Кликтајем твојим заливаш срце моје

Хује мисли душе љубављу осунчани

Распламсавају се на искрицу неба

Трепере плетива срчана као небодарни ветрови

.

Поглед разбукти а додир почне да гори

Кад се уснуло кроз снове провлачи

Тада се поглед у мисао завлачи

Све се отело да у занос претвори.

.

Плешу радошћу оба срчана прегратка

Пуне се врелином каскаде крвотока

Дрхте уздасима заталасаних плесних увала

.

У анархији откуцаја мога срца

Мисао за тобом по сунчанику лута

Покислог, мирисног земљиног кутка

Да се домогнем љубавног оснутка

.

А када додирнем дубоке шкољке

Или на крилима полетим у раја закутке

Данте ће ме спасти пакленог сумрачја

А моја љубав добити нова уздарја

.

На моме небу без тебе инокосан

Уздрхтало расту и цветају рузмарини

Да би мирисом омађијали и запленили

.

Роди се у мени песник комета

С тобом, несташе звуци небеских олуја

Јер рајске птице дарова Фортуна

.

ДП: Збирка – Суза старог кестена

Драга сеја Тархова

Род  драги загрлила,

Планине и реке, језера и поља!

Над свим бди њена душа мила! В.С.

Богиња Тара увек блиста добротом, љубављу,

наклоношћу, бригом и пажњом. Њена милост излива се

не само на природу већ и на људе. Вечно лепа Богиња

Тара је Небески Чувар светих шума, светих стабала Велике

Расе, храста, кедра, бреста, брезе и јасена.

С обзиром на чињеницу да је Богиња Тара, заједно

са својим старијим братом Тархом Даждбогом чувар

безкрајне Беловодске земље и Свете Расе, ово подручје

ћемо звати земља Таре и Тарха, тј Велика Тартарија.

Поларна Звезда у славјано-аријевском народу је названа,

у част ове прекрасне богиње, њеним именом – Тара.

Господар бивствовања кује звезде

кали сваку у вртлозима где душа увире,

док тишину пролећног свитања, сече мирисом

истрошеног записа и времена које умире.

.

И чујем сећања да сузом плету венац

умилне речи успаванке за несмирене душе,

крвави нож, испод оредења на грудима

узима данак ономе ко га из ране извуче.

.

Ужареним угљевљем пале се птичја гнезда

 на лицу невесте, опекотина, место венчаног дара,

утабати беспућа разумом, о бесмисла и немоћи

осуто раскршће времена покрива нас, по вољи Господара.

.

Не могу преспавати надолазећу тачку пурпура

на небу што кишом  руже поји отровом,

са украденим зрном дијаманта из васионе

будим дан пре свитања да брани живот животом.

ноћи у мени слуђене тобом

дамарно срце нада се срећи

последње звезде лутају собом

прозори чекања све су ми већи

.

долазиш сенком у несан свега

давно се ово десило мила

враћаш се журно из новог бега

у лежај ватре коју си снила

.

руке се дуго траже у тами

били смо овде чак и пре света

шест дугих дана стварали сами

.

воду и земљу да све процвета

сном змију звали да склони муку

пре но понуди грехотну јабуку

 

Идем кроз живот

Лаким ходом,

Размишљам –шта још треба

Да видим под небеским сводом?

.

Путовао сам дуго,

Летео много,

Видео свашта

Газио ногом,

.

Свуда су исти

Музеји бројни,

Куће и зграде,

Логори војни,

.

Торњеви древни,

Сојенице многе,

Улице од калдрме,

Храмове строге,

.

Све то је ништа,

Све то је мало

Колико је у моју душу

Сећања стало.

.

Сви светови ини,

Сва могућа решења,

Све је у мени

И ништа се не мења,

.

Да л путујем светом,

Морима бродим,

Ил седим на планини

И стазом уском ходим,

Ил се у тишини

Само са Богом сродим.

Са рушевине мога стиха

Која се слути из свог праха

Зачу се реч тек једна тиха

Испрекидана ко од страха.

.
Насмешен (ал и препун страве)

Окрећем слух и бечим зене:

Да ли то беше звук сред јаве

Или је био јек из мене?

.

И сад, док стојим на по друма,

Гонетам ту реч што је била

И прошла мимо мога ума.

.

Можда нисам моро стати:

Јер зраком то тек пуче свила

Да ме у касно лето врати?

 

Звезда се једна у земљу загледа

Гледа воде океана дубоке

Мора, реке, језера, потоке

Планине снегом покривене

Шуме, ливаде, поља житна

Гледа градове ко кошница пуне

Сеоске куће беле

И одлучи, пут земље да крене!

.

Сваки је кутак погледала

Свако дрво помиловала

Са мравима се поздравила

Сваку влат траве пољубила

А срце звездано у грудима јој тукло

Некуда је водило, нешто говорило

.

И гле, пропланак заблиста

Под јутарњом маглом поче

Предивни Виле Цвет да цвета

Звезда застаде, поклони се свету

Водама, планинама,

Свим бићима нашег света

И крену пут неба да прича

Причу о нашем Вилин Цвету!

Подвирујем иза огледала

Умиваш лице кроз мене погледа

скривени пољуб сам ти послала

од неке си заборавке изгледа

.

Враћаш се на место заборава

јер није прамичак косе седе

на месту где се јаз оцртава

ту је заборав среће и веде

.

Играмо се сад светлости и таме

Одраз враћа се теби мени чист

Одљуб душе лази окреће лист

.

Став и смишљај подруку не иду

Дволик у огледалу само је

Ту иза крије се лик хладно је

.

.-прво објављивање песме-

.

-ликовни рад- Јелена Томић-

То снег ми на прозоре пао

Расутих измаглица

И недоглед равнице тишину јутра слуша

Белином узораних њива

А моје детињство разигра се

Снегом у коси и браздом на челу

.

Загризе мраз усне да збуни сузу

Која кану на сенке сна

Док их дечија промрзла рука

Снегом што шкрипи кроз време вуче

Румених образа топлих

И браздом изнад горње усне