Владан Пантелић: Човек је богоносни цвет


Пун месец овог јуна виси над Тијанијом
Прорадило неко ломно ломило у мени
И заштокрилне мисли пред непознатим
Гледам у бели облак који плови небом
Видим како поприма многолике облике
И раствара се али не брине и срећан је
Не брине срећан је – он је оно што јесте!

Благо оном човеку који нема непријатеља
Они су заувек отишли из његове подсвести
Јер им тај човек није признао моћ над њиме
И није дозволио да испољавају своју силу
Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане
Пун месец убледео спушта се ка хоризонту
Праискони мир потпуно испуњава моје биће

Јун пун месец – недеља није отишла од мене
Сећам се прошлих лета и стене за тиховање
Колико дубоких тајни носе мора и водеани!
И у плими и осеци и бонаци почива Једно!
А толико брзих потока и река носе у себи!
Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?
Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек!

Петар Шумски: Чежња


Лагани ход неба

кроз папуче годишњих доба

која се без стида заогрћу

лирским бојама твојих сокни

скрива нежну забуну

твојих малих стопала

којима протрчаваш

кроз моје снове.

П.Ш: “Антикварница срца“

Новица Стокић: О злобију иних


Уз благослов богаљастих отаца

Разливајући јед из дупљи гледних

Развлачили водњикаво плодородност

У материце блудних јаловкиња

.

Ројили се нечастиви дуси

Ждерући небеснике очњацима трулим

Окићени ореолом месечевих мена

Клањали се зјапу чанка туђег

.

Покорни бљеску одсева заслепног

Птица головратих крилатих

Лепршали у окриљу дволика

Сводници и свођени

.

Запахнути задахом бестида

Славопевно оргијали с лабудицама

У јужним водама сливним

Србистана прастарог

.

Нек им је

Нека им

.

Некада било.

Десанка Максимовић: Чежња


Сањам да ћеш доћи:

јер миришу ноћи, а дрвеће листа,

и ново се цвеће сваког јутра роди;

јер осмеси љупки играју по води

и пролећним небом што од среће блиста;

.

јер пупе тополе и као да хо6е

к небу, пуне топле, набујале жуди;

јер у души биља љубав већ се буди,

и мирисним снегом осуло се воће;

.

јер због тебе чежње у ваздуху плове;

јер природа сва се за твој дочек кити.

Цвеће, воде, мж(|ле, јабланови вити,

све около мене чека те и зове.

.

Дођи! Снови моји у густоме роју

теби лете. Дођи, без тебе се пати!

Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати

и у свему чежњу опазићеш моју.

Десанка Максимовић: Стрепња


 

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека

да волим и желим ока твоја два.

Јер срећа је лепа само док се чека,

док од себе само наговештај да.

..

Не, немој ми прићи! Има више дражи

ова слатка стрепња, чекање и стра.

Све је много лепше донде док се тражи,

о чему се само тек по слутњи зна.

.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?

Изалека само све ко звезда сја;

издалека само дивимо се свему.

Не, нек ми не приђу ока твоја два

Драган Симовић: Земља белих ждралова


Синовима Светлости,
божанским чуварима
дванаест унутарњих
светова Духа.

Негде на северној страни
Сетне душе што снева
У вечној тишини снега и леда
Обитава, гле! Земља
Ждралова белих

С вечери са Истера Предачког
У сутон румен и зелен
Полећу под српом
Младога Месеца
Ждралови ждрали бели

И лете уз кликтај сетан
Кроз снежну тишину ноћи
Понад обзорја и горја
Ка пурпурном прстену
Разјаснице Вечерњаче

Димитрије Николајевић: Лето


Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри лет

птице што високо ровари плавет. Све јача

помама улази у ниску грану. Ватра и један цвет

пију ме оштрицом мача.

Сад неко далек и безкрајан као свет

све брже

ка мени корача.

.

Ломе ме сокови. Пијанство плода сенчи ми вид

извијен до сунца у свом лету.

Ко да попије ово небо? Чујем: руши се зид

од мене до тебе, даљино,

коју видим, као и увек, сном занету.

О, како је тренутак наг и не зна за стид

док љуби

лепоту неначету!

Зри воће у пејзажу. Данас је светло. Зри кост

моја коју глође задихано лето. Низ реку

отиче неко чудно бродовље. Коре и један мост

диме се и лице ми пеку.

Сад на благодет мисли долазећи гост

и слуша

овог лета јеку.

 

 

 

 

 

 

 

Снежана Ђинђић: Благовест


Чула су моја обдарена,

ветрови су у мојој служби

мириса из далека ми доносе,

ја их распознајем.

Истрчах пред колибу

да га дочекам.

Нарамк се шарени од цветова

са четири брда и два потока.

Ритуал захваљивања потраја.

И ја носим благовест:

утроба се моја обдарила

са два плода оплодила.

Ловчеве ме руке обмоташе,

три ме сата миловаше.

Словенка Марић: Сновиђење


 

 

Са будаластим речима
ходим по неким чудним пределима,
а не знам
јесу ли или нису моји.
Заводи ме нежно биље,
и слутим га, и жудим
ко предсказани лек и спас.
А оно, светло и зачарано
ко Стриборова шума,
и болесно од лепоте,
прораста кроз мене
и растаче ме,
а чини ми се да певам с њим.

.

Однекуд чујем глас
и слутим неку реч,
реч једну међу свима,
немушту реч откровења
између рођења и смрти.
Слутим глас или реч
без које је живот узалудан,
и клечим, и молим се,
и опет ходим
по пределима без друма.
И глас лепотом уречен
зове кроз мене,
и разноси ме,
а чини ми се да певам с њим.

.

Са будаластим речима,
обезнањеним,
ко од богојављања милости,
ходим по неким чудним пределима,
а не знам варају ли ме.
Ходим, а стрепим
има ли оног биља.
има ли оне речи,
и има ли трага иза мене,
или ми се само сновиди лепота
до које из своје низине не могу.

-1994-

Колодар Срб: Руне, Буквица и писменост старих Словена – 2


Саставио у име Рода Војислав Паунић

Мистерија система знакова

Истраживачи старословенског писања готово једногласно кажу да су слова старословенске буквице посебна криптографија која има и религиозно и философско значење.

Занимљива карактеристика слова је да представљају сложен логичко-математички систем. Истраживачи првих старословенских натписа дошли су до закључка, да симболи у почетку нису настали као засебно формирани текст, већ као јединствени изум.

Након кратке анализе старословенског писма, можемо мање-више тачно идентификовати два дела, која се међусобно значајно разликују.

Први део је „највиши“, који обухвата слова „аз“ – „Ферт“, а други – „нижи“, који почиње са „ша“ и завршава са „Ижица“.

„Доњи“ део нема семантичко значење, али има негативно значење. Да бисмо разумели тајно значење слова, није довољно само погледати буквицу, јер свака буквица од њих има посебан подтекст – почетно писмо или тајна порука потомцима.

Ако помно погледате слова старословенске буквице, сва су слова велика.

    „Веди Глагол“ – ведај учење;
    „Твердо Ук“ – ојачати закон;
    „Рци Слово Твердо“ – изговорите истините речи.

Ред и стил писања

Лингвисти који се посвећују проучавању Буквице, посебну пажњу посвећују „вишем“ делу, из два угла.

Прва перспектива је склапање појединих ликова у смислене изразе. Такав приступ је занимљив по томе, што је лакше и брже памтити буквичну азбуку.

Друго гледиште је перцепција симбола са становишта нумерологије, у којој свако слово одговара броју. Вредно је рећи да чак и присутност образаца и монограма у старословенским писмима не отежава њихово писање – успешно су кориштени за брзо писање.

Наши преци, велики народи беле расе, потичу из четири славне звездане  породице, Да’Аријске, Ха’Аријске, Расенске и Светоруске  и мада су се као Род користили истим језиком, методе записивања говора су биле различите.

Да’Аријци су користили Тарге,  Ха’Аријци користили Каруну, Расени Молвицу, а Светоруси су користили венедске руне из којих је рођено буквично писмо.

Тешко је рећи колико је карактера обухватало првобитно буквично писмо, али нема сумње да је почетком 6408. лета од С.С.З.Х. (одговара савременој хронологији 900. године) Словени су користили буквично писмо, које садржи 49 знакова- буквица.

Поставите себи питање – „Који је најлакши начин  покоравања једног народа?“ Одговор је „Уништите сећање на његову древну културу и заборавите његов древни језик заједно са азбуком.“

Тако се све догодило на територији древних земаља Расе. До данас, као резултат сталних „реформи језика“, имамо ћирилицу, абецеду,  и ко зна колико варијанти словенског језика.

Па је и то било мало , сада се ради на уништењу ћирилице која највише пподсећа на буквицу, нарочито у Србији.

Словенска буквица је највеће складиште мудрости на свету, што је савршен облик преношења дубоке суштине универзалних процеса. Ово је посебан програмски језик нашег универзума, који је написао Род.

Свако слово оваплоћује слике које су нам предали Преци.

Комбинација слова у речима им даје одређено значење.

Замена почетног слова у речи мења семантичку слику, мада фонетика те речи може да остане иста или блиска њој.

Свака реч носи своју слику, која поприма облик, боју, звук и мирис у свету Нави. Вербалне слике у њиховој употреби (изговарање, писање, одраз) испуњене су животном снагом (енергијом) која утиче на говорника, слушаоца или читаоца.

Лоше мисли, речи, слике деструктивно утичу на његов ум, добре лече, оплемењују, уздижу и помажу у усавршавању тела, душе и духа.

Опширније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb