Усамостанио сам се вечно стваралачки
У прекрасној Тијанији унутарњој
Где се рађају посвећују и стварају
Велики Витези Праисконог Реда

.О како је лепо и моћно бити витез!
И како је лакашно ходит по ивици!
Када ти кроз груди тече река-Љубав
Кад ти Сила игра од стопала до главе
И кад имаш жарне очи од драгуља

.Буди потпуно искрен и истинољубив
Посматрај дуго себе и јасно разлучи
Да ли си врућеврелокрвно биће
Или су ти крвца ладноледнокрвна

.Утихни шум одлучи! безгласно шапући
Најмоћну басму у свим световима
(Ова басма – ове речи – то су Богови!!!)
Која приводи Светиљци и Лепоти
Неосвешћене и осветољубиве дубине:

Творац Љ у б а в Безкрај Вечност Светлост
Душа Свет Живот Дух Свест Тело Мудрост
Мир Радост Склад Срећа Знање Лепота
Доброта Самилост Храброст Благодарје

(Последњих 30 речи добро је увек понављати.
То су најчистије силнице (мантре,), оне су Богови.
Понављањем оне ће ући у мислени ток и заменити
несувисло и штетно размишљање и преобликовати
судбину у смеру вечног развоја.).

Фото: Фб страница – Secrets of Nature World

У богатству мисли, како ћеш са достојанством сносити сиромастину.
У срећи мисли, како ћеш са достојанством сносити несрећу.
Када те људи хвале мисли, како ћеш с достојанством сносити њихове поруге.
А целога живота мисли, како ћеш са достојанством умрети.

Фото: Фб страница – Mina elegant

У доколици, сањарећи седимо
За кафанским столом,
Свако, у ствари, сам са собом
Као с каквим ореолом.
.
Уоколо нас пролазници,
Рекламе, аутомобили;
Слика иста, ал као да никада
Ту пре нисмо били.
.
И свакоме се од нас
Нелагодно учини
Да му свет под кошуљом
Као мрав по кожи мили.
.
Окрећемо се, гледамо:
Бљешти живот у градској ноћи
Као исток пустињаку
Изгубљеном у самоћи.
.
И неко крикне, под точковима,
На очиглед нашу:
Нешто нас подземно додирне,
Ал нико не испусти чашу!
.
Све је наоколо блиско, на дохвату,
Али ништа наше ту није;
Зачас се уплашен поглед,
Ко стакло, о поглед разбије.
.
А кад сви оду у смерове своје
Неповратно загледани,
За столом останемо само ми
Свим тим – затрпани.

Фото: Хотела Москва; Википедија

У врели дан, сам застала,
да л додиром ил погледом,
збуњено очарана, не знам!
У врели дан, на улици, једног града
Нестварно је преда мном срна стајала.
.
Немушто је говорила да слободно хода
негдашњим пропланцима свога крда
и да могу да јој се придружим, ако желим.
.
И пролазисмо поред дрвећа и високих трава,
Кроз ветрове што носили су прхуте птица.
–
,,Види реку Белу“ рече она!
Дуго сам чеекала, чувала те док си спавала.
Сад сећај се, како беше пре еона.,,
.
У врели дан пред очима мојим нестаде.
Позвах је!
Зачуо се само глас далеки.
,, Довела сам те да разбудиш се!
И ево,
Добро је сад све.“

Фото: Срна; Википедија

Као вучица
Рањена,љубави гладна и
Од чопора остављена
Дозиваш ме урликом
Са тамне стране мјесеца.

Плашиш мале ноћне птице
Уснуле на мом јастуку,
Отресаш са грана презреле смокве,
И газиш уснуле шкољке у пијеску –
На заборављеној обали.

Као вучица,
Рањена по ко зна који пут
Поносно носиш љубав у очима
И пожуду у зубима,
У грудима пјесму.

Цијепаш урликом ноћ
Као знојни чаршав
Док лептири беспомоћно
Лебде над стомаком.

И тако, из ноћи у ноћ –
Као гладна вучица
Урличеш моје име
С тамне стране мјесеца..

Облаци као тупост баршуна,
оштрина звезданог крака,
трајност исклесаног мермера.
Бог громова са каменом
углачаним бичевима истине,
кроти стрме планине
и разбија стене све до мора,
да у земљи седам година остане…
И изнова изрони међ старом маховином,
чаробан и лековит – полудрaги камен.
И свет се утиша ноћас,
док ветровима брише пољане…
И тек по који удар,
чува за муњевити судар грома и живе ватре…
Трза жарним рукама, распршује таму…
Дажд што гони црнило све до месечине,
осликава ноћ пламеним стрелама,
покривен капом невремена.
Раздели стабло на пола,
да сутра ново изникне…
И њега самог наново крстише,
и jеднако часно име му дариваше.
И настави небом да влада,
ратничка срца да снажи!
И док маљ ка земљи продире,
кроз векове се оцртава олујни хоризонт…
Кичица – разарајући пламен!

Фото: Небо; Википедија

„Човек мора да се пробуди, промени и очисти од грехова… Све то је могуће… Ми смо жива, чулна и мислећа бића. Земаљски човек нема слободну вољу, он мисли да је има… Он се рађа, живи и умире, али не носи у себи живот… Он је ’Човек-облик’, његов Дух пада у материјално, сан Духа му је због тога све дубљи, а стање му је све несвесније. Његова свест је испуњена димом, и страшћу, и жељама… Његова свест је у несвести.“

„Али човек може и треба да превазиђе то стање несвесности свести!“

„Они ће остати ’слепи’ докле год њихово срце не привуче себи ум. Повезаност срца и ума је корен духовног раста. Тајна мудрости је у љубави. Када пробуде спавајућег у себи, и они ће се пробудити.“

Одломак књиге – Плави камен

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Јесење време –
заразно ко општа болест.
Жбун без сенке,
У новој моди
Усамљен стоји
Ко сведок подлости.
Смеће разбацано
Небо ниско –
тако ниско
да се чини
да одатле река
излива непогоду.
.
Изненађена падох
под окриље
громогласне кише.
Пљусак –
дрзак, увредљив,
кап по кап
удара ми лице
у блато.
Све ниже
и ниже.
.
Брзоплете
лајаве
капи
непромишљене
са прозора
плету трачеве.
Замршене.
Ужурбано пореде.
С капије
Прстом упиру
У моје зене.
Нелогично.
Између лепих дана
Влажне бирају.
.
Небо је модро
Звезда нема.
Пола године
сунце не сија.
.
Жбун се могао дотерати.
Али прихватио је моду –
Горде речи
поређења по новој мери,
сво зло и хладноћу…
непромишљено, у ходу.
.
А ја сам шапутала жбуну
једноставне ,старе молитве.
Али –
уследила је тишина
јача од тутњаве топа.
.
Мећава ме
Без милости
Оковала.
Снегом покрила
све стазе
и трагове стопа.
.
Зима ми је
донела поруку
Ко услужном псу:
„У белој пустињи,
леденој
не види се светлост времена“
.
Разлог ми је
срећа
за сутрашње бриге.
.
Е, животе
Суђено ми је
да душа, напета,
ране лечи
на заборављеном
комаду леда.
.
И шта ће бити –
и неће десити –
Шест месеци
сунца нема.
.
Боже,
услиши моју молитву:
Да мећава –
заувек буде
пометена.

Фото: Ј. Стефан – Модро небо; Википедија

Ноћас сам био весело дете у Индији
Качио се за Месец са другом децом
Бројао и гуркао мале беле кумулусе
Који лакашно мирно пловљаху небом
И јуркао лептире велике као папагаји
.
Посматрах садуе у белим хаљинама
Што се лако у лепе птице претварају
Јогин у пећини косе сплетене у пунђу
Тамнопут жилав врло снажних мишића
Гледао ме дуго продорно мојим очима
.
Друга пећина – дугачка стара кундалини
Упиљи ме и палацну двокраким језиком
У трену ми избуди свих девет жив-вира
Хладном водом са извора угасих ватру
Из уста љутог ричућег локалног змаја
.
Од воде се пробудих потпуно мокар
Мокри су били и кревет и постељина
И сви бочни зидови и под и таваница
Пробудих се натопљен Водом Живота
Што животворно тече и јавом и сном

Фото: Метође на Копаонику; Википедија

живот што на тебе непозван насрне
твој више и није свака звер ту сврне

опет истим послом опет тебе гања
опет нерви опет немогућа стања

а свевишњи гледа без страха без геста
у реч да се склониш ни ту нема места

опет јурну теби с упереним прстом
опет свви у праву опет ти пред крстом

Фото: Роба са ниском ценом; Википедија