Кажем – смрт, а љубим усном као предео.
Смрт ћути, ја звоним од старости будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

О, никада такве страсти било није
ко пољем те ноћи на ивици гроба.
Ја нисам љубио никада силније
ту росу и тебе но у оно доба

кад су нам сврдлали меци и вртлози,
бол што је из рана лоптио на све,
кад је брат проходо на дрвеној нози,
кад су нам везали и очи и сне.

Тишином? Не. Песмом срце моје врије.
Љубав је кћер чији је син имао сина
да одагна страву из земље Србије
и љуби девојке у куцај малина.

Дим за жар, мир за бол, мук за реч – ја нећу.
Ја пуцам да љубим твоја вита ребра.
И рањен ја тражим, ко слобода – срећу,
ко дан – тај смех под прокислим кровом неба.

Радуј се, о радуј, радујте се сви
пркосу што цвета на оштрици море,
топломе зрну што под женским ребром зри,
морима што оком девојке говоре.

Рекнем ли – смрт, љубим ко усном – предео.
Рекнем ли – крај – звоним од страсти будуће.
Под тобом ја видим град млад, узаврео
и наше смејање с окна сваке куће.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Скупила сам звезде голим рукама

и ставила их у твоје очи.

Сијају плавом ватром из бића пламеног.

Моћ…

Највећа у постојању тишином се открива,

и када нисам ту она бива …

Све сада све је !

Фото – Wannabe magazine-

-приредила Верица Стојиљковић-

Мајка Мара . . .

Нико скоро не зна ко је она данас у свести Срба.

Као и Мокош из предања.

Једна птичица небеског поја ми је једном певала песму како велико платно које виси у холовима Валхале носи причу живота нашег.

Она је на старом језику нашем звана Бел Хала или Светла Живог Одаја.

Сребро беле нити златкастог одсјаја су нанизане и на њима прича!

О великим делима Рода Небеског.

Песма до песме, стих до стиха о свему шта Род постиже и уради.

И намах на једном делу платно увеже па развеже.

Нова се слика ствара која путује кроз време где хоће и где треба, увеже нови чвор и правац.

И гле! Ново доба се ствара. Нова Земља.

Прав се прелива на Слав и Јаву. Улива златну и белу енергију живота и васкрсава.

Где пустиња – ту башта Божија.

.

И Мара мари. Мокош плете своје нити.

Нит је Мара нити Мокош. Већ свебожија тајна духа – радост.

Ми знамо негде у души да је о нама бринула Мајка па дадосмо Духу лик ње док плете слику света.

.

А Дух је Вас Дух од Творца Живота.

Живи стих…у мајци Мари осликан лик

Гле! Чудеса Божија теби капају

Златно се Миро поново точи!

.-Извор- Звезда Род-

Никада ме нећеш видети да клечим.
Никада у мојим очима нећеш
видети жељу да побегнем.
Вековима ћутим твоје име.
У мојој соби топло је од жеља.
Посматрао ме је његовим тешким очима.
Ко их једном угледа, заувек их памти.
За сањање нису потребне постеље.
Лутаћу на овом путу од дуњице
до мртвачког сандука.
Дођи.
Можда се пред тобом нећу
осећати као туђа.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature

Сећаш ли се…рано моја
била си тужна
као позна јесен
кад испраћа птице
и кад лишће у кишним сузама
умире на тротоарима
уз јецаје
тужних ветрова.
.
Те вечери
побегли смо у сенке липара
у којима је дисала тишина
први пут сам те пољубио сећаш ли се…
са неба је пала једна звезда
а били смо пријатељи звезда говорила си…
да не волиш
кад оне беже са неба ћутао сам…
и као гладна пчела
тражио жеђ на твојим уснама
треперила си као бреза
и дрхтала као уплашена срна
на нишану ловца љубави
…били смо само другови
за немире неспремни
без храбрости и бола
рано моја…
.
Још чувам
дивље кестење
твојих очију
И покошене године
прве снопове пољубаца
и птице
које су отварале јутра
и летње лахоре
који су ти разгртали косу
и сећања
на звезду падалицу
која нас је оставила
са угашеним чежњама.
.
Данас…
после много година
са бисерјем у коси
желимо други свет
онај који нисмо имали
у доба цветања
без грехова
са прегршт кајања
…позваћу те опет
да дођеш на водопаде уснулих чекања
који разбијају стене
у мојим песмама.
.
Знаш ли…
да се понекад завучем
у сенке Месеца
и слушам
летњи хор зрикаваца
који за нас певају
на обали оне исте реке
и буде сећања на задоцнелу љубав
рано моја…

Фото: Звезда падалица,Википедија

Ево још једног у низу ведрог јутра у мом животу
Јутра кога сам лако осмехом широм оивичио
Ох! уранио сам да стваралачки замесим живот
Да ми неко друго јутро не би освануло крезубо

Најближи комшија са ћерком – сиромашан узор
Она – трком изронила из зоре и забацила ранац
Подочњачки богато плаво подпетнички високо
Потрчала низ камени пут послу који верно чека

Њен отац пресамићен од врелог жезла живота
Вири у буљаво око распуклог источног прозора
Према тамноцрвеним и жутим ветрима истока
Истичући живот му је виорио као ланена завеса

Други комшија мрав у зони промрзлог погледа
Обучен у уско сиво и непрегледно кривудање
И не обазирући се иде кроз свој живот мрава
Продужава у даљ пут танких ставки и опстанка

Желите ли хоћете ли тако понављајуће живети?
То није живот дугих и широких видика слободе
Устанимо из свете ноћи поскочимо будни свесни
Изнутра знањем богати испеглајмо изгужвани свет

Фб страница: Flawers und Nature

До слободе земље доћи ћемо лако,
уштројено братство сија родољубљем!
Неслога под тепих, за брата је свако
спреман живот дати – то је слогоумље!

Наћи ћемо начин, створићемо путе,
молићемо Бога да све добро прође!
Небом а и земљом кројићемо руте,
што воде слободи слаткој као грожђе!

Млади смо и лепи, учени и мудри,
Неустрашиви а опет умерени!
На све стране, муко, ако треба удри,
У своју победу ми смо уверени!

Истина је гладна, једе са слободом,
Ново доба душман не разуме јасно.
Спржиће их огањ, потонуће с бродом,
За памет по битке њима биће касно!

Мислили на све смо, добри с историјом,
Знамо да изнутра роваре шпијуни,
Не могу нас варат` својом теоријом
Лажљиви и тупи, гордог зла пијуни!

Овог пута бунт је на духовној бази!
Желимо да језик до сунца продише!
Желимо да црква своја чеда пази!
Желимо да крстом гори нам огњиште!

Поносни на претке, гусла као пушка!
Речи као јато метака за багру,
Што Србску доброту дуго време куша,
Решићемо љагу, ко Дробњаци aгу!

До слободе земље доћи ћемо лако,
Уз Божију помоћ! Причешћени светлом!
Искључиво Србски, шта ћеш, мора тако,
Дошло време да сој покаже порекло!

Фото: Слобода; Википедија

Да ли то беше тек шапат кише,
Топлих капи са талогом снова,
Капи од којих мај ми замирише
Устрепталим лишћем с јабланова?
Ил’ си ми дошла с нескромне жеље
На измаку још једне сиве недеље?

Да ли то ветар упетља прсте
Под чијим јагодицама љубав зре,
Од чијих се додира слепо укрсте
Потоње душе с онима пре?
Ил’ си ми дошла с неписане туге
У ноћне часе вечношћу дуге?

Знам да ми не дође са свога хтења,
Најлепши сну што се давно снио,
И да су одвећ пуста моја бдења
Па сам ти очи у сан тајно скрио.
Знам, није ни ветар ни капи кише,
Нема те, а сан си – сан све више.

Фото: Дарко Топалски -Сан о слободи; Википедија

Ја волим твој лет
Јер видим, како високо раширио си крила,
И оком љубави пуним, осматраш свет а
Сваки планине врх, станица ти, већ много пута била!
Видим како сјаји ти лице док родину гледаш!
И видим како сваком храсту и јасену и брези
Љубослов Рода шаљеш!
.
Видим како ветру дајеш да те носи
До сваког гаја и извора у њему скривеног;
Како пером милујеш потоке и реке и мора
Воде што океану душе доноси!
.
И видим како роса огледа се у лику твоме,
Како сунце озарује се, гледајући ти кораке,
И смешим се,
Љубави радосна,
У тишини, док чекам те,
На ливаду сањиву, да слетиш!

Фото: Човек са крилима; Википедија

Сећам се жене
што ми рече
хоћу љубав да ти дам.
Даћу ти рањиве груди,
прамен косе,
читав мој свет ватри,
даћу ти своју песму,
љубав моја да те прати.

Даћу ти прошлост мога града,
даћу ти тргове наше и
божуре плаве росе,
улицу и башту моју,
траве мога детињства и
све моје кораке босе.

Даћу ти мирис цвећа
и читаву ливаду росе.
Даћу ти руже
што твоје име носе.

Даћу ти бунар и
увек свежу воду.
Даћу ти љубав
као самоме Богу.

Даћу ти усне
да их носиш
кроз све светове твоје.

Даћу ти руке да
нас увек загрљајем споје.

Даћу ти срце
да га имаш
у све векове моје,
да пронађеш ритам и
укуцаш у срце твоје.

Даћу ти сва моја лица,
нежна и мека,
која знају да воле
без имало греха,
где има поноса и
за тебе смеха.

Даћу ти Месец,
нека ти из њега ноћ капље.
Даћу ти ноћ себе,
да имаш нешто
за твоје вене,
реку нежних ћутања
и све моје тајне,
да не носиш никакво бреме.

Даћу ти грудву снега
са нашега плавог брега,
белу брезу босу,
најстаријег вина.
Даћу ти и своју седу косу.

Фото: Жена са седом косом; Википедија