У давно време било једно дивно и богато село Благомир. Сељани су били добри и вредни људи, а природа је била благословена. Имали су плодну земљу, све је рађало и превише, домаће животиње су били највећи пријатељи и помагачи. Склад и лепота у сваком трену.
После дуго времена идиле, родио се мали Немања, кога је село касније прозвало Незајаж. Чим се замомчио, умрли су му родитељи, те је он организовао откуп боровница и купина. Сељани су вредно брали, он је то паковао и прерађивао у пекмез, па сељанке лети нису ни спавале. Све је он организовао и продавао у суседном граду. Сељани су веровали да ће их богато наградити за труд, али он их је само искоришћавао. Велики је иметак стекао, али за пар година, због нестручних берача из околних крајева, боровница и купина је нестало. Нема везе. Сетио се он да дубоко у шуми постоји блатно језеро Блатолеч, где су сви одлазили кад би се разболели. За пар дана су се враћали исцељени и орни за рад. Прво је ишао сам, па је кофама вадио блато, сушио и онда паковао. Опет у граду је продавао по високој цени, али све је ишло као „алва“. Сељани су приметили да бара није више онако велика, али су веровали да је то природна појава. Кад су једне ноћи провалили да је Немања са још четири злобника тамо вадио блатио, носио кући под стреху, сушио и паковао. Сељани су га грдили и проклињали, али његовом предузимљивом духу ништа није било свето. Наравно, за пар година блата је нестало, а бара се исушила.
Онда је Немања дошао на идеју да прегради реку и ту направи воденицу. Сељани су се бунили, јер је река доносила воду за пиће свима, била пуна рибе и заливала поља. Али Немања је преградио реку и почео да меље брашно за суседна села. Наравно продавао је у граду, брашно са поточаре и ту је опет зарадио пуно пара. Сад је почео да откупљује буд зашто имања, најпре ова поред реке. Риба је нестало, а имања су постала јалова. Сељани су се селили у суседна села, напуштали вековна огњишта, гробове својих предака. Туга и јад.
Наравно и воденица је пропала, јер је воде било све мање, а појавило се и клизиште. Зато је Немања решио да посече шуму. Наравно, она је била свачија и ничија и ту су сељани пред зиму секли помало дрвеће, а више сакупљали осушена дебла за огрев. Али су у пролеће садили нова стабла и тако вековима. Међутим, Немања је решио да посече целу шуму и да се коначно обогати за сва времена. И то је и урадио. У међувремену и остали сељани су се одселили, тешка срца, па је он покуповао за мале паре цело село. Сад кад се обогатио, сазидао је велелепни дворац на сред, некада дивног и лепог села. Остао је сам и размишљао о новим пословним подухватима.
Али се тешко разболео. Позвао је лекара Лечимира, који је једини пристао да га лечи. Лекар му је рекао да сваки дан поједе по велику чинију боровница и купина. Он одмах дозва верног слугу Злоћка и посла га да набави тражено. Али Злоћко оде и не врати се. Онда он сам, онако болестан, крете у брдо, а онда се сети да је наредио да се поберу све боровнице и купине. На одговарања сељана, да природа дарује, али да се мора бити умерен, он је само одмахивао руком. Сада и шуме више није било.
Опет позове лекара Лечимира и исприча каква је ситуација. Лечимир му рече: „У овом селу су расле најлековитије боровнице и купине. Столећима су се сви сељани са њима лечили. Ти си их терао да даноноћно беру, а знаш да си их мало плаћао. Може ти још помоћи лековито блато.“. Крете изјутра Немања ка некада лековитој бари, али земља сува и испуцала. Узе зарђали ножић из џепа и хтеде да огребе ако је шта остало, али слаба вајда. И земља се стисла од бола. Све је одавно извађено, а љута природа није га више даривала.
Опет он позове лекара и исприча му целу ситуацију. Лечимир му мирним гласом рече: „Може те излечити и лековита шума, пуна храстова и кедрова, а нарочито лековити жирови и кедрови ораси. Да загрлиш древно дрво и замолиш га за исцељење.“ Немања се на то горко насмеја, јер је он лично последња три кедра, горостаса од по пет векова, без гриже савести посекао. А сељани су му рекли да су света дрвета и да му се добро не пише.
И тако, сам у великом каменом дворцу, лежи у постељи и размишља зашто су га сељани прозвали Незајаж. Размишљао је- „шта бих дао да се све врати тридесет година уназад, да срећан трчи кроз шуму, бере боровнице, купа се у блатној, лековитој бари и удише исцељујући ваздух шуме, пун смоле и лековитих биљака.“ Овако све је сам уништио. И тако је и умро.
После неког времена , лекар је случајно наишао у село и виде упокојеног Незајажа. Ископа гроб на крају сеоског гробља и сахрани га под тим именом, те написа на каменој плочи: „Овде лежи несрећник што уновчи природу, срамота и невера свом честитом роду.“
Годинама касније, сељани су се вратили. Засадили нову шуму, а и боровнице су почеле, прво стидљиво, а онда у жбуновима да расту. Лековито блато и бара су се опет напунили водом и блатом, те лечили све сељане. Вратио се живот у село и природу. А предање о Незајажу се преносило генерацијама. Сви су знали ту причу и кад год би неко кренуо да уновчава природу, без мере и разума, одмах би му наденули то име. Наравно, свако би после тога одустајао сам.
