Од сна ми дивну крлетку саздаше
птичицу трептаве душе да чува.
Када и резе закатанчише
схватих да кавез њих од мене чува.

Златне су жице посебног соја.
Робовски јаук у милозвук топе.
У обиљу је јадна судба моја.
Слобода ми туђој милости доспе.

Од Бога сам биће самосвојно
створено да собом узноси свет.
Мисао своју да вртложи спирално
певајући свој творитељни сонет.

Хранбена ме навика спутала
па и не тежим размахнути крила.
Иако ми је душа прогледала
сигурност ту ме собом оробила.

Сунце златно за мрву одмених.
Храну душе стомачна ми вара.
За сит стомак лудо завилених.
Омамом ме занела превара.

 

 

 

Напољу је тама, ноћи глуво доба
Све(т) тоне у сан, а нас тек чека борба
Неизвесног исхода. Нема другог избора
У одбрану Светиња милом, силом приморан
Увек је најцрње пред зору, а ми ко у строју
Снага нам у ходу. Сабрани у Богу!
Преци нас зову да вратимо слободу
Стопу по стопу, сведочимо слогу
У ватри и огњу, у сметовима снега
Држим чврсто барјак. Не одричем се Њега!
Наша реч је Стега, чврста као стена
Брат је брату веран, баш у најгора времена
Дивљу крику ветра надјачава песма
Наша снажна вера топи санте леда
У душама залуталих, којим братска љубав треба
Молитва у тами, где су пали, пали светла

Свиће, свиће рујна зора
Све од Брда па до мора
Одјекује глас са Гора
Народ да пробуди!

Ово овде су примери чојства и јунаштва
Доказ да смо имали и родити се рашта
Опет бране са Врата, да не би стигли до брата
У подвигу смо до краја. Ово је Спарта!

BEOGRADSKI SINDIKAT – SVIĆE ZORA – YouTube

https://www.youtube.com/watch?v=mXpOvSv37Kkпре 20 сата/и … Copyright Disclaimer Under Section 107 of the Copyright Act 1976, allowance is made for „fair use“ for purposes such as criticism, comment, …

Питам Водеан: Где ти је прошлост?

Питам Небо: Где ти је будућност?

Питам Вечност: Где ти је време?

Питам Простор: Где су ти међе?

Питам Праизвор: Где ти је извор?

Пипам Живот: Где ти је смрт?

Питам Себе: Где ти је сећање?

.

Питам Тебе: Хеееј! Хеееј! Ехееееј!

Питам Тебе: Где нам је Љубав?

 

И ти теци својим коритом

Широким плавим
Дубоким…
Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо
И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…

и опет од чекања крв заболи

предворјем храма изнад колена

шта то у мени под небом замоли

два наша вољења преголема

.

да расту у трену ка звездосводу

птице приволи да се у срцу гнезде

и пију разлетом босиљакводу

пре него југу топлом одјезде

.

и шта у мени очи ти воли

очи што има их љубавжена

док смо уснама невино голи

.

у мраку светлине два несмотрена

и ничим спозната лудила плачна

сред немирсвета превише мрачна

 

Нико не жели
Да оде без музике

Kрик зове
Да излечим војника

Узимам карту за авион
Са сребрним крилима

Летим у висине
Остављам сенку

Гле како се
Гласови преплићу

Да би боље
Чули себе

Мој лет је сан
Небом очаран

Сад она излази из белог цвета

Огромна као сан мрачних дубина

И звучном риком пали сунце.

Ено је где се с рибама љуби

И плива низ невино јутро.

Ено је где се с птицама пари

И пева неке луде месечине.

Пред њеном дојком излази жума

Да је сву посишу вреле звери

Опијене помаком и њеним гласом.

Она се лепо отима од своје крви

И бежи у сенке свога тела.

Она се хвата за црне звукове

И муњу гради у своме оку.

За њом јуре стабла и ветрови

Разапети између две голе ноћи,

Њу ни пролом пометених жлезда

Не може више задржати,

Ни небом разбуктана птица

Не стиже криком да је заслепи.

Сва се у море сурвава

И паклом таласа обале одрања,

Цвет обара и сунце клетвом гаси.

А боле је ломне страсти и трну,.

Мучи се у крви и пенуша у грлу.

А горее ватре и до слома сишу,

Трза се и блеском искаче из себе.

Са сиренама се у бунилу извија

И горке смрти рађа у свом долу

Где звоне тишине и пуца корење,

Ено је сад где лежи на песку

И умире док је обилазе шкољке.

Ено је полумртве где просипа очи

И грубо нестаје у камењу.

,

 

“Србија и Дан државности: Сретење – дан кад се срећу

зима и лето, историја и држава, сенка и медвед.“

 

 

Велика Томић: Сретење

.

Срели се Бог и Човек

.
Срела се година са Човеком

.
Сусрео се Народ са Човеком

.
Сретоше се под Заветником Човека

.
Сретоше сви заједно ђавола у човеку

.
Сретењем, нађоше себе у Човеку.

Гаје овце чобан и чобанка,

по имену Јован и Јованка;

Јован овце, Јованка јагањце,

Јован свира, а Јованка везе.

Јованки се руке ознојиле

па млађана Јовану говори:

“Ој, Јоване, моје миловање,

иди, Јово, у гору на воду

-донеси ми воде у свирали,

да умијем своје беле руке.“

Кад то чуо, Јован чобанине,

скочи момак на ноге лагане

па донесе воде иза горе

те Јованка уми беле руке.

Опет она Јовану беседи:

“Ој, Јоване, моје миловање,

досади ми више девовање,

ил’ ме узми, ил’ ћу другом ићи.“

.

Казивач: Видоје Чикириз, Рти

Ника – Никола Сојић: “Драгачевке-

изворне народне песме

 

 

Високо горе мед орловима и облацима

понад ветрова и модрих борова

обитава онај који је појмио

да постоји један једини пут

што води изравно

кроз срце властито

.

И на том путу

сви су путници

у лику једног путника без сврхе

који се враћа завичају своме