње, духовне идеје слова (Сунца) и небеског свода јер је глагољица настала касније.

Лов у децембру зарад меса и крзна има смисла на подручју Европе како је раније описано али не и у Месопотамији одакле наводно потиче зодијак и научно потврђено најстарије писмо – палео алефбет (Египат). Зато могућу везу између знакова зодијака и слова проналазимо најпре у азбуци.

(Илија Зипевски, АзБукВеда, 46-ти наставак)

Необична птица хтјела је к мени

не виђевши да је прозор затворен.

Тупо је о стакло ударила,

ко мало дијете пијукала.

Уплашена дрхтала је,

али ипак је на прозору остала.

Бацила сам јој мрвице бајатог хљеба.

Погледавши ме захвално,

прхнула је с мрвицом на далеки пут.

А ја и даље држим

отворен прозор с мало сламе,

у нади да ће опет доћи

да нас обје угрије.

Владан Пантелић: Има наде за поезију душе! Нада Матовић, поетеса милујућих речи. Запамтите ово име!

Нада Матовић, нови члан репрезентативног тима Србског Журнала, рођена је у Беранама, где је и завршила средњу школу. Сада је студент Правног факултета у Подгорици.

Од 2016. године активно се инетересује за књижевност, поезију и прозу. Године 2018те објављује прву збирку песама – Ода мојој радости, а већ 2020те и 2021ве објављује другу – Сунчани живот, и потом трећу – Између два гласа. Издала је и четврту збирку, године 2022 ге – На крилима Поезије..

Песме су јој објављиване у многим часописима, дневним новинама, ревијама и другим издањима. Учесник је виже књижевних олимпијада и добитник више првих награда Члан је удружења књижевника у Подорици, и чланица је и више других књижевних удружења.

Мала птица певалица из Берана, Нада Матовић, крхког тела, драгуљасто-жарних очију и просветљеног, дивовски јаког песничког духа, на почетку је велике песничке каријере. Јасновидим и јаснознам, у времену будуће-садашњем, биће још пуно њених остварења – поетских, приповедачких и збирки мудрица-силница.

Ловци саплетених и погурених корака

Са чудним предумљем умљем и заумљем

Време им је закривљено а видици крвави

На небу многобројство прелепих шар птица

Уранила и урокљива комшинка превидиша

.

А ја из невидиша крећем сам на видиш

Опет и опет пењем се на заравњену стену

Мрак је мркли али ми је у души меко и бело

Ту ћу остати дуго да предвиђам и стварам

И циљно кривим нишане птичјих крвника

.

Дослух са облачјем – проричем да киша сипи

Беж’те вране свраке чавке и соколи брзани!

Беж’те ласте гаврани креје и дугорепи фазани!

Беж’те црвенперке косовке врапци и пупавци!

Бежи кувикушо и бежи бели онострани орле!

.

.Мудрост не лежи у алавој и дугопрстој руци

Учи дању – ноћу по дијагонали и вертикали

Читај природу одједном и у густом сажетку

Мудрост је само оно што светиском деснице

Исцедиш из седам кила грана суве дреновине

Живео једном један краљ који је имао три сина. Први се звао Гаравко, други Плавојко, а трећи, најмлађи, Мали Пјер. Старија браћа су га помало презирала, јер су били крупни и снажни а он мршав и слабачак, али је зато имао више памети у малом прсту него они у својим огромним телесинама.

Једног дана краљ рече синовима:

– Остарио сам, синови моји, и дошло је време да један од вас наследи ово краљевство. А ја бих желео да онај који добије све моје имање уме да се снађе у животу. Зато ћу дати круну ономе од вас који буде дошао до најлепше принцезе, најлепших коња и најлепших кочија.

И тако се три младића упутише у свет. Ишли су, ишли, и на крају стигоше до једног раскршћа одакле су се рачвала три пута.

– Ја сам најстарији и изабраћу овај пут – изјави Гаравко.

– А ја овај – додаде Плавојко.

– Е па, ја ћу поћи оним што је преостао – уздахну Мали Пјер.

А онда се договорише:

– Тог и тог дана наћи ћемо се опет на овом раскршћу. Мали Пјер крену својим путем. Ишао је дуго, дуго, и за то време размишљао:

„Нисам ни довољно велик ни довољно снажан да освојим најлепшу принцезу, најлепше коње и најлепше кочије. Могао сам с миром да останем код куће, уместо што се овако потуцам по белом свету.“

Пут одведе Малог Пјера у неку густу шуму. Одатле настави да иде другом стазом, па онда трећом. Већ се био добро заморио кад најзад стиже до једне сиротињске колибе, која је изгледала сасвим напуштена.

Обиђе је са свих страна и једино што опази у близини беше једна лепа бела мачка, наћуљених ушију и ружичасте њушкице, која је радознало посматрала како се четири гадне краставе жабе играју крај оближње баре.

Мали Пјер учтиво поздрави белу мачку, па седе на праг колибе да сачека повратак сопственика; хтео је да их замоли да га приме на преноћиште.

Седео је тако, тужан и несрећан, главе загњурене у шаке, и размишљао о томе како неће добити круну него ће земљом владати један од његове браће; а пошто га ни Гаравко ни Плавојко нису волели, сигурно ће с њим лоше поступати кад не буде више оца да га брани.

Док је тако седео задубљен у црне мисли, осети како га дотиче нешто меко и топло, и виде да је то бела мачка; пружи руку па је нежно помилова по свиленом крзну.

Мачка поче да преде, а онда скочи Малом Пјеру у крило, погледа га крупним зеленим очима и рече:

– Зашто си тужан?

– Госпођо мачко – одговори Мали Пјер љубазно као што је ред – отац је обећао круну ономе од нас тројице синова који буде довео најлепшу принцезу, најлепше коње и најлепше кочије.

– А да ли ти заиста толико желиш ту круну ?

– Браћа ме не воле, и када оца не буде више меду живима, онај који седне уместо њега на престо загорчаваће ми стално живот. Ето зато сам тужан.

– Како ти је име?

– Зову ме Мали Пјер.

– Слушај, Мали Пјере, сутра се врати у очев дворац. Мене узми у наручје, а оне четири краставе жабе што су се играле тамо крај баре затвори у врећу и понеси на леђима. Али то још није све. Видиш ли ово орахово дрво? Подигни први орах који падне с њега и стави га у џеп.

– Тиме нећу стећи принцезу, коње и кочије.

– Уради као што сам ти рекла. Кад стигнеш пред оца, помилуј ме као што си урадио малочас, затим чешагијом истимари леђа жабама, а орах сломи прстима.

– Послушаћу вас, госпођо мачко – одговори Мали Пјер.

Пошто је преноћио у пустој колиби, он се ујутру диже, узе мачку у руке, стрпа четири краставе жабе у врећу и оде под дрво које му је показала мачка. Један орах баш у том часу паде му пред ноге, а он га подиже и метну у џеп. Тако натоварен, поде путем који је водио у дворац његовог оца.

Кад стиже на оно раскршће, угледа браћу.

Гаравко је седео у лепим сребрним кочијама што су вукла четири вранца, а крај њега је била дивна принцеза косе црне као гар.

Плавојкове кочије биле су златне, а вукла су их четири белца; с њим у друштву налазила се прелепа принцеза, косе жуте као зрело жито.

Кад ове две момчине угледаше најмлађег брата како долази пешице, са мачком у наручју и старом врећом на леђима, прснуше у громогласан смех, говорећи:

– Е, вала, ти нећеш добити очеву круну!

А онда наставише пут у својим дивним кочијама. Мртав уморан, Мали Пјер се вукао за њима. Кад стигоше у дворац, све слуге навалише да му се ругају.

– Сироти Мали Пјере, добро си, богме, изгурао! – повикаше, претварајући се да га сажаљевају.

Мали Пјер није имао кад ни да се одмори, јер је краљ одмах послао по њега. Младић затече оца пред дворцем; у том часу баш се дивио принцезама, коњима и кочијама које су довели његови старији синови, и није знао кога да прогласи за победника.

Кад виде да му се приближава најмлађи син, он плану:

– Хоцеш ли да ми се ругаш? Послао сам те по лепу принцезу, лепе коње и лепе кочије, а ти – гле шта си донео!

Мали Пјер не одговори ништа, али му дође да заплаче. Спусти белу мачку на земљу и тужно је помилова. Затим извади из вреће краставе жабе и пређе им чешагијом преко леда. Најзад извуче онај орах из џепа и сломи га прстима.

У истом часу, мада је време било мирно и ведро, као обично почетком пролећа, одјекну ужасан пуцањ грома. Орах испаде Маломе Пјеру из руку и поче да расте; постајао је све већи и већи, и претворио се у блиставе кочије од дијаманата и разног драгог камења.

И четири краставе жабе почеше да расту; постадоше велике прво као зечеви, па као пси, па као телад; док се најзад не претворише у четири дивна риђа коња, који се сами упрегоше у оне кочије.

Људи су задивљено пиљили у то чудо, кад се изненада из свих грла зачу узвик. Мали Пјер се окрете и виде поред себе бајну принцезу каква се ни у сну не виђа; у својој црвенкастозеленој коси имала је светлуцаву дијадему, умотана је била у крзно бело као снег, а крупне очи беху јој зелене као смарагди.

Краљ им приђе и рече:

– Мали Пјере, заслужио си моју круну, и ако ова лепа принцеза на то пристаје, узећеш је за жену.

И тако је свечано прослављена свадба, о којој се још дуго причало у целом краљевству.

Канадска бајка –нет страница „Керефеке“;

– фотографија  са нет странице

„Иже јеси на небеси“ дргаги мој Оче,

Тешко ми је и не могу више ни педаљ прећи,

Помози ми и удаљи непријатеље моје,

Пусти ме да уживам у миру и срећи.

.

Бог: драги мој Сине, ниси све разумео.

Сам си изабрао овај живот да би се калио.

Бирао родитеље, бирао пријатеље,

Догађаје, искушења, непријатеље.

.

Драги свемогући Боже, много ми је тешко,

Мало пара, још мање љубави,

Здравље бежи од мене а болести ко пијавице,

Све што крене да се решава негде се заглави.

.

Бог: драги мој Сине много си слаб.

Био си златни непобедиви витез,

Сламао непријатеље и срца жена,

Стратешки мерио сваки потез.

.

Драги свезнајући Боже помагај одмах,

Спрема се несрећа и опет рат.

Оскудица, бежанија, немаштина-

Удариће опет на брата брат.

.

Бог: драги мој Сине, преслаба душо,

.Знаш ли колико је мени требало да све упарим

Осмислим свима сценарио  у исто време,

Зло створим и осилим, а на добро ударим,

.

Да би сви имали разне задатке,

Обично тешке, а ретко кад лаке,

Да бих вас обучавао и вежбао,

Све сам вам алате и способности дао.

.

Мени је као оцу и створитељу,

Још теже да вас  храбрим и гледам,

Смишљам догађања, борбе и поразе,

Али не бих сада да се предам.