Пренео си осмех на брежуљак.

И гле, свела трава наједном се смеје!

Док бор вити усправно стоји.

Испод крошње жуто пиле

паперјем се греје.

Из кљуна му

топли дах

дрво прегреје.

Испред мене даљине непрегледне…
С` небом стопљена брда…
Облаци што на сан ми личе…
И Љубав слутим у грудима својим
и Светлост слутим у очима својим
И знам…
То душа моја срећна
Препознаје зов Оца свог

Тајни кључ капију
Којих светова отвара?

Постојим …
Будим се у Јаву,  а живим на Белој Звезди ноћу
тако сваког сутра,
ноћи…
дана…
јутра…

.
Бојим
ово постојање непознатим светлом
што из мене сија…
Сваке ноћи…
дана…
јутра…
Сваког сутра!

.
Постојим
свеприсутна где рађа се лепота
из душе моје звезда бела сија,
цвет најлепши извора живота!

 

Допусти, мајко, кроз прозор мој

да се осмехнем на њега.

.

Он пева: како га срећом поли

осмех мој;

Он пева: да из дна душе воли

једину мене.

.

Са онолике даљине плаве

како су могле да се јаве

његовој песми звезде јасне?

.

Допусти, мајко, са прага мог

да га поздравим рупцем белим.

.

Он пева: да поглед ока мог

дан му доноси;

Он пева: поздрави руке моје

њему су поноси.

.

Како је могао месец блед

ноћ да претвори у простран дан,

да залепрша свој рубац бео,

нежношћу ткан,

у поздрав њему?

Љубави, царице,

Ти, што трчиш небом,

Задиркујеш сунце,

Очи му сањиве отвараш

И на усне росу меда стављаш!

.

Ти што ветрима путеве казујеш,

Успаване пупољке будиш,

И поред звериња стражариш!

.

Ти, што са звездама певаш,

И ватром, месечево светло грејеш!

.

Љубави, царице,

Погледај у води своје лице,

Да оживе јој све капљице,

Облаци да се њима напуне

И милост и радост на камен,

на траву, на дрвеће, на птице,

На звериње, на човека да падне,

Богом да, све што постоји постане!

Данас ми треба топли поглед

Што душу греје и срце пара,

Данас ми треба нека реч нежна

Што сваку бол у радост претвара.

Капи суза у оку скривене

Да руке топле нежно обрише,

Да неко буде лек и за мене,

Да ме разуме и ништа више.

Данас ми треба рука чврстине

Да ме у загрљај топли стеже,

Данас ми треба нечије врлине

Да буде ту кад је најтеже.

Руку и осмех, нежност и речи,

То је то нешто, што данас ми треба,

Неко коме је мој бол пречи

Од сунца топлог што греје с неба.

Данас ми треба да ме саслуша,

Неко ко уме да ме разуме,

Данас и мене боли душа

И моје срце је попут струне.

Доћи ћу ти

Мили у свитање

Пуна стрепње

Пуна несаница

.

Понећу сво

Слатко сећање,

На бруј нежни

Телеграфских жица.

.

Стубови су

Трчали за возом

Сама седим

А путује двоје

.

Када стигнем

Kуцнућу на врата

Зачути речи

Ко је мили

.

Воз ће тихо

Изаћи из јутра,

Ја ћу стобом

Слушати тишину

.

Ушушкана

У сласт и милину

Заљубљена

Пловити ка сутра

.

Док воз тихо

Километре краде

Мене буди

Топли пљусак наде.

Као хлеб свеж

миришу поља,

а тамо на њиви у бразди

на стражи рода стоји.
.

Та не бих желио другде бити,

ни на планини, ни на крај мора

кад се код куће спушта вече.

.

Нову песму

траве нам звоне

а над нама од Делана лети

пар дивљих пловки.

.

Та не бих желио другде бити,

ни на планини, ни на крај мора

кад се код куће спушта вече.

.

Поезија Лужичких Срба

Приредио Предраг Пипер

 

Близу бунара

из жбуна бујна

.

Гранула су нам

три сунца рујна!

.

Руменило

с њиних литица

.

Већ је прелило и

и дечја лица

.

Па сад пчеле

брзоплете

.

Плави лептири

И љуте осе

.

Не разликују

божур и дете

.

Већ слете на нос

у круну косе.

.

Прегрмели смо

мрак и хладноћу

.

Сад нас три сунца

Греју и ноћу.

.

Д.Е: -“Пусти пуже рогове“, песме о цвећу

 

Не долази никад

кад падају кише

не могу вјечно

ходати ивицама неба

и чекати пијана јутра

и чежњу на раскршћу нашем

куда људл пролазе

у негледању као странци

окрзнутих погледа

без нас

које више ни јутро не буди.

.

Не долази никад

кад падају кише

тамо нас драга

неће бити више

не могу стајати

на усамљеном камену

ко покисла птица

и слушати симфоније сраре

о мртвоме лишћу

које јауцима својим

болно уздише.

.

Не долази никад

кад падају кише

пустињама љубави

не желим газити више

тамо гђе смо некад

гасили ватре на уснама

и немире страсти

преливали у бисерне сузе

док нам једна ноћ

уз плач сивих киша

за вјечност љубав узе.

.

Не долази никад

кад падају кише

кад паркови тугују

без љубавника својих

жедних љубави у самоћи

са напрслим пољупцима

који се крију испод сувог лишћа

иако се од смрти и љубави

не може побјећи.

.

Доďи ми драга

и кад падају кише

кад су ситне и тужне

и кад је тама

мила моја да не будеш сама

љубав још спава у нама

кише ће обрисати

све оне хладне зиме

отопити сњегове

који су крили наше име

у очима твојим

засијаће прољеће

процваће на образима

црвени тулипани

за нас двоје драга

доћи ће сретни дани.

Фото: Радован Војиновић – Девојка на киши