Милорад Куљић: Осмех


Душа ме твоја к’о судњег познала
кад бејах слеп за говоре Духа.
Љубављу ми буђење изазвала
по коме те познах изнебуха.

Са мном се потом магија збила
иако не хтедох што ме задеси.
Ватра ми чудна отпоре сломила.
Севнули ми сви исконски осмеси.

Гладам у Сунце из рупе пећинске
па Сунчев сјај ми осмехом заискри.
Неимарим врх куле Вавилонске
следећи осмех што небо бистри.

Исти ме осмех на броду срео
док бродих преко океана.
У Новом свету нађох свој део.
Снађе ме душа усудом дана.

На крову света док планинарих
сред леденица што кости трну
бљесну на небу па се огрејах
чаробни осмех што буди тмину.

Мирослав Цера Михаиловић: Кључна тачка – прва


ходало се дуго, безглаво, сулудо

време стало, сасвим, чекало се чудо

.

притиснуто теме, мозак испи сврака

излаз? ни говора! загубљена квака

.

безличје. под капом историја. ђачка

слушај: то се кези ударничка значка

.

дошло се до тачке. кључне. живот преста

ни испред ни иза, нигде нема места

 

Мирослав Цера Михаиловић: Кључна тачка – прва


ходало се дуго, безглаво, сулудо

време стало, сасвим, чекало се чудо

.

притиснуто теме, мозак испи сврака

излаз? ни говора! загубљена квака

.

безличје. под капом историја. ђачка

слушај: то се кези ударничка значка

дошло се до тачке. кључне. живот преста

ни испред ни иза, нигде нема места

 

Радован М. Маринковић: Горња и Доња Горевница


У кратком предаху задеси се на Руднику деспот

Стеван Високи.

Турци су харали његовом земљом. Знао је да се већ

налазе око Мораве.

Да би се обавестио какво је стање у народу, послао

је двојицу гласника према Морави. С нестрпљењем их

је очекивао.је позвао себи и запитао:

-Какве ми гласе доносите?

-Зло, господару –рече први гласник. Доље

све гори!

-И горе све гори! –додаде други гласник.

У ватри су оба села страда. По томе једно прозваше

Горња Горевница, а друго Доња Горевница.

Р.М.М: “Јеличке легенде“

Рефик Мартиновић: Живот без макова


Једном давно

у сенкама

старе трешње у цвату

дисали су греси

невиних ноћи

које су ме тугом ломиле

у скривеним данима

које више и не снивам

остала је само празна постеља

испод прозора наше куће

где су некад

мирисали зумбули

само за једну младост

и један свет.

А онда…

једне вечери

кад су звезде одложиле

свој вечерњи излазак

гавран је прогутао ноћ

и постао клетва

а оџачар умро на прагу

јер му покрадоше

све димњаке

возови пуни чекања

изгубише шине

у густим травама

напуштених равница

зумбули затворише очи

да им не капају сузе

кад љубав заплаче

на мокром плочнику.

Полако…без бројања

године беже из календара

моје наде ходају наге

улицама пролазности

док чекам сутоне

и задње одсјаје Сунца

као залутали незнанац

који је до грла

закопчао

све бивше растанке

у изношеном времену

које више

ништа не значи

и само још свици

који језде мојим пољима

знају путању

која води црвеним маковима

јер само они не крију лице

људи то никад нису знали.

Драган Симовић: Крилатица и вртолет


Лирски записи

 

Кад се појавио први аероплан илити авион, Чика Јова Змај, велики србски песник, одмах је нашао србску реч за ту направу.

Рекао је: Ово је крилатица!

Наравно, Срби су чувени по снобизму и болесном помодарству, тако да су одмах, истог трена, заборавили Чика Јовину реч, а прихватили су здушно туђицу, јер Срби, попут свих духовних богаља у свету, не могу без туђица-поштапала!

Ја сам, пре тридесет година, нашао србску реч за хеликоптер.

Рекао сам: Ово је вртолет!

Оно што се врти и лети, у исти мах.

И, иначе, вртолет је ме одувек подсећао на вилин-коњица!

Хеликоптер је тврда туђица, док је реч вртолет много ближа србском бићу, а и лепше, сликовитије и умилније, звучи.

Верујем, и знам, да би свако од нас могао, само кад би се мало потрудио, да нађе по неку србску реч, те да је стави на место неке тврде и рогобатне туђице.

Јер, наш језик јесте огледало наше душе!

 

Душица Милосављевић: Тамо где спава душа моја


Здраво!
Ја нисам овде заправо
само преносим део себе у Јав,
спавам …
себе овде сањам…
.
Свеприсутна
у народима светлосним,
они понекад виде обрисе моје хаљине
када дођем!
.
Рађам се
не умирем
у светлосном ходу цвет свој носим
срцем га миришем
а он цвета!
.
Високо,
радосно
светло
изван света!!!
.
Тамо где душа моја спава
буде се јутра
изван времена
у свим световима Јава!

Милорад Максимовић: Бели Град и симболи


Једно од оностраних значења имена Београда је откривено у симболима који су свуда по њему разбацани у виду скулптура, грађевина и уметнина. Сама реч „онострано“ указује на тајно значење или истину скривену од обичних погледа, сакривену на отвореном.

.

Видин капија има на себи симбол цвета живота што указује на древност и знања која превазилазе ово данашње. Шта више, данашње знање је веома примитивно у поређењу са оним које су наследили наши преци.

Ипак, знање се преноси и невидљивим и видљивим начинима. Симболи у разним облицима говоре пуно онима који знају да виде и да чују.

Само име Видин капије значи пуно заједно са симболом који носи.

Видети у свет ван времена и простора и у времену и простору. Видети кроз илузије и омаје. И пратити живот, стварати, сејати цивилизације светлог пута Права.

Такође један од симбола постављен релативно скоро у ближој прошлости Београда је оваплоћен у виду скулптуре човека који дави змију.

Бели Град је био место знања нашег Рода, место где Човек живи. Где се Човек својим знањем и моћи супротставља Змији и уништава је.

Рептил је немоћан пред Човеком и Змијски пород пред Човечјим је подређен.

Отров Змије је у њеној глави и под језиком и Човек је хвата за главу и тиме спречава њено највеће оружје. Он је убија, не дозвољава јој да га угризе.

Змијски окот то зна и зато непрестано напада Бели Град.

Бели Град је град Белога знања. Бели жреци, волхви, учитељи, ведуни, веште, ведуне, врачи, исцелитељи и како год их све зна постојање.

Они не носе свештеничке одоре више, нити изгледају како неко замишља. Они су скривени у потки Белог Града. Они су ту послати од Рода Светога да занавек чувају знање.

Змија се обавила око Белога Града, и око целог Света. Ороборос симбол покушава да уништи Бели Град и Земљу стискајући све унутра као Удав, који би после да прождере плен – Човека.

Али Змијски окот нема Бело Знање. Он има сирова оружја и страх уза се.

Докле год постоји Бели Град, Змија неће успети. Ово важи за много шире схватање него што први мах говори ти.

Ускоро, кад дрво порасте – оно носи плод живота, сваки син и ћерка Белога Града ће се сетити свога Белога и Звезданог Рода те ће скривене благослове донети.

-Извор Звезда Род – Zvezda Rod-

Мали Радојица


– Хајдучки циклус

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л’ се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!“
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
„Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође –
ко ли ће нас јунак избавити?“
Вели њима Мали Радојица:
„Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов’те агу Бећир-агу,
па му каж’те да ј’ умро Раде
не би ли ме ага закопао!“
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
„Бог т’ убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио –
хоће ли нас поморити смрадом?“
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
„Нос’те, сужња, те га закопајте!“
Ал’ говори Бећир-агиница:
„Ев’, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро већ се ућутио –
налож’те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, курва!“
Ложе њему ватру на прсима,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ уват’те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, курва, помакнути!“
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал’ је Раде срца јуначкога –
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, курва!“
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове Раду;
и ту Раде тврда срца био –
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
„А, богами, ниј’ умро Раде,
ниј’ умро, већ се ућутио –
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!“
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила –
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид’ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!“
Онда вели Бећир-агиница:
„Бре, немојте закопати курве,
већ га бац’те у дебело море
те наран’те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!“
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал’ је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
„Јао, моји б’јели ситни зуби,
повад’те ми клинце из ноката!“
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
„Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин’ дана
као ј’ отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице –
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес’т објесити
док ујутру бијел дан осване!“
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
„Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!“
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања.“
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим –
далеко ми ј’ дому путовати,
треба ми се путем понапити!“
Отвори му сандук од тал’јера;
онда јој је Раде бесједио:
„О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине –
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!“
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.

 

Анђелко Заблаћански: Напукле усне


Рекоше ми: сви возови су прошли
И да си у сваком ти била,
Некад само обични путник,
Некад са свитом, вила.
.
А ја – на погрешним колосецима
Скретничар обичан,
На станици испраћао
Или чекао туђе возове безличан.
.
Понекад, у неком ћумезу живота,
С неке усне напукле, вреле
Попио капи вина кртог,
На искрају друма, украј туђег плота,
Сав од ћутања шкртог –
Жудње невеселе.