Не понеси се мудрошћу.

Ни туђом, јер није твоја.

 Ни својом, јер чим си се понео,

значи да је немаш много.

Ниједна лампа не гори

док се не долева.

Све се лампе могу напунити,

а лампа мудрости никад.

.

Н.В: “Мисли о добру и злу“

 

Пијем, пијем… ал’ у пићу

Још се никад не осме’ну’ —

Као да је рујним вином

Бог полио хладну стену!

Посрне л’ ми каткад нога,

Дружина се луда смије —

Ал’ се брзо смеха трза,

Кô од једа љуте змије…

А ја пијем, јоште пијем —

У том ми се срце пара —

Ћутећи се само играм

Љутим врхом од ханџара…

Ђура Јакшић, Ноћна стража (уље на платну)

како до твојих келија и риза

до спаса како до светлосних двери

с језика сићи с усне чанколиза

ниоткуда како притајен у вери

.

како из себе тек у себи како

пред Мајком Божјом пред том руком трећом

хоће ли душа светлети онако

ко ти кад гориш сједињен са свечом

.

пред Гором Светом на Крст земље плача

смрзнута суза попут сулундара

хоће ли мртве душе нарикача

пренути шкрипа двери Хиландара

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

 

Пљунула сам живот

И вриштим песму

.

Проклето је бити

Лепа жена

.

Коју мушкарци грле

Срцем пуним празнине

.

Кроз одшкринута врата

Котрља се бол

.

Толико желим

Угостити сунце

.

Да ми се судбинa

Не смејe

.

Боже,

Зашто мојим јецајима

Звониш

МР: “Разоткривена неосећања“

Опрости ми!

Притегну ме терет туге,

над тобом сам мор’о да се нагнем,

руком да се такнем

твоје руке;

Ал’ ти се светиш, свете мој,

претрну ми рука у твојој,

и да каје своје грехе

у твојојзи нестаде је,

никад више

витим пером да запише,

да се маши за мач бритак –

никад – никад!

.

Опрости ми! Опрости ми оку моме,

оку моме жељаноме,

што ти упи сунце, твоје лице,

ал’ то лице, осветнице,

сажегло ми оба ока,

да не видим ништа

од неба висока

до пуста земљишта –

ништа – ништа!

Опрости ми! Ох, опрости!

Опрости ми речи у милости,

што те моли

да ми вратиш што ме боли,

да ми вратиш моју руку,

да ми моје вратиш очи,

поред сунца да нисам у ноћи,

под мелемом да не трпим муку;

море крви устма ми се попе,

ох, скини га, немој да се топе

у пољупци’, у сласти големој, –

немој – немој!

.

Што ме гледиш?

Хој, та што ме штедиш?

Притисни ме на те груди озорене,

ођеданпут да изгори све од мене,

да сасуши –

шта остане штогод – да те свету тужи!

Бар толико да те чути може, –

мили Боже! –

тек из твојих уста покајку да прими:

Опрости ми!

Српство живети мора, чврсто стајати

и застава српска високо лепршати,

све док буде бор до бора

бацао сенке преко лужичких гора,

све док стрмо стење, као камени штит,

стршило буде високо у зенит,

а Шпрева током сребрним

тихо певуша Србима свим…

.

живети Српство мора, чврсто стајати

и његове гране увек цветати,

све док буде сунца и месеца

и под њима наша Лужица,

докле облак кишни благодетно залива

богате, плодове наших, поља и њива,

све док зеленило покрива брда родне груде

и на њима бар један цветак буде…

.

Живети мора Српства, чврсто стајати

све док српско дете успављује мати

погнута над колевком маленом,

успављујући га песмом сананом,

све док свака мисао српског духа

не буде била изван свога руха,

да би језиком својим увек могла понављати:

– то наше Српство мора опстати…

1842. год.

-Поезија Лужиких Срба-

Кад ме ноћ покрије

Као меко тијело жене и

Мјесец у пупку савије гнијездо –

Небо ми се у пут претвара.

Даљине ме иза брда дозивају,

Звијезде постају твоје очи а

Тишина потврђује бесмисао

Кратких узлета у

Вјетровитој ноћи –

Ломим крила дрвеној птици

У праскозорје, пре изласка Сунца, на Јарилов дан (Георгијевдан, Ђурђевдан), излазила би младост у Свете гајеве, на потоке и врела, на рудине и пропланке, у храстове и брезове дубове.

Девојке су биле обучене у беле хаљине а младићи у беле кошуље – а бело је знамен невиности и чедности у Ведских Срба – да беру брезове и ивине гранчице и различно пољско цвеће, те да плету венце које ће, потом, сплитати у бујне плаве власи.

Пошто би Сунце за три копља одскочило од обзорја, тада су се сви скупа, како девојке тако и младићи, купали на врелима, језерима или потоцима, певајући обредне песме у славу бога Јарила као и свих иних древних ведсрбских богова.

Јарилов дан слављен је и као почетак лета, јер је древни ведсрбски колодар (по којему смо ми сада у 7523-ој години) знао за два годишња доба – лето и зиму – што је сасвим исправно, јер пролеће и јесен, као засебна годишња доба, суштински и не постоје.

Од Јариловдана до Митровдана (а Митровдан је у вези са Мораном, богињом зиме и смрти) јесте лето, а од Митровдана до Јариловдана – зима.

Уосталом, у памћењу и свести нашег народа, лето и зима, као једина два годишња доба (без пролећа и јесени), сачувана су све до дана дањег.

У србским епским песмама највише је сачувана ведска вера наших предака, као и древна знања о нашем колодару.

Народни песник нас подсећа, да је Ђурђев-данак (Јарилов-данак!) хајдучки састанак, а Митров-данак (Моранин-данак!) хајдучки растанак.

Месец у којему се прославља Јариловдан зове се цветањ, цветни, цветник, јер, уистини, и јесте месец најлепшег пољског цвећа.

(На левој обали Дунава, 2. цветња 7523. године)

 

Поје песму од старина

Из Хомоља древне земље,

Плач и јецај предака

У висине неба стремље.

.

Песма им је умиљата

Препуна је срб-звукова,

Од свемира дата нам је,

И од Срба, љутих вукова

..

Лелек јечи, гора плаче,

Преци нам се придружише,

Да недаћу и зло од искона

Сузама светлим избрише.

.

Древна песма од вавека,

Нек се ори, нека бруји,

Душе нам се сад уздижу,

То певају Срб-славуји.