-лирски запис-

 

ОНАЈ КО НИЈЕ,

МАКАР ЈЕДАН ЈЕДИНИ ПУТ,

ПУТОВАО КРОЗ ТУЂЕ СРЦЕ,

НИКАДА СЕБЕ

УПОЗНАТИ НЕЋЕ!

Компликовано сазвежђе од белих честица,
недоступно оку и људскоме виду
гори !
Плам обухвата свестворено на њој,
све што је са ње по задатку отишло,
да створи!
Небо са Земље ружичасто бива
у њеној утроби бело зрно расте…
Ватра што не пече у срцима пева
Гори, јер се буди све што Звезду снева!

 

 

У сећању мом

бели облуци реке,

протичу воде.

–

На врх планине

вила тражи изворе,

песмом дозива.

.

(Из збирке Пејсажи у огледалима)

Михољско лето

Пијем кафу пред кафаном Лав под

џиновским сунцобраном. Около је доста

опалог лишћа мада је крај септембра.

Пријатно је време и кафанска башта

је пуна гостију.

.

Опада лишће

Михољским летом

Гугут гугутки (В)

.

Слете суви лист

На хаику часопис

Склопи га ветар (А)

Од постања и од кад

има на Земљи човека,

Спирално се понављају дела,

Још од памтивека.

.

Исте силе исто чине и сад,

Ломе мале, православне вере,

Притискају и уцене врше,

Без имало стида и мере.

.

Само Господ високо на небу,

Може ово зло да омете,

Иначе смо сви у претис лонцу.

Куда идеш преварени свете?

 

Живот – та чудна чудница најчудноватија

Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу

Са милион милиона лати – могућих путева

Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја

.

Ходам складно без станке малим корацима

Многоного и многогоруко и многомислено

Танком плавом ивицом непрекидне промене

Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе

.

Нада опасана пламеном пробудила чудише

Гледају тупо јер им спава прозор за живот

Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу

Мотрим из рупе моје свирале размишљања

.

Чојка сваког лако најлакше можеш упознати

Гледећи право преко његовог мача у осмех

Али не буди лонац који се меша у туђе прсте

Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат

.

Идем малим корацима и садим орахе орњаше

Видим погодно место за садњу садница жеља

Потом зурим у плаво напупљено високо небо

Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!

Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

…двадесет векова доцније

Замисли само

Колико си драго

И мило чедо

Оцу своме

.

И са колико

Те љубави

Отац твој

У свет овај послао

.

И ако страдаш

Патиш и болујеш

И ако си опхрван

Тугом од века

.

Знај да се

Све то

И Оца

Твога дотиче

.

И да се

Срце Очево раздире

Због онога што се

Теби дешава

.

О како си ти

Мило и драго чедо

Оцу своме

И гле! Отац се твој

Са љубави неизмерне своје

У срце твоје настанио

Како би вечито бдио

На свим путевима твојим

 

 

Сејем
Трагове отишлих тренутака
Радости и сузе у очима
Дрхтаје срца и песме на уснама
.
Сејем
Звезде тиркизне, на птичијим крилима
Безкраје пространстава у њиховим очима
И пој њихов, овде, на твојим рукама – гранама
.
Сејем
Траве лековите, по твојим ливадама
Испод камена, белутака и
Поред шума планинских потока
.
Сејем
Уснуле срне, у бдењу јелене,
Нараштај белих вучица и вукова
Чуваре твојих поља и цветних вртова

Сејем
Сребро и злато, храмове што гради
Неба свих боја, месец бели и
Сунца насмејана

Сејем
Росу, капи што живот дају и
Од немила исцељују,
Што над тобом, љубљеном од Бога
У вечности бдију
.
Сејем
Пламенове беле, жарне,
Светло у плесу срца твога,
Љубави латице, румене и љубичасто плаве
Везу грожђа, јабуку и жирја –
Све зри – милина је смираја
.
Сејем
Радост искрице за све што су овде
Очеве, мајке, браћу, сестре и
За оне што већ су – тамо негде

Сејем
Чежњу и истрај тренутка
Кад корен постане исти и
Врисне створено у радости – Чудо Творца!
Још – живот један!

Сејем
Светове у љубави израсле
Нежност што дише се и
Милост сваке душе!

 

Теби припадам

Велика Тишино

Теби – Извору

неме радости!

У дубину бездану

Твоје мирне лепоте

да зароним бих хтео

још једном…

Без покрета

без мисли

о останку или одласку

уроњен у блаженство

Твог свеприсуства

испуњен и самодовољан

у Теби јесам

и Теби припадам

Велика Тишино!

 

Био је то дан када су

Лептири излијетали из наших устију

А очи причале страх,

Када су руке хватале

Небо за гркљан а рамена га

Подупирала да прерано не падне.

.

Био је то дан када су лептири говорили

Умјесто наших очију….

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча