Борка Љешковић: Ја чекам свитање


Кроз црно бијели свијет
лети румено перје фламингоса.
Збуњује ову тугу што прави засједу
после првог зареза у реченици.
Запали сва гудала и у прах претвори!
Нек звук њихов не прави мреже од сјете
што лове и хватају златне рибе мудрости!

Нећу да их слушам!
Ја чекам свитање у тишини.
Сунце ће из чела мог изаћи!
Буднија ћу љепше сањати.
Звијезде ћу под ноктима сакрити.
Бићу као никад до сада прогнана
из престрављене обичности!

Будној ће ми из очију нестајати
све маске, које облачимо нашем дану,
док се мој осмех благи буде протезао
између двије ужарене лопте.

Притисните на слику да бисте је уредили или ажурирали

Уклони издвојену слику

Верица Стојиљковић: Пахуље дрво снежно


Пахуље дрво снежно сред јесени процветало,

Раширило бело лишће у облаке загледано.

Сунце земље поранило, корен му засјајило,

И стабло, тек нарасло, нежношћу учврстило!

.

Пахуље дрво снежно јесен да види пожелело!

Гледа траве зелене и жуте маслачке окаснеле,

Распукло кестење и без капа жиреве златне,

Гроздове неубране и птице шарене, распеване!

.

Пахуље дрво снежно у јесен се заљуби

Подиже гране високо, у дугу погледа

И гле! Дуга насмејана пољубац спусти!

И снежно дрво свим бојама заблиста!

Владислав Томић: Живот не дрхти


Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Аница Илић: Знаш Пут


Љубави моја,

пронађи пут

до облака белих

у мојој души,

до свитања румених

у очима мојим сненим,

до Светлости срца

дубоко у мени,

тамо где одувек

скривен постојиш.

Притисните на слику да бисте је уредили или ажурирали

Уклони издвојену слику

Весна Зазић: Прсти


Кад мрак пусту бели дах магле густе

кријући у себи сенке мрачне

мислим на наше преплетене прсте

на наше ћутње,многозначне.

.

Увек смо дочекали ведра јутра

ћутећи и држећи длан на длан

не мислећи о неком новом сутра

одмах у стварност претварали сан.

.

Не брину ме много речи прећутане

ни магле кад прете беле и густе

стазе су наше у живот уцртане

док држимо чврсто уплетене прсте.

Наташа Ђуровић: Штитоноша светлости


 

Као и сваке ноћи коју подмлади срполики месец, обукла је хаљину коју је шила сама,

иглом направљеном од младе зове и концем од траве која је расла на ливади,

за коју се причало да крије расковник испод неког камена до кога је тешко доћи,

јер он сваке вечери мења место.

Пажљиво је отварала вековни, дрвени сандук у коме је чувала дело својих руку и душе,

да мирис не би пробудио неког, ко би могао чути зов фруле којим је тајанствени младић дозива.

Срела га је на путу дуж кога је растиње бујало као чежња у младим срцима.

Од његовог погледа, образи су јој руменели, а он се невешто правио да тражи дрво од кога би направио фрулу.

Оно што је било зачето негде, у неком делу васељене, пролећни поветарац је спустио на њихове руке

које су се додирнуле кад су кренуле ка грани зове.

Од тад, састајали су се на местима скривени од људи, под месечином која их је покривала.

Кад ње није било, на своју хаљину би навезла по једну ружу. Тако је мерила време и раздаљину,

јер он је у ноћима без светлости, нестајао. Бојила их је чекањем.

– Идем да вратим месец, ја сам штитоноша светлости – говорио је.

– А ја? Како ћу знати да мислиш на мене?

– Чућеш моју фрулу.

– Како ћу чути кад ниси ту?

– Чућеш, ако верујеш.

– Умрећу…

– Нећеш! Родићеш се са сваким младим месецом. Умиру  они који користе  само очињи вид.

– Одакле ћеш доћи?

– Из беспућа из којих долазе мисли.

Чим би зора склонила сазвежђе са руба њене хаљине, љубио би је у косу.

– Време је да кренемо – говорили су погледима.

– Опет је неко газио младу траву – рече човек – Младост… Биће сунца данас, хвала небесима…

Милоје Стевановић: Што посијасмо оно жњемо


Ете ти сад.

Ниђе нас нема.

Село без сељака.

Оћемо да се затремо и готова ствар.

Само што нисмо.

Како смо сијали нако нам никло.

Нако и жњемо.

Сад ти није вајде да се париџаш.

Бари и шути тујнак ђеси.

Јербо ни за ђеси ниси.

Доскора сам се уздо да ће нам

 уићи оздо у-главу.

Да ћемо се пребобати.

Јок.

Нема од тог посла ништа.

Ондак, од-муке, пођекад цврцнем по-неку.

Д-оданем.

Нек-иде све с милим Богом.

И готова ствар.

Горенаке високо, дољенаке тврдо.

Трпи шта те снашло.

До судњег дана.

Молити се Богу д-опрости.

Ако имадне ком.

(МС: Спомени, дужи од живота)

Момчило Игић: Tу и Tамо


Ја сам Тај и Тај из Ту и Тамо.

Има ме и у спољашњем и унутрашњем свету,

и на Земљи и на Небу.

„Тамо где ја идем ви не можете отићи.“

.

Ја сам Тај и Тај из Ту и Тамо.

Ја немам своју или твоју истину.

Имам нашу истину.

Суштина је једна за све.

.

Ја сам Тај и Тај из Ту и Тамо.

И нисам вук већ пријатељ.

Мој свет је свет пријатеља.

Жито и кукољ, пријатељ и вук.

.
„Долазим са мачем да разделим жито од кукоља.“

                                                                   Тај и Тај

Велика Томић: Жива Јара


 

 

Носи ме поток у брзаке

мојим смехом радује зраке.

Водопади, ево долазим,

пазите, силазим у ваша корита!

. 

Сад сам Жива вила

весела

чила…

Купам се, ширим руке

на пој славуја.

Ох!  Ено, неко ми шаље умилне звуке

фрулом од зове, кроз трску лелуја.

 .

Одједном бућак.

Шта се то збило?!

Мој поглед радосни, са фрулом плива, Јарило.

Засвира, море љубавних.

А ја Жива, заиграх коло старославних.

 

Драган Симовић: Увод у мистерије каћунства


 

Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи. Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање. И гле! рађа се ново сунце духовности нове иза седам печата тишине и шутње. Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније. Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.

Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију. Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије. На дуго се чинило да Србија и нема другога лица  доли тамнога. Само је певач тајносани, песник облака румених, луталица од века, веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.

И тако путујући по земљи изабраној, обрете се изненада, певач тајносани, у земљи Тијању, у пољу од каћуна, у колиби брата својега ришија посвећеника, који духом и словом светим васкрсава и исцељује душе што су низ векове и светове лутале. И казива ми, и приповеда, брат мој и сабрат по духу, риши од Тијања и од врхова Химавата под снегом, док седимо пред колибом његовом,уз ватру од искони и огањ живи од праискони, о времену минулом и временима којих нема, како васкрсава и исцељује истином и дивотом и љубављу од Бога.

 

Седимо тако и диванимо до позно у ноћ, беседимо и тихујемо подно Тијања у пољу од каћуна, брат мој риши и ја. Слушају нас звездана јата, слушају нас јасике и брезе, слушају нас пропланци и гајеви, слушају нас врела и потоци, слушају нас небеса и земље, и слуша нас месец понад горја.

Истина и љубав све исцељују, зато што само љубав и истина могу да споје и саставе човека, да га учине целим, и да заокруже сва његова тела, видљива и невидљива.. Онај ко живи истину у истини, и живи љубав у љубави, тај је уистини самом себи божански исцелитељ, и не лута светом и световима.

Дођите у Тијање да тихујемо да сневамо на јави и да певамо дивотне песме од праискони, јер Тијање јесте ново небо и нова земља у Србији. У Тијању, у пољу од каћуна, срешћете и препознати и познати суштаство своје и божанског исцелитеља у срцу своме. И снова ми, друге и треће ноћи, приповеда и беседи срб риши, В.. од Тијања, док с нама сневају и сновају и плове давно уснула звездана јата.

Лечим и исцељујем истином и љубављу па затим лепотом и дивотом, па снова срећом и радшћу, и на крају тишином и шутњом. Тако се заврте све чакре, и продувају сви канали, низ кичму и уз кичму, и прострује дејства Божија кроза сва тела, видљива и невидљива, и човек бива као од снова рођен. Снова рођен човек живи живот у свим световима, на свим ступњевима, и бива једно са једним од праискони. Свет је пун опсенара и жреца варалица, оних који ништа не знају а причају, оних што не воле  а о љубави приповедају, оних што живе у тами а о истини беседе.

И снова се загледасмо у пун месец над Тијањем, и зашуморише врхови јасика и букава, и зажуборише потоци у долини, и захукташе сове на висини, и забродише звездана јата понад светова, и догоди се, гле!  Песма од искони.

 

Оро

.

Високо горе оро се вије

Самотан оро у висини

Вечити путник на путу бдије

У светлом кругу у тишини

.

Ни муње ни ветри ни олује

Ни пакост људи ни зло света

Он ништа од тога не види не чује

Нити му ишта у свету смета

.

Кад би да бирам дано ми било

Ил блага света ил оро бити

Оно што се у векове снило

Рекло би: буди оро тајновити!

.

Извод из књиге ПРАСКОЗОРЈЕ ПРАИСКОНИ, аутора Д. Симовића и В. Пантелића