Милоје Сревановић: Жалос за срамоту


Љубинков син, Видое, стасо у доброг мајстора. Кад је бијо ђак учијо га мој сестрић Милое. Бијо он бистар и вредан, ал није вољо школу нилјек. Ко квочка узицу. Реко би се не ваља. Једаред он не уради домаћи. Увати га Милое, те ишиба. Подобро. Мено се после устручио и уво у-ред. Некако претравеља ту школу. И крене у мајсторију уз Љубинка. Прошло десет-петнес година, зида он Милоју викендицу. Једнога дана сишо народ с аутобуса и поред те викендице путом иде њи дваес и пешес. Милое за време градње бијо на одмору и мјешо малтер, додаво Видоју циглу и коешта. Таки ти је он. Ничег се не либи. Није плаћо простака, но он мешто њега запо. И све му нако

подилази, ко да е прави помоћник: Изволте, мајсторе!

Елем, кад је они народ с аутобуса бијо наспрам њиг, Видое зидо оџак на вр куће, па ће мистријом почети да лупа по кови. Што мож јаче. Кад се онај народ окрено горе-навише, Видое викне, што га грло носи: Простак, малтер!

Ал Милое нијабера. Вели: Изволте, мајсторе!

Кад замаче онај народ Видое се смијуљи:

– Кад си ме оно изударо, у школи, било ме срамота од ђевојчица. Е, сад сам ја тебе осрамотио. Вратик ти жалос за срамоту.

– Мајсторе, изравњали смо рачуне – вели Милое њему.

Петар Шумски: Песма младог јелена


Припремио сам сладак нож

за моју кошуту –

дароваћу јој га тајно

када млади месец

прекрије први облак.

Земља ће бити колевка

наше љубави,

ветар – њен благослов,

будућност – њен плод.

Наше ће племе преживети.

П.Ш: Збирка – “Антикварница срца“

 

Мирослав Цера Михаиловић: Слепи гост


отворена врата ноћ од црног плиша

над главом детета крило слепог миша

.

ужаснуто лице страх цури из ока

црна сенка прати јасну слику шока

.

с ормана на кревет из собе у собу

животиња чека ставља нас на пробу

.

неко јеца вришти неко светло гаси

свако покушава од зла да се спаси

.

животињи лепо прија царство ново

док кроз главу лети и оно и ово

.

очисти се кућа прође време стреса

а још се тумачи порука с небеса

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Илија Зипевски: ГЛАГОЉИ


Слово Г у Азбуци носи назив ГЛАГОЉИ и отговара грленој чакри.

Глас Г је грлени глас који настаје спајањем језика и непца (небце). Зато се сам глас Г везује за представу ГРЛА па отуда имамо речи: ГРЛО, ГРКЉАН, ГЛАС, ГОВОР, ГАЛАМА, ГРГУТАЊЕ, ГРГОЉЕЊЕ, ГРГЉАЊЕ, ГРЦАЊЕ, ГУТАЊЕ, ГУЦАЊЕ, ЦУГАЊЕ које су све у вези са грлом и говором. Глас излази из уста која се налазе у ГЛАВИ.

Старословенска реч ГЛАГОЉИТИ значи ГОВОРИТИ. Изразу ГЛАГОЉИТИ највероватније да претходи старија варијанта ГРГОЉИТИ или ГРГОРИТИ. Израз ГРГОЉИ за говор користи Миле Медић у свом делу „Завештање Стефана Немање“ као архаизам: „.. где још одзвања наша реч, где се још гргољи..“. Познато је да Р прелази у Л и то је углавном случај у относу између санскрита (Р) и европских језика (Л). На пример: Сурја /санскрт/ – Солнце /стрслв/ и Sol /лат/, пурна /санскрт/ – полно /стрслв/ – пуно /срб/, срава /санскрт/ – слава /срб/ итд. От ГРГОРИТИ долази и облик ОРИТИ (оратор, орално).

Грлена чакра се налази у пределу гркљана и обухвата грло и уста и то је човеково средиште изражавања. ГЛАГОЛИ се налази између чеоне чакре (БУКИ ВИДИ) и срчане чакре (ДОБРО) относно између ума и срца. Правилан рад овог енергетског кола огледа се у способности правомерног изражавања што подразумева складну везу између срца и ума. Дакле правомерно изражавање представља способност неспутаног изражавања себе – онога што нам је у души и на уму, относно говорења истине – ни мање, ни више. Изражавање је носилац РЕЧИ (рчући) относно СЛОВА или СЛАВЕ. Човек гласом својим пева и рче молитве којима се обраћа Богу да Славу Њему узнесе. Преко правилне употребе гласа и речи човек се прослављује или просветљује – наш народ каже: ко пева зло не мисли.

Неспособност изражавања онога што мислимо и осећамо, спутаност слободног и креативног изражаја, показатељи су неправилног рада ГЛАГОЉИ чакре. Говорење лажи, изражавање беса, мржње и заједљивости, неодлучност относно несклад између ума и срца и неискреност неповољно утичу на рад грлене чакре што се може отразити негативно по орган грла и штитну жлезду са којом је ГЛАГОЉИ чакра у вези.

У јоги грлена чакра носи назив ВИШУДА и кроз њу пролази 16 надија относно енергетских канала стога се она симболички представља као лотус са 16 латица.

Занимљиво је и да ЧЕЛО и ГРЛО у свом називу носе завршетак ЛО относно ИЛО/ЕЛО што носи значење Божанске Светлости. Грло је горило, говорило. То су две умне чакре (чеона и грлена) које произилазе из свести (АЗ) и оличење су Духа – првобитних принципа из којих је створен свет – Свест (А) , Звук (Б) , Светлост (В) , Реч (Г).

(Илија Зипевски, АзБукВеда, осми наставак)

Мира Видовић Ракановић: Магловање


Због лепоте тренутка

Наивног ока

.

Ухваћеног смешка

Скривеног погледа

.

Створила се

Илузија и веровање

.

Као што птица

Верује небу

Риба води

.

Многе година

У магли прођоше

.

Растерала сам маглу

Покопала своје туге

.

Поново сам

Недописана песникиња

Натопљена душа љубави

М.В.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

Хаџи Кољина, Николина


Станчетово чело амајлија,

Ој, Станче душо, хаџина калушо!

Станчетове веђе морске пијавице,

Станчетови зуби кутија шећера,

Станчетово лице хаџино самитче,

Станчетово чело хаџина Данице,

Станчетове косе хаџине нојћице,

Станчетове дојке хаџине недаће,

Станчетове руке хаџине су муке,

Станче ходи, хаџија болује.

.

Станче пева хаџија уздише.

.

Сакупио: Милош С. Милојевић – Песме

и обичаји укупног народа српског, III књига

Радица Матушки: Србијо, небу си вишље


Сваки твој камен причу има,

векови стоје уклесани у њему,

а дрвеће старо у коренима

вуче капи кише у земљу.

.

Све капи росе испиру јада,

муку и немост тишине горке,

свака као кап крви да пада,

али лечи – вида ране дубоке.

.

Оне остављене одавно ту,

да отрују тло које отров неће,

а киша и роса све исперу

док голуб наде на тло слеће.

.

Сваки твој праг кућа је,

чак и онај обрушен у рату,

свако слово прича све,

а коме ће рећи, ако не брату.

.

Брату своме, Србијо – Мајко,

човек човеку, ратар сељаку,

тужна песмо, оплакана бајком,

никада ниси живела у мраку.

.

Изникла семеном правде,

заливана Светињом кише,

расла са храстовима наде,

Србијо наша, Небу си вишље.

Рефик Мартиновић: Игра судбине


Растали смо се

у дрхтају једне јесени

кад су се растајали

дремљива ноћ и

пробуђена зора.

Растали смо се

оне тужне јесени

кад смо између

мокрих прстију

стискали уморне птице

у јецају ветрова

који су болно носили

октобарски лишће

и тугом разливали улицу

док су димњаци

оплакивали лето.

.

Вечерас

у овој уморној ноћи

препуној звезда

кад сета постаје

моја молитва

желим да те бестидно волим

иако већ дуго

корачам од јуче

јер никад нисам разумео

тајне женске душе

или сам можда прећутао

неказане речи

зато смо били

само игра судбине

али ћеш увек бити срећна

млада и лепа

јер си песника волела.

Александар Блок: …


Ти оде у поља бесповратна.

О, да свајатитсја имја твоје!

Поново заласка копља златна

Пружена према мени стоје.
.

Уста ће ми се – ма када било –

С твојом свиралом златном слити.

Ако је молбама одзвонило –

Ја ћу у пољу, сможден, снити.

.

Проћи ћеш ти у порфиру новом

Одшкринути ми нећеш зене.

Дај да одахнем у свету овом

И љубим сјајни пут крај мене…

.

Истргни с душом рђу и море!

И со свјатим упокој мене,

Ти, која држиш копно и море

Сред руке танке, несвијене.