Светлост,

Реч,

Безконачност.

.

Свет

Радости

Благословен.

.

Светост

Расе

Боголике.

.

Слава

Роду

Богатоме.

.

Сав

Разум

Бљесне.

.

Себедарје

Радосно

Божанско.

.

Срећа

Ретка,

Благодатна.

.

Срећно,

Радосно и

Берићетно Ново лето, 7528.

Ни богова ни молитава!
Па ипак бива понекад да чујем
Нешто као молитвен шапат у себи.
.
То се моја стара и вечно жива жеља 
Јавља однекуд из дубина
И тихим гласом тражи мало места
У неком од бескрајних вртова рајских,
Где бих најпосле нашао оно
Што сам одувек узалуд тражио овде:
Ширину и пространство, отворен видик,
Мало слободна даха.

.

-извор- Поезија векова-

 

Још увијек ме сјећање тјера

на модре сњегове

једне хладне

јануарске зиме

гђе осташе твоји трагови

на једну дивну бајку

и на твоје име

на бијеле иглице

у увојцима плаве косе

на твој црвени шал

који је у маглама крио

образе румене

и бистре капи јутарње росе.

.

Још увијек памтим

кад су ме из сна будиле

промукле зоре

наше чаршије

што се с маглама боре

и уморне свјетиљке

у сребрном наручју

уснуле улице

док су ледени вјетрови

дахом са планине

грлили озебле брезе

у дну моје авлије.

.

И тако се крадом

разлијевају дани

јутрима сненим

која криком умиру

и ноћима без звијезда

које у трептају болном

губе свој сјај.

…а ја крај прозора сједим

у топломе дому

у тишинама без краја

и у бијело бојим

модре сњегове

и сјећањем љубим

прохујале дане

уз мирис топлога чаја

…а знао сам добро

да узалуд тражим

затурене твоје трагове

и у бијело бојим

јануарске сњегове

…ти си само мирис

липовог чаја

полумоја и далека

у блиједим зрацима

уморног сунчевог сјаја.

 

Плачеш ујутро, поподне, кад ноћ падне,

Дрхти ти рука, док загрљај рођени чека,

Глас ти утамни, а усне постају хладне!

Срце зацвили, кад лед тупо заискри!

.

Ал види!

.

То кораци само душом звоне,

Док отрове полако избацују гадне!

Чекај! Пусти ветру ватру, нек  разгори

Толико, да вид опече и – да заболи!

.

Тада!

.

У смирај врелине дана, долази

Оно што сузе суши и чело ведри!

Лепота простире ћилим тада,

Љубави ткања ти – од постања.

Аксана Ючкавіч-избор из савремене белоруске поезије

Росом хладном пошкропиш одећу,
И руке и лице, цело своје биће…

Када само ујутро сунце устане,
Брзо летиш до истине спознања.
И имаш све, да би био срећан:
Бескрајно небо,
простор,
своју снагу,
хладну росу,
који буде за посао
И брзину рађају.

Као што страх душу вређа,
Пророди се тај,
Ко је тражио препород,
Препороди се тај ко се
није бојао падова,
Препороди се тај,
над киме су се ругали…
уништити, бацити на колена, поново оробити.
Препороди се тај,
ко је заслужио спасење.
Заслужује покору
и искрено дрхтање
Пред Тим, Ко је створио,
Пред Тим, чија је воља
Живот свима дала
и викнула у Речи:
– Веруј у Мене
и веруј у себе!
Народ, који је поверовао,
Чак и да умре – оживеће!

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Ја сам! Ја јесам!  Чудесан сам!
О, човече,  када уђем у твој сан,
Будим твоје Ти  – Да постанеш што Јеси  – Посебан!
Моћно  газим,  да ти и то, покажем!
Моје Око види све!  Подигни се!
Обоженим  оком,  гледај  себе! В.С.

Изгледом и понашањем ова птица подсећа човека колико је битно имати храброст и и показати свету своје праве боје.
Ја сам оно што јесам, чудесно посебан – поручује  бели паун!  Нико није савршен, али –  да ли је савршенство уопште толико битно када је реч о лепоти? Несавршенство ове птице, у случају када има непигментисано перје, је прави доказ изречене тврдње.  Бели паун у свом несавршенству је – савршен!
Реп пауна се “отвара” када  жели да импресионира неку женку, па је стога ова птица  симбол сексуалности, сензуалности, позитивне енергије, оптимизма и елеганције.

Паун је моћан соларни симбол славе, сјаја, живота,  доброг здравља, снаге, светла! Ово нам говори митологија!

У будизму паун је симбол највиших сазнања и повезује се са свезнајућом и мудром богињом а чувено око на његовом перу знак је будности, опрезности.

У хиндуизму паун је верни пратилац чувене Лакшми, богиње радости, изобиља, љупкости и стрпљења.

У грчко-римској митологији округле шаре на репу симбол су звезданог неба и блиско је повезан са богињом Хером.

Хришћанство пауна види као симбол спасења, па чак и као самог Христа који “све види”.

-сасвим слободна интерпретација текста о пауну –
Извор: Речник симбола

Напио сам се данас
сунчевог млека
срчући га жедно,
у сласт…
Тишина је била
у мени и трави
и свуда око нас…
.
Плавети чисте
срце моје иште
и добило је од неба дар:
Ти и ја душе смо исте
иако нисмо пар…
.
У оку ми сунчев слап
на длану ми неба кап
за тебе то је дар:
дотеци до длана
и испи на искап
небу за љубав бар…
.

www.stihoterapija.in.rs

Пауци су небо премрежили,
а ветрови и вихори ћуте
на згаришту душа.
Смрдљиво биље из пепела клија.
Ко у последње време
огуба се сва лепота
и остаде пустош.
Боже, шта би са човеком?

Ако и чујеш глас, знај,
то није песма ни смех.
Ако чујеш глас, знај,
то је само усамљени зов,
или нечији бол
што лута и тражи узалуд.

На згаришту пауци се множе
и у мреже спокојно лове
ретке мирисе душе
и скривен људски бол.

Стрепим у пустоши
и тражим ретке мирисе,
тражим бол као мој.
Можда има наде за човека.

.

1993.година

 

 

Џепови пуни срца
а руке празне.
Очи пуне слика
а чула нема.
Уши пуне речи
а нигде близине.
Усне сјајне
али од паучине.

И мисли пуне искри
ал’ звук не извире.
Прсти устрептали
али у недодире.
Кораци ужурбали
ал’ куда даље..?
Бистри се у даљини
човек у помрачини.

Узковитлане страсти
а нигде тела.
Молитва празна
без сузе и јада.
Чује се одјек срца
у даљини.

Душа једина чиста
непролазна..

 

 

Такви се предосете…
И чувају…
Не мора им се чути глас,
А да се зна, да им је ехо у пратњи добоша,
Да кликне и распрсне се о зидове винских подрума,
Да опомиње. Да благовести.

Такви се предосете…
И чувају…
Сестринском љубављу, као одеждом заогрну.
Не, као мати, што у утроби још њихове откуцаје чује,
У кутији скрива још прамен с крштења,
Не делећи срце никад надвоје… Потпуно.

Такви се предосете…
И чувају…
Од смрти, од снова, од туге,
Од свега, од чега се не може чувати,
Не као жена… Не као пријатељ…
Већ као слово беспочетноме Логосу.

Такви се предосете…
И чувају…
Њихов је живот, завет витешки,
Душа огрубела испод оклопника,
Држање изнад сваке нискости…
Они љубе руке. Они тихо псују.

Такви се предосете…
И чувају…
Достојно се над њиховим поразима бдије,
Благо им се дотиче раме, чврсто стежу прсти.
Јер они не скривају светло оружје,
Јер они носе невен на реверу.

Такви се предосете…
И чувају…
У овом времену плеве и кукоља,
Где зрно само кришом месечари,
Над морима сувих, михољских стрљика,
Док бистро га око на пучини не опази.

Такви се предосете…
И чувају…
Јер умови су им увек гладни знања,
Јер очи су им увек незасите лепотом,
Јер уста су им увек неуморна молитвом,
Јер срце им је никада препуно Бога.

У њему има места.
И одвише…

Јер,
Такви те предосете…
И чувају…