ноћ од шкољки седеф неба

бисер игра под уснама

талас ватра груди хлеба

вулкан тајни у венама

.

незасито длан се лепи

на врелине несит тела

грло пламти дуго стрепи

распамети искон врела

.

пијемо се пијан дуго

нека траје луда игра

не треба нам ништа друго

.

до та страсти вечна чигра

нек се у нас неба руше

тако нам се лече душе

 

Време очију поганих и уста пуна речи лажних

Кривих прегача на све друге, сем на себе стављених

Време светаца и богова  од срца покривљених

Руке жаока пуних  – на љубав уперених

.

Време очију милосних и речи богоносних

Огледала Права пред себе стављених

Време срца светим кадом испуњених

Руку пружених живом водом орошених

.

И би милост пред поганством

И би жежек пред криваком

И стаде Бог пред Човеком!

Ако заборавиш ко си, заборавићемо ко смо и неће се

јутарња роса наших стопала нагледати.

Ако знаш ко си живећемо чудо и златно Сунце пуниће

наш пехар свакодневно.

Испиј вино живота, оно није од земаљске сорте.

Никада ти нисам рекао све

што ми лежи на срцу, души и тихује.

.

Што ноћу снева јутро без свитања…

…и питања…

.

Сунце ме буди а будан јесам.

Оно ме мази ватром својом.

У њој ја певам. 

Сан ми је јава а јава је прав.

.

Вечити путник на путу свом.

Под стопе ми сад звездани прах

мир и вид, слово и вед

разгоне светлом сваки страх.

.

Шта је живот без росе под ногама

без зрелих црвених трешања 

у подне када јара јари те срце зари

и кад душа кроз очи пева…

.

Никада ти нисам рекао сне.

Сни могу постати јава

и онај дође који срце бира

и духом и ватром све покрива.

.

А ватра бива чудновата та,

напоји те више него вода са извора

чисти боље нег планински поток хладни,

зна та добро шта је шта.

.

О да…

.

Чек само на трен пријатељу мој,

час да скокнем до белих врхова

где се гледа цео свет.

Па ти јављам где Сунце пребива.

 

 – Ој девојко, што с висока гледаш, дођи доле и коло рашири.

– О Русаљке, без знамења починуле,  пут без пута вам је познат.

.

–        Што чините?

Где  је глас молећив?

Путите, хлеб вам  недопечен.

Ченом белог лука кроз крошње вас терам,

цветни канавац за гране заденам.

Смиље по краљици бацам

гледам коло, у њега се не хватам.

.

– Ој девојко, краљице те моле,

с дрвета сиђи доле

и коло нам рашири.

–        Ој краљице, младе лепотице!

Доведите три краља да вам игра ваља,

а две женице нек ми држе лице.

Од  јутрос се по дрвећу верем,

 не би л` чула пастирова рога,

да вас потом водим до потока.

.

Ви коло играјте,

ја ћу пасти с Русаљком се онамо састати .

Изгребаћу себи лице,

јаукнућу нека гора јечи,

да нам помор лепих цура спречи.

.

Краљеви, нек ми прискоче,

сабљама унакрст нек ми свест откоче.

Умијте ме водом са потока

принесите лука ради урока.

.

Живе биле, догодине опет коло водиле.

 

 

Засја искра Божанствене Светлости по сред мене,
исправих се,освестих…

.

Док узрастам шири се Сфера светла.
Буди се живот у, нама, невидљивим бићима,
буди се травчица и храст, буја наш луг.
Чује се кликтај орла, рика јелена и бизона, завијање вук…

.

Гледам те очима Љубави, препознајеш ме душом Истине.
Једно смо.
Наш Плодни Лепотни Боже, хвала што стрпљиво нас чуваш, водиш и учиш.
Сазрели смо за дела свесне плодне љубави наше.
Извире чиста лепота из свакога од нас,
и камен са нама душом светли.

.
Живела СРБ И ЈА

Двадесетпето мудрованије из Тијаније

Е, мој Радо-је Дом-ановићу, наивчино наивна! Мислио си да је за Род најгоре када га вође у поноре воде! Научио је Род да се из понора измигољава, чак га то и ојачава. Кад види да је на дну, отресе главом несвест од пада, отресе прашину, и почне да се пење ка небу, свом циљу.

Несрећници који су пројектовали трасу тачно преко храста у Савинцу не знају ништа о значењу Дрвета и биља и не поимају појам и значење Циља коме тежи Пут.

Ништа не знају ни они што су пројекат аминовали. Влада и ресорно министарство су показали потпуно незнање и о Дрвету и о нашем Роду. Штавише, мучки су, са три пара руку, задали ноћни ударац и народу и Дрвету. Навикле се штеточине на мучке ударце у глуво доба у небрањена места, осладило им се, тако доживљавају то што доживљавају, то им је унутарњи сврш. Тако доказују да су одлучни да стигну у Шарену Лажу, место распадно, које је заклонила димна исцепана завеса, одакле непрекидно, несмањеном жестином, долазе јади и чемери, штапови и шаргарепе, врући кромпири, балови јаловица и вампира, и одакле су долазили, и поново изалеђно припрећују, крстарећи уранијуми и сиромашна ђулад.

А кад се сетим умовања – како разрешити појаву шест стотина година старог поглавице на сред пута, кога смерују и граде мале ђокице, који тај посао вежбају на тлу цивилизације која је овде усидрена хиљадама година, не знам да ли да се смејем или да плачем. Најпре се врло стручно прошетао, чешући пијане голубане, мој љуљајући земљак, врхунски стручњак за све и свашта, словно испремештани – Авељ. Онда су долазили други, трећи, мој до мојега, јер сви су моји, тј. наши, тамно и блиндирано се возећи, тражили и налазили рупу на саксији и метлу иза врата. А све би се решило да Њој, уму – зулуму, нису дали да одлучује о судбини светог дрвета. Све би било у реду да су пресрели неког старца, сељака, домороца, било кога, или неко домородачко дете, и упитали га, да им у ходу, без застоја, из своје нутрине, из битка, из срца, из крви, из радости, са љубављу, издеклемује најбоље решење за Поглавицу, за све.

Храст на Савинцу је био – и остао!!! поглавица свем околном цвећу и дрвећу, исцелитељ, чувар знања, и ублажитељ родовских веровања, смиритељ дубоких страхова. Биљке имају веома моћно знање, вредне су и непрекидно повезане са Богом, са људима, имају брз систем међусобног обавештавања. Нисмо то учили у школи, тамо се и не уче за живот најважније ствари. Школе су направљене да би биле болоњске, да програмом протерају Знање, да заглупљују и затупљују изворну људску памет. Тако су направљене и телевизије, све од реда, по опаком унутарњем калупу, са певаљима који уздишу, арлаучу, са срцепарајућих текстовима, и програмима-лажама –опијатима, који одвлаче пажњу од сврхе живота.

Постоји негде крчкарница где се крчкају будући министри и они од њих већи, да у погодном трену оставе ладолеж, оставе кавану, крену ознањени са неким курсом на За-паду, понесу преписане или плаћене дипломе и докторате, да преузму функцију по мери Јевропе, недописмени, нестручни, без радног и стручног искуства, са моралом по мери јебисвета, није важно, није битно, важно је важно место. За њих није важан храст, испршен на сред среде пута, није важан вековни символ србског рода. Није им важно оно што је важно у колективном памћењу, а што је у селима аксиом, што знају и мала деца. Крив је храст што се баш ту нашао и што је хтео да мути пут, као што је јагње из бајке мутило воду узводном вуку.

Отећи ће туђинци, који су се са неком сврхом овде материјализовали, на светој земљи, који доносе располућене и накарадне одлуке, отећи ће као што отичу ласте, роде, ждрали дуговрати, косови жутокљуни и друге птице селице. Отећи ће као што отичу реке – Истар, Тијана из Златне Тијаније, Белица и Морава, или лишће кад надође јесен. А јесен увек стиже, сваке године, тачно на време, стићи ће и ове, и можда ће сазрелити и донети плодове чудновате.

Многи из земље Праисконије вични забораву, заборавиће и посечени Храст поглавицу из Савинца. Али неће заборавити Храст Мудрац из Тијаније, неће заборавити околно дрвеће и све друго биље. Све је повезано у васцелој Васељени – и минерали и биљке и животиње и људи. Све што урадимо некоме или нечему, лепо или ружно, сви осећамо неким од хиљаду чула које поседујемо. Човек Нове свести, истинске свести, повезује се свесно са свиме дељењем животне енергије, дељењем радости, дељењем љубави, захвалан је, одговоран, преузима иницијативу, узидава свој допринос у потку вечног живота, а вечни живот је вечни развој.

Усидримо се у координатни систем простора и времена – 71381921, што нас повезује са божјом вољом, са Нормом Творца, призовимо Бога – 12370744 и 1235025, осетимо вечни живот и вечну младост – 1489999, васкрснимо све лепо и подмлађено -2145432, упутимо мисао Свеспасења – 319817318, захвалимо Аватару -14111963, и попнимо се на вишу стваралачку раван, тамо где су се разлистали милиони храстова, расцветали милиони прекрасних цветова, одакле се све лако ствара са сврхом, лако види дубоки смисао постојања, и лако види и созерцава чиста Лепота.

Небеском свећом

Обасјано небо

.

Лежала сам у кревету

Пуном кошмара

.

Mрак ми је силом

У очи улазио

.

Дошао је

Са букетом звезда

.

И клупком

Нежних пољубаца

.

Отео ме

Од бола

.

У књизи живота

Написала сам

.

Да је љубав

Божији дар