Помислиш то неком другом
дрхте трепавице
а оно тобом се игра
немир кȏ чигра
а заклео би се то сред несанице
мрак се стопио с дугом

помислиш то стих пева
а он тупошћу режи
и нека празнина те уједа
празнина недогледа
а заклео би се то шева
појем се уплела у мрежи

помислиш то реч из окова
у човеку Човек
а оно туђински пас лаје
слабошћу из потаје
а заклео би се – цео век
бели је зов вукова

СРПСКИ КАЛЕНДАР ЈЕ НАЈСТАРИЈИ КАЛЕНДАР НА СВЕТУ – 7529 ГОДИНА !⁣⁣⁣

Познато је да календар и симбол за време имају само они народи који су некад у прошлости достигли високи степен цивилизације. Сматра се да календар настаје у тачки највећег успона неке цивилизације – српски календар је званично најстарији светски календар са традицијом од 7528 година. Овај календар је заживео је у српском народу и користио се у управним документима свих српских држава и документима Српске православне цркве све до 1881. године. Сви закони, догађају, уредбе, документи и јендоставно све што се могло записати је записивано по овом келандару.⁣⁣⁣
⁣⁣⁣
Српски календар се базира на природним променама и тотално је усклађен са активностима сунца по чему се и разликује од данашњих календара који су писани по вољи појединаца. Из тог разлога се овај календар сматра и једним од најтачнијих календара у људској цивилизацији. Што је званично потврдила и НАСА, која је установила да се све промене у њему поклањају са електромагнетним променама Сунца. По српском календару постоје само лето и зима који се завршавају и почињу у истој години. Лето се поклапа са новом вегетацијом и траје од априла до октобра, док зима траје од новембра (Митровдана) до марта. ⁣⁣⁣
⁣⁣⁣⁣
Главни аргумент и слободно можемо рећи штит одбране овог календара као пре свега постојаног, а онда и неотуђиво нашег календара је симбол за време (галактички лук) који можете видети у приложеној фотографији у облику испресецаног лука. Овај симбол се може наћи на винчанској заоставштини, али и каснијој средњовековној попут Душановог законика, споменика Деспота Стефана Лазаревића, кнеза Лазара итд. Јасно је да винчанска култура, па чак и српска средњовековна култура многима смета али оно што такве највише боли је што је запис – запис и што се као такав не може избрисати или поништити.⁣⁣⁣
⁣⁣⁣⁣
Веровање неолитског човека било је поред духа предака искључиво потчињено сунчевом циклусу. Сунце је као главни узочник свих временских појава, а опет и главни фактор од кога је зависио живот тадашњег човека био је са разлогом центар његовог веровања и митологије. У српском језику као једном од најстаријих језика цивилизације и данас су опстали ти најдревнији епитети попут „јара“ тј. „жар“ па се тако уз сунце увек додаје и оно „јарко“ или „жарко“. Тако је и у српском календару настао тзв. „Јарило“ што означава једноставно име за сунце са људским особинама из перспективе тадашњег човека. Управо та сунчева јара или жар представља главни предуслов извора живота и опстанка људи. За тадашње људе нови жар сунца који покреће нову вегетацију, топлије време и бујање природе које ће донети дарове представљало је и почетак Нове Године тј. Нове Јаре. Управо је ово и главно објашњење за енглеско „New Year“ (Њу јир) или немачко „Neujahr“ (Ној јар), речи украдених из нашег језика за које страни палеолингивсти деценијама траже одговоре за значење и порекло ових речи. Нажалост, никада нису зашли у древну српску цивилизацију и открили тајне најстаријег светског календара који би им дао одговоре на сва ова питања.Веома брзо би онда дошли и до објашњења главне речи „Calendar“ (Календар) и дара сунчевог годишњег круга који се непрестано окреће такозваног КолоДара.⁣
⁣⁣⁣
Поред значења топлоте, јарост означава и спремност на рат и походност као симбол личне плодности. Тако долазимо и до јединствене животиње чији овакав назив срећемо искључиво код Срба, а то је „Јарац“. Ако се загледамо у рогове јарца видећемо годове који се као и код пањева стварају сваком новом јаром по један. Ако би на ову чињеницу додали и сагледавање ове животиње из угла другог значења речи „јара“ долазимо до особина ове животње која је заиста симбол похости, ратоборности и спремности на парење. Захваљујући овом знању како страним палеолингвистима можемо исто тако и себи дати прецизне одговоре зашто на шлемовима попут Скендербеговог видимо баш рогове јарца.

Аутор – Принцип: Ово је вероватно и најдуже припремана објава до сада. Ради се о области која је много егзактнија и шира од ове једне објаве али за коју смо дали све од себе да на најпростији начин приближимо и поједноставимо за разумевање сваком човеку, чак и оном који данас први пут чује за то. Надамо се да смо у томе бар мало успели и да ћемо ускоро овакве и наша деца учити у школама, а не само оваквим путем.

Дугујемо и велику захвалност екипи Србија Глобал редакције која нам је много помогла код овог појашњења.

У делу Милана Ђ. Милићевића КРАЉЕВИНА СРБИЈА, (Београд,1884.), на странама 86-87 забележена је легенда о настанку Ниша коју је Милићевић чуо од локалног становништва и записао. Занимљиво је да има доста подударних детаља са мотивима из текста “ Песма о краљу Налу“ саставном делу староиндијског спева Махабхарата.

“ Били су брат и сестра. Брату је било име Ниша а сестри Вида. Њихова је очевина била сва земља од Мораве до Дунава и њих двоје је поделе. Ниша узме Нишаву и Поморавље, а Вида узме земљу до Дунава.

Ниша на Нишави, између Горице и Виника, озида град Ниш а Вида на Дунаву – Видин.

Брат и сестра се завадише око границе и после неког времена нађоше решење – сазидаше велику грамаду од камена, која им поста разграничење.

Та грамада од камења стојала је све до 1876. године, када је наша војска  прешавши преко границе кнежевине Србије, растури..“

Скраћена верзија текста- извор: zanimljiva legenda o nastanku niša – NEBOJSA OZIMIC

Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

.

Још ми срце испред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

.

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

.

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

.

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји

Мој је живот тужан пустолина грдна,

 моје ломне груди порушена црква,

 увенуло цвеће по гробу се њија –

 к’о да га је љута отровала змија;

побегле су тице од сува растиња…

Само још у цркви мали жижак тиња.

.

Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?

Тице, цвеће, сунце другамо те зову;

 куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,

ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!

 Куд ћеш овој цркви, стубови су пали, –

веру су и љубав собом затрпали.

.

Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,

видиш ону хладну од мрамора плочу,

ту урежи твоје непознато име,

па док жижак гори – нек гори пред њиме;

а ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,

заборави да си икад овде била.

Прошетах се земљом предака мојих

тичући стопом камен освештани.

Гробове предака својих походих.

Под Ситницом векују скамењени.

.

Снага ми тла у роду надошла

па лебдех Хумом са сенима светим.

Свака ми слабост овде је прошла.

Чинило се да могу да летим.

.

Пристиглом тићу из јата овога

завичајни поход био пут љубави.

Туда су преци ходили до Бога

и лако се душа до Бога усправи.

.

Светогорје фрушко оца ми чува.

где га је мекши камен удомио.

Носим му поздрав родног Симијова

из чије колевке он исчилио.

.

Док мене буде чуваћу корен

постојбине ми очеве драге.

Са љубављу ћу славити камен

по коме крварише свете ноге.

 

Овај живот мене живи, не ја њега

Не светлим ја у његовим већ он у мојим очима.

Једном дат читав век из руку ми се отима

И плен одвлачи гори испод снега.

.

Док брзо сиромашим он се богати,

Што сам старији он све млађи,

Свака ме љубав с њим превари чим узлати,

Јер је заодене младу у снове и дарове.

Он краде, мене затичу у крађи,

Њему трупље, мени гусле јаворове.

.

А где је милост, где је нега

Да одмене плеће на које се наслонило брдо?

У неверици загледан у немогуће чудо,

Овај живот мене живи, не ја њега.

.

Д.Н: Изабране песме

Јанпут дошо човек који је бијо познат ко камени мајстор. И звали га Камени. Најљепше куће с подрумима зидане тесаним каменом у време његовог мајсторлука е он измајсторисо. Туј сам из његовијег уста први пут чуо за скрожњак.

Питам ти ја њега: Шта ти је то скрожњак? И он поче да прича: Код добријег домаћина сам зидо пивнице с два лица. Оће он да му бидне тесани камен, с вугном, споља. Ал оће тако да бидне и с унутарње стране. Ти зидови су ти били близу метар дебљине. Некад и појаче. И ја сам ти тујнак, вели, барабар зидо два зида. Лице одонуд и башка лице одовуд. А између та два зида сам долмио ситним каменом и малтером. Е, ал с места на место обавезно турим скрожњак. То ти је рипа коју истешем д-има на кантовима лица. Она ти иде скроз на скроз с овог, касти, спољног лица на оно онамо унутарњо лице. Ако е зид, да речем, дебо метар, она е морала бити метарска. Ни мање ни више. Но толка. И кад она скрозира и повеже спољашњи с унутарњим зидом, то ти је вечна ствар. За вјеки вјеков. Е, то ти је скрожњак, благо мене. Тако се то, вели, радило. Није се пелверило к-ово сад.

Е, ал ондак ти је за једну истесану и уграђену рипу ишла надница. Мајсторска. Објашеш рипу кад изгријава сунце и у залазак ако е узидаш, добар си. Јанпут ми се десио малер. Тешем ћошетњак. Испо ко истраксован. Ивица ко пушка. Готово. Зовем газду да дође с неколко људи да е подигнемо.

Имала е три товара. И више. Скупљају се они, приносе палије. Надари ме ђаво д-ударим шпицом још јанпут, д-обијем један ћувик, неш ми веровати, није био већи од јајца. Како јајце, још мањи. Можда ко мисиреће.Цак!

Пуче, она рипа, ко леденица. По сред средине.Повикаше: шта има везе. Кад уградиш то ће да бидне данга ко кончић. То нико неће ни да премети.

Реко, каки то! Да се магањим?! Бож сачувај. Кажем домаћину: ову надницу ми преџврљај. Ништа те не кошта.Не би ти је уградијо ни за каке паре. Не правимо ми ово од данас до сјутра.

Зато се, каже, грађевина зидала по неколке година. Знало се кад се гора за кров сјече. Ондак кад опане лишће. И јопет строго се пазило да није младина. Јер за младине сокови крену горе навише. Ако ондак одсјечеш шевар или мај кое дрво, ете ти жишка. И шта си урадио? Ништа. Појде га за дваес-тријес година. Изрешета га ко грудњачу. Ту грађевину унуци не дочекују. Мора да е претресаш. И, ондак, одњо ћар вајду. Зато радиш по пропису и знаш шта си урадио. Јок к-ово сад. Оће за љето да направи кућу. То ти, вели, није куће ни виђело. Ја кад ти кам. Ет, тако ти мене Камени оприча шта е скрожњак.

Бура маглом небо крије,

вихор сњежни фијуче,

то ко звер она завија

и ко дете заплаче.

.

То кров од ње остарели

сламом нама зашуми,

то ко путник закаснели

у окна нам удари.

.

Наша стара колибица тужна,

тамна само спи.

А што ли ми, о старице,

уз оканце ћутиш ти?

.

Ил од буре завијања

уморна си, друже мој,

ил вретена твог зујања

опио те тихи пој?

.

Пијмо, добра друго наша,

за младости моје јад,

пиј од боли, гђе је чаша?

Срцу бит ће лакше тад.

.

Пој ми песму како ј’ птица

преко мора живела.

Пој како је девојчица

зором воду носила.

.

Бура маглом небо крије,

вихор снежни фијуче,

то ко звијер она завија

и ко дијете заплаче.

.

Пијмо, добра друго наша

за младости моје јад,

пиј од боли, гђе је чаша?

Срцу бит ће лакше тад.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Кад сам синоћ овде била

и водице заитила,

дође момче црна ока

на коњићу лака скока,

поздрави ме, зборит оде:

„Дајде, селе, мало воде!“

.

Ове речи – слатке стреле –

минуше ми груди беле –

скочи’ млада, њему стиго’

диго’ крчаг, руку диго’

рука дркта… крчаг доле…

оде на две на три поле.

.

Још од њега леже црепи,

али де је онај лепи?

Кад би сада опет дошо,

ма и овај други пошо!