Љубав не може да се зна.
Љубав може само да се живи!

Никакво знање о љубави,
не може да роди љубав.

Једино осећање и живљење љубави –
рађа све љубави!

Разлика између живљења љубави,
и знања о љубави,

већа је него
између Неба и Земље.

Под пазухом

Носиш мјесец,

У грудима

Кријеш сунце,

У очима

Носиш птице,

У срцу ти

Ћутња ћути –

Под ногама

Јутро спава.

Живот је леп

само за оне који брзо уче,

брзо праштају, брзо заборављају,

који имају јасне циљеве,

потребе, лепе мисли,

покрете, лепа дела, односно

само за оне,

који умеју увек да гледају лепим

и насмејаним очима, без своје користи.

Поезија – ерозија
душе моје,
труљење-кисељење
мога тела.
Поезија – рапсодија
земље живе
и поглед онемели
у небо.

Поезија – контузија
рата далеког,
нада, вера
у брзи рај.
Поезија – колизија
за болесне од самоће
и блиске љубави
вечита небеса.

Поезија – прозодија
оживелих звукова,
махање својим осећања
у срцу речи.
Поезија – илузија,
фатаморгански удар
и нешто заборављено
са сновима.

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Дође тако трен када се небо у теби отвори и смело са срцосмехом

погледаш у лице немани.

Хоћеш да се играмо страха? Хоћеш самном до краја?

Е па идемо! Крај је кад кажем ја.

И ватра из срца суне.

Очи певају неким сјајем небосвета а

птице те поздраве песмом душе која се буди.

 

Страх који стопе леди

мисао која хлади главу

дах смрти који те гледи

крије своју природу праву.

.

И тада се деси чудо

из срца прсну смех

очи сјакте пламеном лудо

дух и душа шаљу ти лек.

.

Одјек тог звука живота

разара таму и топи јој лед

извори радости, моћ и лепота

на јуриш освоје твој цео свет.

.

Где би страх, муке и бол

оста само прашњави траг

ветра пој лако одагна зов

што би вечно да пређе твој праг.

.

Само мир и песма.

Вечно капа љубав божанска чесма.

Кап по кап…никад не престаје.

Свемиру твом Љубав не нестаје.

.

-Звезда Род-

Нит говоре

Нит роморе

Нити зборе

Да зароне

У амбис би

.

Нити вичу

Нити кличу

Нит наричу

Од бездана

Не мичу се

.

Нит се смеју

Нит се цере

Нит кикоћу

У самоћу

Дубоко би

.

Нит кукају

Нити плачу

Нити скачу

Нити цвиле

.

Нит се грле

Нит се воле

Нит се моле

А жељу би

Да утоле

Црну жељу

.

Нит се бију

Нит се кољу

Нит се гложе

.

А множе се

А множе се

А множе се.

Из пепела крви црвене породи се

ноћ опалог лишћа на прозорима мојим.

Оковану душу што чами у кавезу немоћи

луде дадох песницима. Где сте несретници

светли? Све што је лепо умрло је у

нама људима, изопачило се и нестало.

Земља је огрезла у лажи.

О, Господе!

Зашто смрт не долази по мене? Па да

се пробудим у време неко друго.

Зар покајника нема, зар и Сунце

већ одавно сија мртво.

 

С.С.Л: “Изгубљено царство“

 

 

Имадох некад гнездо

испод бора Златибора.

Имадох све траве и пчеле,

све мирисе и ветрове,

имадох свирале и песме,

зрикавце и месечине,

имадох јагањце и игре,

све птице и липе.

.

Имадох све тугованке и клетве,

и колибе убоге,

и руке корњаве, топле,

имадох сва брда,

а опет луду жељу и сан

далетим иза њих,

у незнан.

.

И идох тако у сан,

у свет незнан.

И губих траве, влат по влат,

и песме, птицу по птицу.

.

Одох,

А крв планине ме прокле

да ми душа жедна

не оде никад

испод бора Златибора.

.

-збирка-Пејсажи у огледалима-

Нечувени послови  

Ај ђевојко, душо моја!
Што си тако једнолика
И у пасу танковита?
Кан’ да с’ сунцу косе плела,
А мјесецу дворе мела. —
Ни сам сунцу косе плела,
Нит’ мјесецу дворе мела,
Ван стајала, те гледала,
Ђе се муња с громом игра;
Муња грома надиграла
Двјема трима јабукама
И четирма наранчама.

 

.
-србске митолошке песме- Свевлад-