Остарила је наша мајка,
осамдесет другу годину броји.
А и ми више нисмо млади,
и свако иде путем својим
.
Дочекала је унучиће,
а сада тепа праунуку.
И само понекад она помене,
свој тежак живот, рад и муку
.
Остарила је наша мајка,
ту где је рођена, у селу свом,
целог живота уздижући
наше огњиште и наш дом.
.
Све више притиска година бреме,
али се умом још увек неда.
Разборита је, кике плете,
и још јој није коса седа.
.
Остарила је наша мајка,
у духу села и обичаја.
Сви штио је знају памтиће увек
њен благи осмех опроштаја.

Фото: Стара мајка; Википедија

Да није контраста не бих знала
Да волим пут, сваки корак
И кад је живот горак,
Када ме плаши и свуда је тама
И осећам се потпуно сама
Позива ме да се сетим
Да престанем да стрепим.
И када ме сенка јури
Значи да негде цури.
Изгубило се усмерење
Јавило се узнемирење.
Тражи да се знаци прате
Они увек знају да те врате.
Правац је један а путева много има,
Па ако је зима, стеже и боли
Тај те пут сигурно не воли.
Треба да се запиташ
Чему сада да се вратиш.
У похлепи жеља срце залута
Једноставно скрене са пута
Очекивање је главни знак
Да ти је на очи пао мрак.
Сваку вредност заборављаш
Само би да узимаш
Тада срећа нестаје
Нешто увек недостаје.
Није важно колико си одмакао
Колико си суза проплакао
На сваком раскршћу Он те чека
Као табла нека
Тако стоји, и док благослове броји
Каже ти:
Кад ти нешто јако фали
Ти се само захвали
Затвори очи и дубоко удахни
Онда се себи са пута макни
Указаће ти се лепота овог света
Осетићеш мирис цвета
Чућеш песму птица
Видећеш светло свица
Знаћеш да си на правом путу
Јер си заборавио жељу круту
Сада знаш колико много имаш да даш.

Фото: Раскрсница, много путева; Википедија

Хиљаде необојених поља
Хиљаде неискорачених корака
Да ли ја то могу?
У празна поља
на мрежи живота
Гледам
Знам да попунити желим
Додати боје сваком пољу
И великом као лист
и маленом као маково зрно.
Додати боје животу
Кораку сваком.
Не видим неискорачене кораке
У магли се крију
А ја не знам да ли умем
Или да ли снаге и мира имам
Да бојом бојим
Сва та празна поља.
Да ли ја то могу?
Узимам боје у руке
Осетим
Снагу имају
Греју, голицају
Буде ме и распаљују
Пламен у мени
Боје којима необојена поља
Обојити хоћу
Бојим свим бојама
Свим притисцима
Обувам ципеле
Осетим
Снагу ми дају
Греју, боцкају
Буде ме и распаљују
Ватру воље у мени
Неискорачана поља
Знам да су посвуда
А која корацима својим
Докорачити желим
Да ли ја то могу?
Бојим
Корачам
Бојим
Корачам
Иза мене
разнобојна поља ничу
Као ливада лети
Иза мене
Искорачани кораци
Мрежу животних стаза исплели.
Бојим
Корачам
Да.
Ја то могу.

Фото: Фб страница – Fractal Multiverse

Ми у себи имамо мира и немира.
Питање се намеће – Шта нам више прија?
Пут без циља или поље босиља и смиља?
Можда скривена жеља да нам душа све благосиља?
Куда ми пожелимо, ноге нас воде.
Неко жели пут до пакла,други до слободе.
Оне саме изврше дату команду
и без поговора иду у том смеру,
сад,зависи,хоће ли човек у разврат кренути
или дубоко заронити душом у веру.
Има истине,све је по закону Божијем, у обрнутом смеру.
Дакле, где год ноге да нам крену,
остаће нам траг записан у времену
или заборав наш у безвремену.
На своју штету ил` на радост многих
од срца се Богу молим.
Где год пођем, желим да волим.

Помози ми, Господе,
да, ма кога на путу свом сретнем,
засадим зрно љубави чисте
и у живот му радост уплетем;
да напојим милошћу и он огорчен оздрави.

Нек све у славу Твоју буде да се не заборави.
Радост да будем многима
и мирис небеским цветним пољима.

Тачка која ме спаја и од Господа не раздваја
нек буде у свему.
Све што чиним то је
из љубави према Њему.
Она нема граница нити има цену.
Блистава белина нека буде моја једина
небеска врлина.

Она није територија, већ светилиште.
Њено тело не жели да буде освојено —
оно жели да буде примећено,
препознато,
позвано.
.
Њена кожа је храм
и свако место где је дотакнеш,
може постати молитва —
ако то не радиш као да узимаш,
већ као да дарујеш себе.
.
Њено да — више је од жеље.
То је њено поверење,
њена одлука да се открије пред тобом
као што се небо отвара само кад верујеш у сунце.
Љубав не почиње у кревету,
већ у погледу који пита, а не узима.
.
Њено не — твоја зрелост да волиш.
Ти ниси мањи кад прихватиш границу.
Ти си већи јер знаш да љубав није глад,
већ уметност чекања,
уметност слушања.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
.
Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.
.
Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.
.
Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.
.
И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.
.
Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.
.
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
.
И тај поглед, кô кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.
.
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Фото: Нирвана; Википедија

Погођени шутњом и
Голотињом камена,
Конзервисаном истином,
Костурима ријечи,
Јучерашњим јутрима,
Плакатима са сликама
Непознатих људи и
Уоченог недостатка смијеха
На костурима ријечи –
Одлазе соколови…

Фото: Фототека Србског Журнала

Насмеј се жарку што сија,
И на небу месецу хладном,
Насмеј се звездама далеким
И твом бићу уснулом, јадном.

Насмеј се комшији и прији,
Продавачици и просјаку,
Чистачу и поштару,
И сваком вредном ђаку.

Насмеј се животу и лице,
За све неприлике и згоде,
И не дозволи да те неправда
И лаж у срце погоде.

Насмеј се свим задацима,
И бројним обавезама,
Јер Бог је све осмислио
И спојио невидљивим везама.

Фото: Фототека Србског Журнала

Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом.
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.
.
Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.
.
Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.

Фото: Фототека Србског Журнала

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото: Вечност иза Вечности; Википедија