Kако да те зовем:
ватра или вода,
море или галеб,
небо или облак?
Kако да те зовем:
да не кажем име,
душа или срце,
стена или камен,
месец или сунце?
Kако да те зовем,
а да није мање
од љубави ове
и од осећања,
да срчано звучи,
то пренежно звање…
А да буде јако,
да светом одзвања?
Само кажи како…
Точак
Мељући зрневље
Воденични точак
Обликује време
.
У пољу звезде
Точак живота
Мак
.
Плес
Плес ратника
Јата белих птица
Одлећу на исток
.
Стојим нага
Покрет латица
Плес
.
Белина неба
Белина неба
Јату ждралова
Колевка
.
Ка вратницама
Живота ходам
Пут белине неба
Г.П, В.В: “Свет ниоткуда“
Ко ће да објасни тајну ватру живота?
Ко има знање и стрпљења кроз плејаду живота?
Само они који воле.
Кад бих ти рекао:
„Ја сам Бог, Творац Свемира!
Кључ вечности је у мојим грудима!“
.
Тад видео бих сјај у оку твом.
Рекла би ми мислима:
„Молим те, додај ми зреле јагоде…“
А уснама: „Волим кад ми их
Бог лично додаје.“
.
Ах тај сјај у оку твом!
Спусти ме са престола
па подигне по своду небеском.
.
Само Богиња може волети Бога
и само Богињу може волети Бог.
.
А очи сијају гласно, ватром живота,
само на ту помисао.
Тајна невидљива размрсује пламе
дубоко увијене у наше постојање,
биће упија сваку искру, гори
пламти свако сећање што је љубав створи!
.
Оваплоћује се из нас усред ноћи дуга
изнад старих храстова док грлиш ми биће
све је помешано, и срећа и туга
и љубав што отвара душама откриће!
.
Прапредачка ватра у нама засија
физичким видом из нас се у ноћ вину
огласише се душе из светова Права
благослов нам послаше у овом свету Јава.
.
Још увек чекамо трен у трену што је
да белом обасјамо постојање своје
чекамо поново руку да ти дам
и винемо се више света као један плам!
Бићу ноћас бршљан
око твога тела
а ти буди моја
ноћна фрајла бела
нека млади лахор
љубављу замирише
нека похота цури
целе ове ноћи
нек те ноћурак пробуди
ја ћу теби доћи
нека трешње зрију
на грудима твојим
нека бесне олује
нашим венама струје.
.
Буди немирни славуј
што компонује песме
у шљивику
испод старе чесме
и јутарња роса
из недосањане маште.
.
Бићу твоја залутала ноћ
која шета градом
и млади месец што вири
у авлије крадом
нека горе тела
у дивљим чезњама
нека вриште јутра бела
међу изгубљеним звездама.
.
Једном кад останеш сама
разумећеш драга
шта је било међу нама
не желим да будеш
истрошена љубав
да моја надања
буду твоја казна
не заборави никад
оне што ти једном
додирнуше живот.
.
Буди ноћас мила
ноћна фрајла бела
а ја црвени бршљан
око твога тела.
Позови ме
„и ја ћу ти сигурно доћи“
да оживим воду у сасушеним токовима.
Дно корита поплочаћу белим облуцима
да потечем твојом увалом на грудима.
И удавим се
у мирисима раскопчане ти кошуље.
Ономе ко донесе џак о себе, нисмо шћели д-узимамо ујам. Здоговорили се ја и Милинко кријући од укућана. А једноме сам стално дотуро. То нисам ни Милинку реко. Иако сам му мљео за-џабе, дотурим лопар два више но што е доњо. Па и три. Додам штети прида. Џабаишем. Од гроте. То ти је севап. Имањце му мало, нема овићка. Прљушица нека. Тако му припало у исе кад иг отац издјелијо. Ваљда ђе је најмлађи па добио лјечак. Колко да га не искоби. Кућица мала. Уџерица. Начоклешена горенак на ћави. Ал он то уђерезијо и препокријо. Шта ће. Мене се не познае, а њему зауварица. Да се поткрпи колко било. И он би вољо да може боље, ал му се не да. Није ладноклеп, ни ладолеж. Јок Бога ми. Нит лињак коно што има. Диринчи, веселник, поваздан кое ђе. Не мож нико казти да е завалит. Јок. Но дошо утржан и устаоц. И могу
ти рећи, уметан и басташан. Не либи се мај каког посла. Веле да е пљунути ђед, сунце га гријало. Не да се. Није поклеко. Мено, мено па е у-надници. Ђе гој ко има нешто да сради, ил жури да домири што е наумијо, зовне њега.
Он вришко отпарла. Никад не доцни на посо. Стигне, нако уздисан и раздрљен, сабајле, прије но што сунце баци прву ждраку по вотњацима. И запне љуцки. Неће дизврљези, да препелвери, да скемба каконо драго, да
смандрља нако преко воље ил д-измагањи. Јок. Мај шта да ради, ради апетитли. На њиви, ил ако помаже дунђеру, јал у шуми. Не мош да смотриш да е дрјемован. Нит да е љут ако ти је алатка тупа па само глаба и не мож
допепели ласно. Бож сачувај. Дошо нако меродаван и тијачак. На ране да га привијеш. И нема то да он нешто шаклами. И истрпи те ако си дрнован ил нешто накриво насађен тај дан. Није укољица. Пођекад узме посо ђутурице, па запне поваздан сам самцијат. Ал н-умије да погоди. Присто једном
дископа ендек човеку, између имања и пута, јевтино дибидуз. Само што није џабе. Виђо и он, ан је почо да копа, да е севио, да е тешкорадно, чипаво, чапорновито и прладљиво, ал није шћео да се попишмани. Тако ти се он бори дан ноћ, ал јопет некако тавори. Никако да закопишти. Није му дано друкчије.
Узимо е једне прилике земљу под кирију. Ал нема запрегу, нема алат. Оде му све на виру. И кад је узимо напола није боље прошо. Док плати орање влачење, вучу, оде кожа на батине. Знаш како ти дође: кола се на танком
ломе.Ђечица му оскудна и у поабаним и извешчалим аљинкама, само што нису дроњава. Има иг четворо. Све једно другом до увета. Треба им ђа ово, ђа оно. Сто јада. А треба му и брашна да жена зготови ђеци љебца, дукува
качамака, да развуче коре, да зготови уштипке. Није ни она веселница лоша. Немош да видиш да она неђе лура. И није нека инаџинка, нит аброноша. Није, казти, торокуша, да нешто клапиће и лампара ко што има коекакијег тука, џафтара и сокачара, што се спајташе и спанђају те чангрљају, торочу и чапљизгају поваздан да немош да им надаш џевапа. Јок. Ни с ким се она није покарабасила, нит је, далеко било, неки звијук. Ни, да рекнем, нека аљкавура, кошто има коекакијег ђубруша. Чисте ђеци оне прњице, ђеца измивена и гледна. Авлија никад забрложена ни закоровашена. Нема да видиш ништа растовржено ил заломатано. Све на своме месту. Кућевница нема шта. Што јес јес. Немош губаво да збориш. Оно јес дошла нако поверетизна. Сувињава и пожитка. Казти танковијаста. И жустра. Ал није зортуља, није плаовита, ил нека зликуша. Ни нека печа. Јок. Стално смерна и забрађена. Црнгарица. Није ти се она завитлавала ил завиривала у туђе ствари. Нит се појагмила на туђе. Јок, Бож-сачувај, не би то учињела ни за каке паре. Ал мешчини да е имала неку валинку. Мено, мено па е, кажу, нешто пробадало у стомаку. Ишла да се опасуе, чак у Радосавчевиће, код Олге Обрадове. Ал то јој се пробрцнуло. Није имало никаке вајде. Обадвое поштени ко Сунце јарко. И ђеца им сложна.
Нема то да се кошка ко што бива свуђе. Оно најмлађе нема шта да видиш. Макања. Јауд један. Ал музувирно. Не знаш из чег рјечи излазе. Чела му није равна. Да ти они нешто здипе ил затоме? Каки то. У дукате да иг пуштиш.
Они ти се помоле Богу кад гој сједну за астал. Читају сви зајно Оченаш.
И за све се здоговоре шта ће и како ће. Нако испотија, без деренџања. Нико од њиг није изразан, нит је ко икад чуо да они галате, ил да нешто шолапе. Даће њима Бог да се коварну кад ђеца ижџигљају и кад се здомчају снаге. Искобељаће се они, ја ти кам.
Помаже Бог,браћо и сестре!
У језику Срба двословна одредница ЈУ означава ватру.
Године 1899. пита један радознали амерички НОВИНАР: Ко су, заправо, Срби?
ТЕСЛА: Посредничко племе међу народима, трговци сунчаном енергијом на Земљи. Роба им данас слабо иде, па су се забринули. Лепота и мирис руже могу се узимати као лек, а сунчеви зраци као храна. Живот има бесконачан број видова, а дужност научника је да их проналази у сваком облику материје. Најпре је била енергија, потом материја.Материја је створена из првобитне и вечне енергије коју знамо као Светлост.
Велики Бранко Миљковић пева о ватри и ватри, похваљује је везујући се за Хераклита : „све је вечно жива ватра која се с мером пали и с мером гаси“.
У Ргведској србској епици древне Индије највише химни посвећено је богу ватре по имену Агни… Агни иште ватру и то је ОГЊИШТЕ, Огањ… на овим просторима познато је женско име АГНИЈА…
Свето тројство Триглав у србској Индији: Брама ( Б- рама = Бог Хроми ), Вишну ( Вишњи црвени,ватрени ) , Шива ( Живан ).
Свето тројство Триглав у србским Србијама: Триглав ( Тројан = три Сунца, три лица, три света- Јав, Нав, Прав ), Световид, Водан.
Свето тројство је:
а) Стваралац – Јарило (Јар). Дажбог, Велес, Лада, Весна;
б) Држалац света – Јар, Сварог, Сварожић, Радгост, Перун, Тројан, Жива;
ц) Рушитељ (смрт) – Јар, Црнбог, Моран, Марцан, Мрц, Баба Морана.
У језику Срба двословна одредница ЈУ означава ватру. Имамо је у најватренијим месецима јун и јул, имамо је у речима ЈУнак, јунац, јуноша, планина ЈУХОР – што би значило ватрена гора, ватрено сунце…
Срби су животворни, небески народ, поклоници култа космоса и космичког ритма (Аријевци), култа Сунца, из тога поклоници светлости и култа ватре.
У Срба је и данас жив култ добијања “живе ватре” трењем, из дрвета.У дрвету, посебно храсту, који је свето дрво код Срба, пребива ватра, дух предака, ”Бадњак”, живот, борави цар ватре Жив.
Трењем два штапа који се називају јарани ( јарам-и, спајањем два принципа (мушког и женског) рађа се ватра. Тај чин, тај процес назива се у старијој варијанти језика праманта, прамата (или преметање једног облика материје, енергије у други). Прамату, тог бога ватре и ватру саму Грци су касније преименовали у Прометеј.
Сунце и све у вези са њим у потпуности опредељује и детерминише србски језик. Језиком је задато оно што се њиме може мислити и како се њиме може мислити.
Из Сунца и језика Србин сазнаје да је човек део универзума и онолико близак истини колико је његов ум обасјан светлошћу и огреван ватром.
Од малих ногу
До зрелог доба,
Све док дишеш
До самог гроба,
.
Све што си примио
Мораш да вратиш,
Најбоље је
Да одмах схватиш.
.
Добри су људи
Љубав и време,
Трошили на тебе,
Да те спреме,
.
За проблеме и
Изазове разне,
Да не слушаш приче
На око празне,
.
А онда једног дана
Рачуни сви ти,
Требају се
Наплатити.
.
Онда ти своје време
Дела и осећања,
Делиш и поклањаш
Радосно, Без кајања,
.
И сву бригу и пажњу
У младим данима,
Сада враћаш деци
И остарелим прецима.
.
То ти је живота круг,
Разни коловрати,
Памти добро све,
Па са љубављу врати.
Под стољетним звонима
Очи светитеља са икона
У прашини леже…
Колоне нејачи и стараца
Пред Злим анђелом
Бјеже.
.
Лелејском Гором
Лелека никад доста –
А лелеј пољем у цвијећу,
Ђеца мртва! Ђеца света!
Над покољем.
.
Мурина под Великом,
Велик јад.
Испод рањеног моста
Загрљена Лимом светим
Једна мала ђечја нога…
Докле друга –
Сестра нога
Пред челиком и цвијећем
Тражи Бога.
.
Над сновима радост снова
Звона грију!
Зли ђаволи над крвљу се
Светом смију.
Славе злочин!
Славе ђечју погибију
.
Зли анђели коло глуво
Изнад уског лимског моста
С паклом воде…
Разрушено и крваво
Мурино нам мало оста
Крај Лим воде.
.
Лелек гором,
Лелеј пољем
У цвијећу ђеца мртва,
Ђеца света – над покољем
СРБСКИ ЖУРНАЛ 