Мили Боже, на свему ти хвала!

Кад је Лазар превозио благо,

Седам дана на седам кочија,

Вози благо преко поља равна,

Преко поља, преко Унгарије.

Вози благо у гору Маркову,

Код светога Давидова дрвца.

И ту кличе птица ластавица:

“Остав благо, честити Лазаре!

Сва се сила на Косово збила,

Све Косово притиснули Турци.“

Неће Лазар да оставља благо,

 Нег на њ меће тешко обиљежје:

Од олова дванаест вукова,

И два лава од љуца камена,

И два коња чиста од кос’тера;

На коњицих сребрне јунаке,

У руке им буздоване перне,

На рамена сиве соколове.

Онда иде на Косово бојно

Бојак бити, благо задобити.

.

Траже Турци Лазарево благо

Тражили га седам годиница.

Кад су они налазили благо,

Завијаше вуци од олова,

Завришташе коњи од кос’тера,

Завикаше сребрни јунаци,

Закликташе сиви соколови,

Како кликћу и крилима трепћу,

Како трепћу тако и пол’јећу,

Полијећу гори кроз огранке.

Превари се вјера некрштена,

Препаде се, па се натраг врати;

Кад се врати, већ се не поврати.

.

Јаша М. Продановић: Антологија народне поезије

1. Кнез Лазар и Косовске песме

(на слици печат цара Лазара Хребељановића који је пронађен пред сам завршетак  археолошких истраживања на планини Рудник, 2009.године – На печату је кружни натпис: „Господин кнез Лазар свесрпских земаља“, а у средини је кацига са роговима што је хералдички знак у грбу Хребељановића –текст у целини:

Политика Online – Печат цара Лазара изронио из Рудника – Politika

 

 

Чудотворче наш поносни,

Стојанe сине, Петра и Ане.

У Тврдошу утврдио, поповопољски

свештенички чин добио.

Због прилика манастирских,

унијата Дубровачких,

самовоље турчина…

Оде даље Светој Гори,

Влашкој и Русији.

Свој га камен стално вуче,

јача моћи у немогуће.

Враћа се у домовину,

у Требиње –Постојбину,

прогањан и клеветан.

 Од свих зала најгоре су своје,

где се образ не умије,

ко бахатог Саватије.

Тужи, и Богу се с вером моли.

Тврдош су му турци разорили

веру, никад погазили.

Свако добро у Острогу наставља.

Ту, и своје мошти оставља,

да их штује подједнако србско,

 а и муслиманско.

Многе ли си вером излечио,

Србска Славо!

Србска Главо!

Слава, и хвала Теби била!

 

 

 

 

 

Камена земља тла освештаног

стопама светих походника.

Сребрна колевка рода Савиног.

Олтар светих великомученика.

.

 Са тла светога лак је узнос

свему што у вис небески стреми.

Највеће благо овде је понос

и људи чојством племењени.

.

Мајка га родила на камену повила

кроз који га светост прамајке дирну.

Свету му хаљу стена одену.

Судбу му светачку одредила.

.

Ка судби својој кроз стење Завале

мали је дечак храбро пошао.

У Светилишту Бож’је хвале

у пећини кушној дом је нашао.

.

Светлошћу својом Тврдош укрепи

да златним светлом сјаји.

Стеном Острога себе посвети

да отуд мистичним тајанством таји.

 

 

 

Титрајући водњикаво, пихтијасто

Преплавише сој надумни плавно

Поплавише језгро семењака

.

Угушише јеедно малодушност

Нахушкаше браћу на сабраћу

Огадише залогај огњишта

.

Изветрише крвну добродушност

Упљуваше љуску човечности

Уцвелише осмеј благобожни

.

Присвојише надумље безумљем

Угнаше смелне међу гневне

Празноверјем распршише верне

.

Угаснуше

Искру правдољубља

 

 

 

Вилин цитат  9

.

Изаткала сам душу у своје књиге,

сваку реч од светлости оваплотила

из сфера у којима живот вечни пламти

из сећања давних које душа памти!

 

 

.

Вилин цитат  10

.

Даруј постојању дела душе ретка

догађаје давне где учесник ти си

јер душа се сећа самог прапочетка

изведај нам тајне што слутио их ниси!

 

Опколили смо сопствене мисли
У два логора
Два стецишта угаслих
Очекивања.
Седимо са две стране
Исте арене
А на попришту
Без смењивања
Слутње само
Још се као
Лавови
Са гладијаторима боре.
Отворимо наше усне
Нека нам уђе кроз поре
И меке учврсле боре
Макар трачак
Неразумевања.
Макар привид
Узајамног исмевања.
Раскрсти прсте камене
У чвор свезане
За сваки случај.
Не гаси пламене
Из груди што букте
Па врата закључај
Од тешког храста
Што за нама хукте.
И као да смо сами
На овом свету
Начини потез први
И на овом рулету
Ми
Играмо до задње
Капи крви
Игру престола,
Без мрве кајања
До задњег прага
Неиздрживог бола
И ко победи
̶  Нека слави пораз!

.

-извор: Поезија суштине-

Чекам да сванеш.

Чекам да огрејеш.

Чекам да планеш,

заталасаш,

опхрвеш.

.

Чекам да стасаш,

да згранеш,

да брзо и јако

грунеш и зданеш.

.

Да ме погледаш.

.

Чекам да сечеш,

да режеш,

да гранеш

Да настанеш.

Да пропланеш.

.

Да се винеш и завек постанеш.

.

Чекам, о чекам

да крај мене станеш.

 

 

 

 

.

– књига  „Песме уснуле звезде“ 2005. (збирка песама награђена – Првом наградом за рукопис на међународном конкурсу 2004.)-

Свако јутро гледам дуго у Јарило сунце

Дишем четири ритма опонашам Свемир

У моје очи теку фотони зрнце по зрнце

У души духу свести телу нестаје немир

.

Када зурим природно се отвара треће око

Посматрам бића невидна двооком гледу

Њихов свет је нама брз и трепери високо

За њих – ходати а не летети – није у реду!

.

Ни мени спороходни корак – није у реду

Стога помно зурим у сунце без трептања

И управљам за доскок на Лиру или Меду

Од Аватара и Аса – предака изучих Знања

.

Намерио сам одавно да скокнем далеко

Превазиђох кораке по врховима планина

Да видим физичким очима удаљена бића

И гледам прародину и сунца других боја

.

Преко Јарила – уз технику – доскочих меко

Загрлих прарођаке – бића божански фина

Обли ме Љуб Творца – моћ Самооткрића

Причам разгледам и пратим осећања своја

.

Хоћеш ли остати овде снама – са својима?

Враћам се да обавим задатак па бих пош’о

Дошао сам на Мидгард – радим са многима

Рамха! Али што си дош’о када ниси дош’о?!

 

Опет ће плећа стараца да озелене.

Под кожом, чујеш: потоци – живота јавке;

Пољаном белом на сунцу болесник језди.

Из неба самог, видиш, дрхтаве ничу травке.

 ..

Јединства вечног из свега ниче трава:

То седам небеса ноћас неко откључава.

 

 

Драгомир Брајковић (1947 -2009. ),

Збирка – „Пролеће у Техерану“