Словенка Марић: О именима Словени и Срби


О српском и словенском имену постоји обимна литература
са различитим мишљењима о њиховом значењу,старости и
распрострањености.

Име Срба данас означава два словенска народа: Србе на
Балкану и Лужичке Србе у Немачкој.

Историјска литература
сведочи да се име Срба у прошлости појављивало на
много већем простору него данас и да је забележено пре
него име Словена.Павле Јосиф Шафарик (1795-1861),
чешки слависта, написао је капитално дело, студију
СЛОВЕНСКЕ СТАРИНЕ, у коју је сажео свој вишегодишњи
истраживачки рад на проучавању словенске историје,
религије, културе и језика.

Заједничко дело Шафарика и
Суровјецког такође говори о Словенима – О ПОРЕКЛУ
СЛОВЕНА. И Шафарик и Суровјецки су сагласни да су
Словени у преисторијском добу били бројни, а због
бројности и простора који су заузимали, били су издељени
на многа племена, која су носила различита имена.Но,
они су уверени да је „Срби – прастаро, првобитно,домаће
и опште име свих Словена“.Оно је означавало заједничко
порекло свих Словена и старије је него име Словени. За
ову тврдњу налазе доказе код античких историчара и
географа, по бројним географским именима на старим
картама.Географска имена изведена од српског имена
расута су широм Европе,али и у Азији. Шафарик је
установио да је такође старо и паралелно име Срба –
Винди (Венди, Венети).

Значење имена СРБ се заборавило, а Шафарик мисли

да је значило РОД, НАРОД.

Одломак из књиге ЗНАЈ СВОЈ РОД И ЈЕЗИК увод у
истоимено поглавље

 

Момчило Игић: Слике


 

Биће укорењено у суштини је биће са

неограниченом дубином.

Ствари без дубине ствари су само слике ствари.

Бића без дубине бића су само слике својих бића.

Дубина ствари је просторна,

док је дубина бића суштинска.

Људи су само слике свога бића,

док је човек суштинско биће.

„Ecce homo“

Људско биће постаје човек

када се роди у суштини.

„Ваља вам се родити одозго.“

Човек је двоструко рођено биће и

тек другим рођењем престаје бити слика.

 

 

Милорад Максимовић: Луча прошле садашње будућности


Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која

не бледе ни после много векова…одакле? Одговор

потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и

ехо онога јединог…одакле је све.

Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора – мучио дух…
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.
.
 Нада…само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.
.
 Хладно гори пламен освете…
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом…
Док не сине бела звезда, мој дом…
.
 Лутање ноћима, данима, јутрима…
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом…невидљива.
.
 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.
.
 Ратник…витез…коњаник светла…
 Све саме титуле а биће то не зна…
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.
.
 И нечујно певам… коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.
.
 А мира нема…
само трагови звери и вечити мирис крви и страха

опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже..
.
 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.
.
 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.
.
 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.
.
 Вода и даље тихо тече до-нава.
.
 Испод камних зидина белога града…
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада…што не изда никад.

 

Словенка Марић: Повратак родном пејзажу


У мутном сну
однемоћах ти на уснама остављеним,
земљо-пелено,
што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –
бледе крпе расутих дана.
По њима ноге босе и сан
са слутњом и жељом ко свитање.
Песма родна ко тајна далека
по мени надошла.
И брда – груди јесени зреле
у погледу дубоком ко жудња.
Небо светло на дану што мре,
сунце – успомена тугом зарадована
и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,
причешће ми ово блажено ко отров.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

Владан Пантелић: Унутарње планине


Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку

.

Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине

.

Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво

***

Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

Весна Зазић: Речи


За све на свету довољне су речи,
тугу да донесу или обрадују,
могу да трују ал њима се и лечи,
позив на борбу или мир поручују.

.

Зато мисли своје за језик увежи,
траг оставља оно што је изречено,
без разлога крупне речи не потежи,
не врати се назад копље избачено.

.

Кад коме причаш увек буди јасан,
говор као поток бистар да хитро тече,
увек одмерен никад превише гласан,
и смисао без вике довољно опече.

.

У тебе кад гледају очи молећиве,
надају се чути што срце им слути,
у теби ако иста осећања не живе,
удахни дубоко и само прећути!!!!

У Грчкој је ТИХА а у Риму ФОРТУНА


„Животом кормилари

окрећући точак судбине и среће!

Имена даде Тихани и Тијани,

Тихо отворајући своју

куглу срећних околности!“ – В.С.

Заштитница је мајки и деце, богиња случајности, среће, судбине, природе, 

доноситељка напретка, прираста али и временских непогода.

Ова ћудљиве богиње има рог изобиља, препун воћа, семенки, цвећа, жита али

и  точак, кормило и глобус као симболе променљивости судбине.

Овим је Тиха  поред материјалног, симбол и духовног богатства

Она има куглу, симбол променљивости срећних околности.

Класична грчка митологија каже, да је кћерка Афродите и Зевса или Хермеса.

.

Повезује се са египатском богињом Изидом у ново божанство, Изис Фортуна,

или Изис Тиха, богиња са лотосовим цветом на глави.

У словенској митологији име ове богиње је једноставно Срећа.

Имена као што су Тихомир, Тихана и Тијана потекла су управо од имена богиње Тихе.

Најчувенији Фортунини храмови налазили су се у близини Помпејевог позоришта.

 

-слободна интерпретација текстова интернет часописа „Куш“; „Опште образовање“ и још понешто…-

Верица Стојиљковић: Изабери


Изабери!

Изабери пут

Корачања на путу вечности!

Изабери цветове мирисне

И кремење земље знамење

И потоке певајуће

И ветриће свирајуће!

.Изабери!

.

А ја осмехе

Путем ћу расути

И сузе радосне

Дугом обојене

Кроз беле облаке!

.

Ето тако ћемо

Корачати на путу вечности!

 

Петар Шумски: Тајна


И сунце је сјало

и ветар се вијао

кроз јесен

и кукурузишта

и нешто је пало

на тебе као Дар –

изненада

без речи си стао

и тако остао

тренутака пар…

.

А ништа се догодило није

и није било ништа

сред тог кукурузишта…

Само ти се снило

између два шушња

у уздаху ветра

да си чуо – Ништа.

.

Не реци ником

то што си чуо –

јер ни теби није

гласно речено…

Само ти је ветар

шапнуо на уво

оно тајно Нешто

од других скривено.

.

Та Тајна је

да се чува

нежно и дубоко

у срцу свом је пази

јер кад стигне

до немарног ува

губи на лепоти

дубини и снази.

.

Пусти нека сија

у теби дубоко,

чувај је од ветра

лакомислених речи

а када од туге

замагли се око –

ти се сети Тајне

која тугу лечи.

.

И сунце је сјало

и ветар се вијао

кроз јесен

и кукурузишта

и нешто је пало

на тебе као Дар –

изненада

без речи си стао

и тако остао

тренутака пар…