Време је за буђење дарова у Роду.

За правилну употребу потребно је чисто срце,

здрав ум и дух истине

Једна је реч довољно јака.

Њом се отвара срце у јунака

да буде или не.

.

Кључ је у срцу сред кога гори плам

искра у којој је све – знам, знам

рекла би…

.

Тајне неба су у мени – притајене.

Носим их јавно сакривене 

само да бих их теби дао…

.

И да би осмехом пришла им

тајне своје шапнула им 

и дух би тада запевао.

.

Кад се споје неспојиве 

и кад речи једно буду

тад ће песма бити све.

.

Она која живот ствара 

и напаја радост – сне 

Реци – биће. Ево је!

 

Народе љубљени мој!

Погледај, поред тебе расте цвет,

И трава самоникла, пред прагом зелена!

Над главом ти сокола и орла лет!

И зри ти пшеница, и поток пева!

Слобода расте сред срца,

Ено, у њу гледа, хроми вук!

А Слобода, вољена,

Од предака дарована,

Светим огњем чувана,

Гледа те небесним очима!

Хроми Вуче, твој је мач и стрела златна!

Загрли свој народ као што си увек, одвајкада!

 

И тамо негде

у даљини

у свету једном

далеком и сненом

.

Звезда једна

зависи од мене

.

Засјаји кад се

у мени љубав рађа

и згасне кад мноме

љубав умире

кад нас згази време

и најлепше речи умру

или их убије тишина слова

шта ће остати

у свему

.

шта ће остати на латицама

кад процвета коров

с пролећа

кад проспе своје семе с јесени

у свему

.

кад угасимо последњи луч

и мраком своју неукост

вешто скријемо

шта ће остати

од речи без душе

и раму без слике

у свему

.

шта ће остати

од нас без нас

од песме без песме

од мисли обесмишљених

празнине што зјапи

у свему

Осећам вечерас,док посматрам ласте

И пупољке ране,

Како срце моје полагано расте,

Ко видик у лепе насмејане дане;

.

Како с младим биљем постаје све веће

И лако ко крило,

И како му цело једно небо среће

И пакао бола не би доста било;

.

Како чезне за свим што би живот мого

Лепог да му даде,

И да му ничега не би било много:

Тако су велике чежње му и наде.

..

Осећам да досад све је било шала

Мога срца врела,

Да још ником нисам своју љубав дала

Колику бих могла и колику хтела;

.

Да у мени цела нежна плима

Речи неречени;

Да бих срце могла поклањати свима,

И да опет много остане га мени

Одувек смо били варани,

лагани и покрадени,

али нико нам није сунце крао,

шатро због вишег интереса,

одузимао наше право.

.

Нису нам непознати лоповлуци,

црвеном, жутом, плавом

партијском бојом пребојени,…

Сто пута смо у појам убијани,

и у месту деценијама тапкали.

Нису нам непознати ни ратови,

огњишта и куће ватром паљени,

са земље срављени,

домови муком и знојем грађени.

.

Знамо ми све,

али као да и то недовољно је,

као да не знамо шта значи то све

кад ђаво-окупатор дође по своје.

.

ПРОБУДИ СЕ, немаш права спавати,

док одузимају се права,

због којих су твоји преци гинули.

ПРОБУДИ СЕ, немаш зашто заспати,

сан се мора заслужити.

ПРОБУДИ СЕ, јер ако не устанеш ти,

твоје дете неће имати,

ни то право твоје,

да смеш бранити себе и своје.

.

Упамти!

И тебе се тиче ово све,

нема ту групе поштеђене,

јуче отимање права деца,

данас Уставног права,

А сутра ћеш и ти, остати,

без свог основног права.

Не брини, сваког ће то такнути,

свако ће на својој кожи осетити,

дражи безакоња,

… безнађе отимања.

.

Зато, мисли својом главом,

јер за тебе, интерес најбољи

не могу креирати најгори,

Зато, размисли,

зашто би било ко,

од тебе самог, тебе више волео,… з

а тебе више бринуо.

.

Нема ту љубави према светској популацији,

нити емпатије према нацији,

нема ту жеље за општим здрављем становништва,

УПАМТИ БЕЗ СОПСТВЕНОГ ПРАВА СИ НИШТА.

.

ПРОБУДИ СЕ, јер не смеш спавати,

У тој мећави,

опасно је ушушкан заспати,

и никада се не пробудити.

.

ПРОБУДИ СЕ, јер снови су привилегија,

и бег од немира,

резервисани за оне који их заслужити знају,

када, за сопствену борбу све дају.

Не мисли да ћеш пасиван ћутке

повратити сопствена права,

Борити се не може ако се сања.

Не мисли да ће све проћи кад се преспава.

Јер оног кога у олуји безакоња сан ухвати,

тог ће окупатор својим методама будити.

ПРОБУДИ СЕ, јер само будан можеш

остварити неке своје давне сне,

спокојно сањане…

да живиш нормално, ништа више,

али сада и то тако пуно је,

када схватиш да више немаш где.

 

 

Сећање на „1.мајски уранак“ у Гњилану 1985.

“ ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ !!!
Распеће Ђорђа Мартиновића
1 мај 1985. године.

Фото: Ђорђе Мартиновић, десно: адвокат Велимир Цветић, лево

Десило се то у Гњилану првог маја 1985. године. Ђорђу Мартиновићу, албански злочинци и сепаратисти набили су са коцем полулитарску флашу кроз чмар у утробу! Флаша се зауставила тик под десним поребарним луком, а овај злочин албански злочинци су смишљено починили како би поспешили исељавања Срба са Косова, који су се после тога почели масовно исељавати.

Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио:

– Призор који сам затекао био је језив.

Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону.

О овом злочину тада је писала целокупна домаћа и светска штампа. Само неколико дана после операције која је изведена на ВМА-а, коју су опседали новинари, бојећи се да се Срби на Косову не дигну на устанак, тада моћни Стане Доланц, министар Унутрашњих послова Југославије, шеф Контраобавештајне службе и потенцијални наследник Јосипа Броза Тита, чинио је све да злочин не буде приписан Албанцима и буде потпуно другучаје представљен јавности.

Ђорђе Мартиновић

Уз помоћ Брозових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Југославије Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу.

Многи искази и чињенице о сраховитом чину насиља су фалсификовани, а јавност обавештена да је Мартиновић наводно признао да се сам повредио. Очигледно је било да је реч о завери државе против једног малог човека и да се од ужасног страдања и психичког и физичког малтретирања прави лакрдија.

О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај већ према Уставу Покрајне Косово. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо нашег познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије.

У злочину учествовале најмање три особе

После операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе”, чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио је новинару Милораду Бајићу: Искључено је свако самоповређивање, злочин сам проучио са својим колегама, после увида у комплетну медицинску документацију, насиље су извршиле најмање три особе. Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу.

Лицемерје и лажи Станета Доланца.

После изјаве коју је дао Стане Доланц, министар унутрашњих послова СФРЈ, љубљанској телевизији, медији више нису писали о „случају Мартиновић”.

У тој изјави Доланц је дословце рекао присутним новинарима: Што се тиче случаја Ђорђа Мартиновића обустављена је свака истрага, суђења неће бити јер су моји криминалистички органи утврдили да се он сам повредио.

Затим је Доланц са осмехом лицемерно додао:Жао ми је што је Ђорђе Мартиновић српски самурај који је над собом извршио харакири. На ту досетку Доланца, сви присутни новинари су се насмејали. Ова изјава је, нажалост, до данас на снази. Због те ње за све ово време, читаве две деценије, случај за је остао за јавност неразјашњен и нерасветљен.

Покој му души… Србија никада не треба да заборави своје мученике!

Епилог случаја Мартиновић

О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Међутим, и они су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи.

Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, крајем маја, Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани филмови „Страх од истине” и „Оптужујемо”. Ипак, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана (?!) и трибина није одржана.

Тако је истина у Србији још једанпут поражена.

Ђорђе Мартиновић, мученик са Косова је постао симбол и метафора страдања Срба са Косова и Метохије.

Паљење Пећке патријаршије, силовање монахиња, силовање старица, трудница, малолетница, паљење жита, сече винограда, прекопавање дечијих гробова.

Паљење и рушење 156 манастира, цркава на Косову и Метохији, само од 1999. до 18. марта 2004. године. (Све уз благослов КФОР-а). Србе на Косову и Метохији убијају као дивљач, притом нико не одговара, а „демократска” Европа ћути!?!?!

Ђорђе Мартиновић умро је 6. октобра 1999. године као тежак инвалид. Иза себе оставио је супругу, три сина, кћер и једанаест унучади. Нико од њих није запослен.

Од државе Србије, породица Ђорђа Мартиновића није добила ни 100 грама кафе нити коцку шећера. Пресуда II Општинског Суда у Београду, у његову корист, скривена је од јавности.

Браћо Срби и сестре Србкиње…
Молим Вас да пошаљете слику „Распећа” Ђорђа Мартиновића и пратеће текстове путем интернета свим Србима који живе у свету, да се не заборави.

СИМБОЛ АЛБАНСКОГ ШОВИНИЗМА

ИМЕ Ђорђа Мартиновића је постало симбол страдања Срба на Косову. Брана Црнчевић је изјавио да је његово страдање било „Јасеновац за једног човека“. Говорећи о слици Миће Поповића, Ћосић је истицао симболичку важност страдања Ђорђа Мартиновића: „Српски сељак коме на његовој сопственој њиви, за време сетве пасуља, суседи Албанци кроз чмар заривају разбијену флашу до подребарног предела, цепајући му притом дебело црево, треба да постане симбол албанског и исламског шовинизма“. Песник Стеван Раичковић страдању Мартиновића је посветио песме „Крвава бразда“ и „Капија Шумадије“ у збирци коју је насловио: „Сувишна песма. Девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима.“

У то време нисам била сигурна да је могуће да ћу умрети, иако је све указивало на то. Нити да ћу живети. Била сам заглављена у простору којим сам ходала и у коме је свега било довољно, сем ваздуха, зато сам дисање свела на меру која ми је омогућавала да пратим кретање масе. Ту сам се осећала сигурно, иако сам знала да ме чудно посматрају. Нешто у мени је одударало и привлачило погледе. Ноге су ме вукле назад, али ја их нисам слушала.

Мапа која је чекала да је баш ја нађем, показивала је да би требало да будем на другом месту. Како сам, онда, доспела овде? Ко ће знати. Бацила сам је, а она ми се вратила већ са првим мраком и где год бих кренула, била је ту и поред тога што нисам марила за оно написано на њој. Знам да је ту негде била и скривена моја жеља, али… Нека спава…

Знала сам да се буди кад сам осетила терет на раменима у дану кад ми је било тешко да носим своју различлитост, али нисам знала да ће експлодирати и окренути се против мене. Ни она ме више није остављала саму. Тражила је да је храним и негујем. Довољно је спавала.

Не приметимо кад нечије лудило постане и наше. Кажу да се то дешава у пролеће, али за мене су сва пролећа била иста. Ово је било само једно у низу, а ја и даље талац који се крио у мрачној соби, јер дани су мирисали на страст. Њу сам остављала за неко друго време, али неко није дозволио том времену да долази. Довео га је до мене. Није га зауставио. Ослободио га је. У соби је и даље био мрак који је лебдео  око мене, молило да му отворим прозор, да изађе напоље. Хтео је да живи баш сад, само за себе, слободно, а да га и даље остане довољно за мене. Пристала сам.

Мапа која  ме је подсећала да нисам на правом путу је нестала а тај једини зрак  сунца који је успео да се пробије кроз спуштене ролетне, падао је баш на оно место где је он записао своју жељу на кожи. Да га подсети. Да је не заборави. И док је мирно лежао, осећала сам да се грчевито држи ње, а мене и моју жељу је прождирао страх од глади…