Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи. Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање. И гле! рађа се ново сунце духовности нове иза седам печата тишине и шутње. Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније. Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.
Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију. Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије. На дуго се чинило да Србија и нема другога лица доли тамнога. Само је певач тајносани, песник облака румених, луталица од века, веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.
И тако путујући по земљи изабраној, обрете се изненада, певач тајносани, у земљи Тијању, у пољу од каћуна, у колиби брата својега ришија посвећеника, који духом и словом светим васкрсава и исцељује душе што су низ векове и светове лутале. И казива ми, и приповеда, брат мој и сабрат по духу, риши од Тијања и од врхова Химавата под снегом, док седимо пред колибом његовом,уз ватру од искони и огањ живи од праискони, о времену минулом и временима којих нема, како васкрсава и исцељује истином и дивотом и љубављу од Бога.
Седимо тако и диванимо до позно у ноћ, беседимо и тихујемо подно Тијања у пољу од каћуна, брат мој риши и ја. Слушају нас звездана јата, слушају нас јасике и брезе, слушају нас пропланци и гајеви, слушају нас врела и потоци, слушају нас небеса и земље, и слуша нас месец понад горја.
Истина и љубав све исцељују, зато што само љубав и истина могу да споје и саставе човека, да га учине целим, и да заокруже сва његова тела, видљива и невидљива.. Онај ко живи истину у истини, и живи љубав у љубави, тај је уистини самом себи божански исцелитељ, и не лута светом и световима.
Дођите у Тијање да тихујемо да сневамо на јави и да певамо дивотне песме од праискони, јер Тијање јесте ново небо и нова земља у Србији. У Тијању, у пољу од каћуна, срешћете и препознати и познати суштаство своје и божанског исцелитеља у срцу своме. И снова ми, друге и треће ноћи, приповеда и беседи срб риши, В.. од Тијања, док с нама сневају и сновају и плове давно уснула звездана јата.
Лечим и исцељујем истином и љубављу па затим лепотом и дивотом, па снова срећом и радшћу, и на крају тишином и шутњом. Тако се заврте све чакре, и продувају сви канали, низ кичму и уз кичму, и прострује дејства Божија кроза сва тела, видљива и невидљива, и човек бива као од снова рођен. Снова рођен човек живи живот у свим световима, на свим ступњевима, и бива једно са једним од праискони. Свет је пун опсенара и жреца варалица, оних који ништа не знају а причају, оних што не воле а о љубави приповедају, оних што живе у тами а о истини беседе.
И снова се загледасмо у пун месец над Тијањем, и зашуморише врхови јасика и букава, и зажуборише потоци у долини, и захукташе сове на висини, и забродише звездана јата понад светова, и догоди се, гле! Песма од искони.
Оро
.
Високо горе оро се вије
Самотан оро у висини
Вечити путник на путу бдије
У светлом кругу у тишини
.
Ни муње ни ветри ни олује
Ни пакост људи ни зло света
Он ништа од тога не види не чује
Нити му ишта у свету смета
.
Кад би да бирам дано ми било
Ил блага света ил оро бити
Оно што се у векове снило
Рекло би: буди оро тајновити!
.
Извод из књиге ПРАСКОЗОРЈЕ ПРАИСКОНИ, аутора Д. Симовића и В. Пантелића
