(29. 01. 1934. – 12. 02. 1961.)

 

Лепи мој дане с душом елегије

кад од Бића сенка бива, пределима

 лутам, у сузама, страх ме обузима,

звездани утицај нада мном — ко да их сузбије.

.

Неиздвојен појавом још нико није

открио себе, свете, у твојим призорима

врати ми дан ако га негде још има,

земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.

.

 Поређане главе у заборављеном времену

са узалудним мислима и последњим речима

 слуте свој лик у мутноме камену.

.

Тражим те у ветру ако те још има

изговорена речи, за светове пале

 тражим почетак сјај и сате стале.

Изведи ме

На пут пролећа,

Невин као пупољак

.

Снови су ми

Постали ноћне море

.

Машта се тако ућутала

Душа се

У пустињу претворила

.

Растерај облаке

Дођи и води ме

На стазу трајања

.

Хоћу да лебдим

И лежим

На твојим додирима

.

Не желим

Да живим у дубини

Живог песка

.

Твој осмех

Даје ми снагу

За поцепане године

.

МР: “Разоткривена неосећања“

Сутон пије последњи зрак дана

Последњег дана младости

Вриском ноћи полућене

На слутњу смрти и живота наду

На последњи корак јавом

И први у сну…

.

Пијанством узета ноћ

И глувог сата црне силе

Зору не буде

И први пут јутро не намигну

Шерету

Уснулом у туђој постељи…

.

Заћутале виолине, даире лудости

И сваки се додир ноћи

Кроз сећање пење

Да заболи као јаук мајке

И овог сутона

Док последње зраке дана пије…

(16. 5. 1898. – 11. 2. 1993.)

 

Ако се волите љубављу

која буја у самоћи, од раздаљине,

која је више од сна него од свести,

и по растанку дрхтаћете од милине,

могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,

са страхом од сагрешења,

који као птица о кавез ломите крила,

сећаћете се увек једно другом лика.

И по растанку

замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице

и у поноћ ходаш будан

по башти,

ако те ломи неутољена жеља луда,

сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо

око ватре,

а бојимо се да је додирнемо,

с којима идемо крај понора

незагрљени и неми,

сећаћемо се дуго

ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,

а седиш крај ње без гласа

слушајући бајку која се у вама рађа,

сванућу слично,

памтићеш је и кад се зима

пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу

да је љубав маслачков пухор

који сваки додир може да стресе,

ако волиш у њој сан и дете,

ако ти је без ње пусто и глухо,

мисао на њу будиће те

и кад се растанете.

Заувек се памте они

с којима се грлили нисмо,

чије су нам усне остале непознате,

којима смо само с пролећа, у сну,

писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,

међу којима нема спојног суда

крви и крви вреле,

а срца им се дозивају лудо,

заборавити се неће

ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,

а бојите се тај нож извући,

као да ћете тог часа умрети,

памтиће те он, сетиће те се

и умирући.

Они због којих срца

осећамо као рану,

али рану због које се једино живи,

у сећање нам бану

и кад заволимо друге-

и осетимо се несрећни и криви.

11.фебруар се слави као Дан бога Велеса зимског.

Сам бог Велес је бог мудрости, магије, заштитник стоке, стада, усева. Такође, он влада и подземним светом.

На Дан бога Велеса, праве се амајлије за заштиту стоке, моли се  за здравље и умножење.

Постоји веровање, да, ако је на овај дан топло, Велес је дошао, и пролеће ће бити топло и лепо, док насупрот, ако је овај дан хладан, богиња Морана ће остати још прилично времена и пролеће ће бити хладно.

Девојке су пред овај у ноћи пред Дан Велеса,  изговарале посебне бајалице и молитве очекујући снове, за које се сматрало да су пророчки и да се остварују.

Карактеристично је и веровање о сталном надметању Перуна и Велеса. У том надметању нема победника и нема пораженог, јер на то гледамо симболички, само као на смену годишњих доба: лето/зима, као што се смењују и  дан и ноћ.

Сам Велес је син краве Земун и бога Рода. Представљан је као јак млади човек са роговима али и као седи старац, беле браде са штапом у руци јер он је заштитник стоке,  пастира и мудрости. Како год представљен истиче се његова мужевна црта у смислу плодности. Врачеви Словена су се звали Волхови и у корену овога имена се види веза са богом Велесом/Волосом. Као бог звериња представљан је у виду медведа.

Извори: Старославци, Стари Словени, Луг Велеса, и још…

Нисам дуго причала о теби,
о господи не говори дама,
сетим те се само у децембру
кад у зиму процвета циклама.

Нисам дуго именом те звала,
не говорим име издајице,
у очима својим ја бих пала,
шта ће „јунак“ поред „кукавице“.

Нисам дуго о теби мислила,
јер са тобом мисао ми тама,
снове крала, а кошмаре снила,
сад на тебе сети ме циклама.

Kад у зиму процвета циклама,
сузе моје у лед се претворе,
не говори о господи дама,
ал снегови још о теби зборе.

Још говоре, још те препознају,
господин си, све о теби знају,
још шапућу – ћућоре о нама,
кад у зиму процвета циклама!

У ноћи пуног месеца,
кад распрхују се облаци,
и небо звездама блиста,
диже главу вучица,
усамљена, неродом опкољена,
чува своја два још нерођена!
.
Очију склопљених, позива
род свој, белих вукова!
.
Далеко, зов се зачу, преко долина ,
и врхова многих планина,
и чуше га њена племена!
.
Ни часак не прође,
ни око не затрепери,
кад, утаба им се стаза под ногама!
Воде их преносе,
шуме отварају путеве!
.
Једна се суза јој низ образ спусила
Радосница, храбрилица, вода срца,
кад угледа, како јој долази поворка
вођена светлом светога, хромога вука!

.

-стихови су настали по објави сликарског рада,

дечака, Филипа Станишића, са Косова и Метохије –

 

слика – Филип Станишић