Свирач чудотворац – белоруска бајка
Живео некад свирач. Свирао је још од малих ногу. Чува он тако волове, одреже врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану да пасу, наћуле уши и слушају. Птице се у шуми стишају, чак ни жабе по барама не крекећу.
Истера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и девојке певају, шале збијају. Ноћ блага, топла. Красота!
Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и девојке за трен ока се смире. И сваком се чини као да му се неки слатки осећај по срцу разлива, као да га незнана нека сила понела и носи све више и више у плаво чисто небо, звездама јасним.
Седе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осећају да их боле руке, ноге, преко дана изморене. Седе и слушају.
Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада сељаци и снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов живот – чемер и беда, зли спахија и његови службеници и таква их обузме туга да им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци и снаше побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.
Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звезде, играју облаци – све игра, весели се.
Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтео, могао је од људског срца да уради.
Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свет кренуо. Кад дође, засвира, људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за пут понешто даду.
И спахије намислише да га у смрт отерају. Стадоше сад овог, сад оног наговарати да убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше: прости људи волели свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали па га се бојали.
Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од исте су врсте.
Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послалиА у свирача ништа осим виолине у торби нема. „Е“, мисли он, „дошао ми је крај.“
Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом преко струна превукао.
Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. А вукови, како су разјапљених чељусти стали – тако и остали. У уво се претворили, глад заборавили.
Кад свирач виде то престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.
Иде он, тако, иде, и одједном види – трче к њему два господичића.
– У нас је данас забава – кажу.
– Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.
Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.
– Добро – рекао им – свираћу вам.
Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица. На столу некаква велика, дубока здела стоји. Господа и госпођице јој притрчавају редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.
Пришао и свирач здели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, виде да то нису господа и госпођице, већ ђаволи и вештице и да се обрео у паклу, а не у дворцу.
„Аха“, мисли он, „ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу ја вама засвирати!“
Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао – и све се у паклу у прах разлетело, а ђаволи вештице главом без обзира се разбежали.
.
(скраћена верзија бајке)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 