Вукица Морача: И добро и лоше се увећано врати
(СПРЕЧАВАЊЕ НЕГАТИВНИХ ДЕЈСТАВА)
У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Освануо је диван пролећни дан. Сунце је својим топлим рукама загрлило целу природу. Мирна река гргољи и спокојно тече кроз село. Шуме кедрови, храстови, јасике, јасени, ма сво дрвеће се помера у ритму неке сањиве и пријатне песме.
Сербика и Божидар не би, ни за живу главу, пропустили овакав дан. Истрчали су напоље, да се радују и веселе природи и животу. Скакали су, брчкали ногице у реци, грлили столетна стабла, миловали цвеће и биљке, јурили бели облачак на небу, дозивали птице. А онда су сели испод древног храста да одморе и душу и тело. Кад одједном чуше звук клепетуше. То је Ведун изашао испред храма и лупајући у посебну даску дозивао сељане. Сви прекинуше свој рад и пожурише пред храм, па и ова два наша враголана.
Ведун стоји озбиљан испред дрвеног, огромног храма, и још увек у рукама држи клепетало и даску. Завлада мир и мртва тишина. Ни дисање се није чуло. Он озбиљним гласом рече: „Драги моји, сви знамо да у посебним приликама морамо да се окупимо и управљамо. То је случај и данас. Видео сам тамне, готово црне, градоносне облаке како се приближавају селу. Пролетао сам између њих и видим да носе разорна дејства са собом. То није обична киша, него потоп. А онда сам видео да из села Лажаре праве магију. Сви се окупили на тргу и моле се да нам падне велики дажд, да нам семе иструне у земљи, да нема рода летос и да завлада глад. Зато одмах морамо управљати и радити. Сви замислите испред себе сребрно-белу сверицу. У мислима или наглас кажите: радим за свеопште спасење, складан развој свега, па и времена, спречавање сваке могуће локалне и глобалне катастрофе, тј. поплаве. Онда у сверицу убаците и бројеве четири, седам, четири, осам, један, три, два, један, четири, осам. Осветлите из душе и срца сверу, да засија дивним светлим, сјајем. Раширите је преко целог нашег села, па државе, па планете. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“ И док су сви концентрисано радили, црни облаци направише пируету, што се у природи баш и не виђа, и окренуше ка селу Лажаре.
Кад су завршили вежбицу сви погледаше у небо, а оно и даље, осунчано, плаветно са по којим белим, меким облачком. Али недалеко, изнад Лажара, као да се спојило небо и земља. Пљушти киша као тамна завеса. Ведун се поново огласи: „Ми управљање користимо за опште добро и нас. Можете неке мисли користити и за лоше ствари, али се оне увећане увек враћају пошиљаоцу. Наши суседи никако да науче, да се зло умножено враћа. Хвала вам што сте одмах дошли, да заједно отерамо гадне и неваљале облаке, пуне града, прашине и тешке кише. Пријатан дан свима.“ Људи почеше полако да се разилазе и враћају својим обавезама. Наша два несташка су пришла Ведуну те га упиташе: „А је л можемо исто да радимо и кад је суша, земљотрес, набујала река и сл.?“ Ведун их помази по глави, па насмејан одговори: „Кад год имате неко негативно дејство – лоше временске прилике, личне проблеме, бриге и др. ви користите вежбу, али обавезно за опште добро. Свеопшти ум и природа чују ваше мисли и одмах вам шаљу помоћ. Не брините, вас двоје то одлично радите, али је увек боље кад више људи ради, јер се невероватно убрзава дејство. Па видели сте да су облаци, после наших сложних мисли, одмах заокренули и отишли ка својим творцима.“ Сви се поздравише, а наши несташци одоше кући на ручак.
Научили сте нову вежбу да кад вас море неке тешке мисли и муке, одмах управљате и тражите прекид негативних дејстава. Уколико пожелите нешто за опште добро, све светле силе вам помажу у остварењу. До скорог виђења да сте нам вечно срећни и здрави.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 