Поред плоче са натписом појављује се старац

са длетом и чекићем и почиње да клеше знаке

који недостају, да оживљава кооод прошлих

векова. Нека од слова која исписује су позната,

а нека врло чудна…

.

Видим клесара

Како чудним словима

Клеше поруку

Њима очи трепте пихтијасто

У невид видика бежног

Ка трону од црних карата

.

Калемљени на корен роднице

Усахнули једрост у пупољку

Умножени у буљук шипражја

.

Разгранати гушили стабљике

Подривени новим изданцима

Климаво се црнци клањају

..

Изчилели из силе вихора

Надвисили недохват видика

Замислише да пуштају кишу.

Радгост  штити Госта и Домаћина!
Птица, Хлеб и Со су му знамења!
У Срцу му Добродошлица
Секирицом у Десници чувана! В.С.

Радгост је бог гостопримства, бог који помаже и чува сваког добронамерног госта и награђује сваког доброг и правог домаћина. У једној руци држао је хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин, ако треба, оружјем бранити свог госта.

Гостопримство се посебно истицало, када су биле прославе и празници, као што су Славе (да – Славе су Србима остале од тада), На славама се износио славски колач и вино које је било Радгостово пиће. Временом, са доласком хришћанства, Радгост је полако падао у заборав а његове особине приписиване су хришћанском свецу Св. Николи.

Радгост је бог који иначе, најављује долазак хладнијих дана и крај свих војних похода. Он даје принос свих касних плодова воћа, поврћа и житарица и сведок је касно јесењим венчањима па су се, њему у част, правили сабори и велике гозбе, славили војни походи и добар род.

Овај бог, познат је као врховно божанство града Ретре а Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића, које је живело између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће. Овај град био је један од центара полапско-балтичких Словена. Хроничари су записали да су, полазећи у рат, Словени поздрављали Радгоста – бога Ретре (на овом простору, данас, живе још само Лужички Срби).

Једно спомињање овог божанства налазимо у списима  из 18. века, из  којих се види, да је сећање на Радгоста било живо до новијег доба и из кога се,  такође види,  да је он  слављен не само код Полапских Словена већ и у Моравској (данашња Словачка) и др.

На сачуваним фигурама види се да је овај бог имао главу лава (што сведочи о великој старости божанства), на глави белу птицу, у рукама копље или штап, а на грудима глава вола. Својом величином и изгледом кипови Радгоста су били импозантни и нису остављали никога равнодушним, па чак ни хришћане који су их се плашили. Око његовог светилишта било је дубоко језеро,  преко кога се прелазило дрвеним мостом.

Радгостов кип, како тврди хроничар Хелмолд, био је израђен од злата, а постеља кипа била је пурпурне боје. На кипу је, као и на осталим киповима, било урезано име божанства о чему нам сведочи хроничар Титмар и овај запис сукобљава се са званичном историјском школом, која тврди да су Словени пре примања хришћанства били неписмени.

Извори: Старославци, Стари Словени, Славиум и др…

 

 

ЛИЦЕ САМОЋЕ,

НОЋИ ГУСТЕ ОД МИСЛИ.

ХРАПАВА БАЛАДА

.

Хода по земљи

А душа му небеска.

Лемур у страху

.

Јутарњи зраци

Низ брезу се сливају

И искре у страну

.

По небу проспи,

Разуздај мисли своје.

Нису више твоје

.

Чулан и силан

Док не будем разуман

да био би уман!

.

Насмејани пас

Ми прекида разговор.

Знамо се од пре

Стевану Раичковићу

То камен у трави хладан спава,

Ил’ моју лобању гризу црви.

По зиду гмиже сен заборава,

У мени тражи модрину крви

.

На прозору наш лик од искона,

Планина на којој сазнасмо љубав;

Бол, јер сад је под гробном плочом она

А ја сам – ни тамо ни овде сав.

.
Крикне ноћна птица мојом јавом,

С криком мисли црне пуном главом,

На мртвој стражи бол у мом дому.

.
О, само бих да осетим њен мир

И удахом угасли јој свемир,

Пре него ли свет падне у кому.

Гле! белих ветрова пси тишине
Лају на разјасну вечерњачу
У вечном кругу ноћне белине
Где се живот и смрт претичу

И лавеж паса у ноћ се вије
До белог јата белином зорја
И љубав што се у студен скрије
Рађа се ватром иза обзорја

Све је већ било и све ће бити
Већно живимо опсену зарну
Снове сневане гле! снова снити

Ако ниси никада а ти крени управо сада!  Да осетиш

како весла твој дух кроз Етар живота. Како стих те

носи ван времена – где станује лепота…

Да ли се сећаш како звезде певају?

Нема знаних речи но стихова 

који те носе и заједно сневају 

далеко, далеко до највиших висова.

.

А ти стојиш на видин-стени, 

мисли се роје као кад море пени…

Стапају се армоније и боје.

Заједно – душа, дух и срце твоје.

.

Можда је ехо старих дана ту

игра луче бића свих што творе

носе собом наду и утеху, 

са суштом прав-а живо зборе.

.

А теби вид све даље граби,

кроз време и поља свести у слави. 

Гле како полако постаје вед…

док душа и дух иду у недоглед.

.

Ах…

.

Једно смо.

Али свако је искра своја.

Једно а личностима нема броја…

.

Дух је твој и душа моја

и душа моја је дух твој 

а песма се не боји већ само роји рој

живоватрених јаровагрених звезда Живота…

.

Лепота!

Лепота…

 

 

Неке далеке шуме просторно од Јава,

зову ме да им дођем,

да миром распем белег по капљицама прашине из неба,

љубав им треба

и све оно што некад им оставих у духу

и себе уобличену у беломе руху

изван постојања,

душа бела сад поново сања!