У суштини суштине налази се искра живог пламена. Она је узор свим технологијама које је човек икада направио. Жудећи за пламеном који не гасне и знањем о његовој употреби, човек и силе око њега су биле спремне на све. Долазило се и из других светова на ово једно место због једне посебне руде. Приче су се свиле, предања и легенде око свега овога на том месту.
Пре много лета док је свет био млад а силе јаке, откривала се блага земљице наше која су служила нашем роду у његовим подухватима. Технологије тадашњег времена су тешко схватљиве данас. Зато што се не базирају на систему 1 и 0. Оне су вишеслојне…као саће. Жиле сребра које су водиле увек наниже су биле обилате и оно се користило у свему.
Док су Срби отворено тада живели са Вилин светом, знања су једни са другима размењивали и делили. Дубине тог времена су несхватљиве данас. Последња предања сачувана у епским песмама се тичу времена Марка Краљевића и његових посестрима Вила. Касније је тај свет избледео и сиви свет данашњице се измигољио из свог брлога.
Копајући богату руду Сребра, човек је један наишао на одају у руднику. Одједном је пробио зид ударцем свога алата. Пећина која се од крила од свих је била откривена изненада, како то често бива. Тло и зидови су били суви а ваздух чист, као да је однекуд долазио поветарац. Рудар је узео своју светиљку и ушавши у одају подигао је високо. Велика је била одаја и необично…празна. Никакви сталактити нису постојали. Нити било чега уобичајеног, већ црни зидови са покојим одсјајем у угловима и на своду. Ушавши унутра, рудар је у чуду загледао све и ништа није нашао занимљиво. Већ одлучивши да нема шта овде више да се тражи, окрену светло на десно оштро спремајући се на повратак у главни део рудника…И ту је спазио необичан призор.
Усамљени велики камен-стена и на његовом врху обличје великог шиљка повијеног на горе. Пришао је близу и видео да му то личи на рог некаквог огромног Бика. Примакао је светло видео је изразито црвену боју тог рога. Површина је била груба али је светло волело боју тог рога. Позвавши друга рудара, пробаше мало површину те руде или камена шта год беше. Једним ударцем су испробали чврстину и увидели да је јако крто. Рог се одвојио од камена лако. „Види Црвени Рог!“ Рече рудар који пронађе. Пробали су да подигну али су схватили да има подоста тежине ту, те су ударили још једном и руда се распуче на три дела. Однели су је напоље и дивили се лепоти исте. Та црвена вагра је просто сијала неком снагом коју нису раније видели. Открили су врло занимљиве ствари вршећи разне опите над њом. Била је јако крта и осредњи ударац чекићем би разломио део по део.
Унутра је била црно сребрне боје, међутим чим би остала тако свеже поломљена на ваздуху, боја би се променила у јарко црвену – русу, врло брзо. Закључивши да нема неке вајде од тог проналаска брзо су је ставили у једну дрвену кутију, написавши – послати Раду ковачу на испит.
Рад ковач је у та времена био највећи мајстор свих метала. Правио је оружја, предмете и све потребно за развој тадашњег народа. Вилин свет је често и радо долазио до њега по размену мишљења и алата. Рад је познавао добро технике обраде метала на вишем нивоу. Данас би то назвали квантном механиком и квантном физиком. Он је имао рођењем способност увида у суптилни свет. У енергије духа око себе и свуда. Пошто га је водио дух проналазака и стварања, Рад је посветио свој живот стварању које мало ко разуме. Открио је тајне сребрних опни које се пуне електицитетом муња и громова и које после служе као извор енергије, заштита и технологија лечења многим домаћинствима. Стога кад Раду дође кутија са из рудника сребра са добро познатим натписом, он се равнодушно лати поклопца.
Тада је доживео промену свог живота. Отворивши поклопац одједном му је цело тело прострујало енергијом ватре и вида. Није могао цео један сат да се смири од силине осећаја. Све је долазило из ове руде. „Шта је ово?“ упита једног од доносилаца који се одмарао под Храстом. „Не знам, о Раде мајсторе…рече ми један да га назва Црвенрог…“ Рад је узео кутију и брзо ушао у ковачницу. Ум му је горео. Дух се успалио. И ту је Рад кренуо у славно стварање које се прочуло тако далеко…
Рад је открио потпуно необична својства ове руде. Био је то метал какав он још није срео. 20 кила је био тежак тај Црвен Рог. Међутим у кутији поред три велика комада је било још неких десетак малих парчади поломљених у путу. Открио је опитом да метал под одређеном температуром мења боју и из црвене иде у плаву, па љубичасту, па сребрну и на крају у сребрно белу. Затим су дошла открића која су му дала онај легендарни печат.
Када се стигне до одређене температуре, метал поприми наведену боју и почиње да се увећава. Рад је од једног грумена величине малог кликера добио 12 килограма масе. Више није могао јер могућности његове пећи су ту престајале. Метал би добивши жељену количину, спуштањем температуре за 10% И даље био погодан за обликовање али није више растао. Топлота га је могла ширити до у недоглед уколико би била довољно велика. Рад је духом увидео да му нема краја али да то тада људска рука не може искористити јер једноставно ко може направити такве пећи…
Рад је правио мачеве од њега, оклопе и оруђа за посебне прилике и примене које знају посвећени. Изабрани витезови су носили ове мачеве. Рад их није наплаћивао у новцу. Сваки човек који би добио мач од Рада је плаћао нечим својственим само њему и Раду. Рад није требао новац. Али, сваки човек који доби мач од њега је увек био спреман доћи Раду у помоћ у сваком смислу. Открио је да је најбољи мач био на плаво сребрној нијанси боје и тиме и чврстине. Ти мачеви су неуништиви. Једном када се скују, они не мењају облик и не рђају. Сечиво се никада не иступи јер је њихова снага и густина таква да су сви остали материјали потпуно слаби у односу на њега.
Једним обичним замахом, бор велики би пао покошен као трава под косом. И у сваком додиру са било чим шта би секао мач би испустио варнице. Некада у бојевима је изгледало посматрачу да онај ко витла њим је у ствари имао какав ватрени штап или живи пламен који је све спаљивао или топио. Видевши временом шта су носили, витезови изабрани Радом и промишљу, су ретко вадили те мачеве и онда када су то чинили некакав неописив страх би завладао непријатељима. Зато је то било оружје судњег часа.
Сваки витез је био повезан са својим мачем кроз енергетску овојницу јер је сам метал проводио чисту Етарску енергију до човека који га је држао. Уколико би човек био временом недостојан, сагорео би телесно јако брзо, кроз неколико година. Било је примера да су младићи постајали старци после 5 година ношења ових мачева. Док они други пак нису продужавали свој телесни живот али су расли у спознаји како делују невидљива поља и силе живота око њих. Оштро су били свесни шта су имали у рукама те је сваки мач бивао сакривен тако да га нико дуго не може пронаћи.
То су били само делови могућности овог метала.
Рад је увидевши потенцијал и могућности које превазилазе разум тада, сакрио преостала два велика комада Црвенрога или Русорога. Од 6 кила грумена којим је радио, Раду је пажња била потпуно усмерена на откривање шта би све могло од тога се направити. Уколико би се направио листић који би се загревао све више, он би постајао све већи и Рад би га ваљао у круг. Добијао је много материјала тиме. Оклоп од тих танких листова је давао још једно својство. Невидљивости. Све већим загревањем метал би постајао сребрно бели и на телу човека у виду оклопа би испод себе крио тело а изнад себе би се светло одбијало попут огледала. Вешти ратници би се тако могли у сред бела дана у шуми сакрити на отвореном. Иако Рад није истражио све у вези Црвенрога, глас је отишао далеко. Битке су се водиле око мачева тог метала али никад ни један није заробљен непријатељем. Једном се десило својеврсно чудо. Велики мудраци Рода су известили о проналаску овога чудноватог метала на Земљи средишњој команди царства Велике Расе која је обитавала у многим звезданим системима.
Ово знање о нашем Роду тада је било уобичајено. Често се долазило и одлазило бродовљем од Вилин стакла на друге светове. Рад је једном приликом био на славном Ариону. Када су Мудри дали један грумен мали научницима Велике Расе на пробу, ови су се вратили са огромним сазнањима и порукама. Наиме, пошто су имали технологије звездане и пећи које су постизале температуре језгра Звезда, добили су сјајне резултате. Метал би из сребрно беле, које је Рад добио, ишао ка жутој, затим постојано белој, затим све светлији док у једном трену би престао да буде видљив оку. Онда би стављали посебне наочаре које имају цео спектар фреквенција и видели би метал и даље који би ишао ка невидљивим фреквенцијама и разинама. Откривено је да на одређеним нивоима он постане лак као свила а непробојан. Направили су бродове од њега, њега као завршне опне око брода, он би потпуно мењао својства онога шта носи у себи. Ма колико тешко, у њему би постајало лако. Тако да су тиме постигли изузетну сврсисходност технологије. Метал би својим фиксирањем на одређеним висинама температуре био неуништив и могли би тим бродовима ићи кроз звезде уколико би те температуре биле мање од тачке топљења.
Уколико би нека звезда била топлија метал би се мењао, имали су и случај када су умало страдали идући кроз језгро плаве звезде јер у једном моменту је била погрешна процена температуре и брод је почео да се топи. Срећом изашли су одмах и спасли се. Метал је могао да служи за сву индустрију коју су они имали. Али пошто га је било мало а они су ово све добили из само једног грумена, они су га сматрали светим. И они су имали одређене границе у постизању топлоте. Ипак израчунали су да би ако би имали цео Црвенрог од 20 кила, могли би да добију 2 милијарде тона метала. И сваки каснији део би могао да да још толико. Међутим једном када се заустави и усидри на одређеним високим температурама, јако тешко се те температуре поново постижу на великој површини а да не оштете огромне површине планете.
Стога су они били врло обазриви и штедљиви. Изасланик и мудри са брода Велике Расе је благословио Рада. Рекао му да потпуно сакрије два велика грумена и да то буде једног дана резерва за обнову Царства Велике Расе. Рад то није баш добро разумео али је схватио озбиљност поруке и исти дан сакрио преостала два велика комада. Већ готови мачеви који беху коришћени витезовима су њима и остављени али са додатком поруке. Када осетите да је време да одете у други свет, опростите се од мача и сакријте га негде где га непријатељ не може наћи. Да им не би пала у руке таква једна ствар и неслућене могућности. И Црвенрог је тако нестао.
Почеле су приче и легенде око свега овога да се праве. Преосталим мачевима се господарило светом јер су носиоци били непобедиви. 27 мачева је било исковано Радовим рукама. Сваки је имао тајнопис по себи директно омогућујући повезивање снаге громова и муња са власником мача. Тај метал је био чудесна ствар. Два мача су пронађена после неколико стотина векова на различитим крајевима Земље.
Један око данашњег Дамаска. Други на Косову. Са овим на Косову је била и књига описа Радових упута о моћи сечива. Онај у Дамаску је био поломљен на два дела са књигом о разлогу зашто. Један од мудраца је то учинио давно користећи моћ велике пећи коју је имао тада и ту. Око свега су настале легенде као и она о сабљи димискији. У данашње време су неки отишли тако далеко да су представили идеју овога метала као врсту светлосних мачева којима владају посебно обдарени витезови.
На другим световима постоје други дарови а овај је један од дарова Земље. Рад је живео некада у месту које се данас зове Радовац на Косову. Његова радионица где је стварао све је била у месту на коме је небројено година касније подигнута Патријаршија. Место се данас зове Пећ.
Не постоје случајности у животу. Мудри знају. Иако све изгледа како изгледа, ипак не изгледа како стварно изгледа већ изгледа како неко жели да изгледа. Сплетом тешких догађаја се у близини ових места данас налази и једно место направљено као највећа база једне стране силе. Само име базе говори пуно ономе ко види. Превод тог имена је „везати челик-спојити челик“.
Велика Раса је сачувала своје, ипак данас се неки боре да пронађу закопане мачеве у нади добитка тог метала. Немају успеха али ипак их то не спречава да покушавају. Рад није рекао последњу реч у вези заштите. И то непознавање те речи је убило сваког ко се дотакао тог пронађеног мача на Косову. Постојао је и трећи пронађени мач о коме се легенда свила и када би се његово име раставило на симболе и скривено значење онда би мудар видео да је то „крст кали бур – творац кали бурно јако“.
Истина се чува у генима. И свако ко је од истине одмах је препознаје. Тако ће и овај увид бити некоме само прича… Али свака прича не настаје док не дође одакле и све приче које носе истину долазе, из живе Ватре и искре Живота. Прича о Црвенрогу је једна од тих. Прихвати је како желиш јер или ћеш је препознати или не.
А Рад… Рад је био врхунски стваралац. Неки би га данас звали Алхемичарем…он би се само насмејао на то и одговорио: „Ја сам само један Звездани Србин“…
Извор-Звезда Род-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 