Пролећне ноћи и мирис Живота…

Сета у оку, туга у срцу, бол у души…

Хоће ли проћи?

Још једна ласта без свога гнезда

са сломљеним крилом…

Хоће ли доћи?

Желим да нестанем, 

.

у ништа да се претворим

а треба да живим…

Хоћу ли моћи?

О н а милује,
ране уцељује, уморне успављује,
тек дошле на свет живоводом мије,
очима искре даје!
Под погледом њеним грожђе зрије!
Укршта путеве, растављене везује,
јавом и сном љубује!
Нежношћу душе срца додирује
златом дарује! Кад затреба – мачује!
Васељеном
оставља своје звездане трагове,
грли оног, што небом царује,
и воли све – све више!

 

 

А кад се буде отворила

Седма капија небесна

И кад нас заљусне светлост

Трију Сунаца Унутарњих

Три Лица Прасунца Духовног

.

Тада ћемо се у трену

Узнети у небеса лучезарна

И пред нама ће се отварати

Бескрај за бескрајем

И вечност понад вечности

.

И бићемо једно дејство

И суштаство једнијато

Са Оним који јесте и бива

Једно у Једноме

Из  Ј е д н о г а

Искуство умирања или прелаза у оносвет

Мучно је није нормално нити неопходно

Због тога одлажење сада лагано исчезава

Остаће у прошлости – у историјату развоја

И остаће у оклопу несвесног да се копрца

.

То је била мукотрпна дуга линија развоја

И појединаца и човечанства уз помоћ ега

Много овосветаша троши силну енергију

Да се одржава поредак светова отишлих

Шаљимо је сада у трезоре вечног живота!

.

Гледај свет новим очима под другим углом

Видећеш јас-јасно милионе нових провида

У миру дубоке тишине отвори архиву душе

Погледај улево у Безкрај и удесно у Вечност

И огледни се у свих осам њених огледала!!!

.

Одлука мудрица тражи мајсторство акције

У мирном тиху Безкраја сагледај прошлост

У титрају злата Вечности изграђуј Промену

У тиркизу тачке стварања своје душе почни

Развали у себи гуку – муку и донеси одлуку!

.

Потражи свог Исцелитеља и свог Близанца

Нађи Унутарњег Учитеља и Знање Аватара

Нико не може сам сви смо ми заувек Једно

Своје знање и искуство дели иним позваним

И стављај у жубор у одсјај у ветар у светлост…

Ради непочин – воденица

С којом не знам да л сам у роду

И жрвњем без одгоде меље.

А време с маглом преко лица,

Ко помељар седи на прагу

И ћутке распреда плетиво

Што га од златног руна преље

У шаренице вас дан ткају.

Пред тим чудом, занемљен стојим

Ко у туђем да сам трагу

И гледам ту надир-воду

Што точак неумитно мота.

Сам у свему том, залуд бројим

Вреће у којима се мливо

Свег жића к другом носи крају,

Кад ме очи тога живота

У мељави не препознају.

   

На грани нара шћућурио се плавић

лептирић. Суши крила од ноћне влаге и

греје се на јутарњем сунцу.

 .

На грани нара

Крај капи јутарње росе

Плави лептирић

Нигде стајало није узвишеније име човека

који живи него онда када је он био на путу Златоправа. Путу

свих путева и стази вечности. Не постоје записи о том

путу али и постоје. Тако то бива са свим знањима које

су више природе.

.

Некада сред Вилиндара је био водоскок који је

означавао извор живота. То није била вода која

подмлађује или лечи, не. Али је било случајева да су

неки окусивши њене светлуцаве капи са цветова на

које су попадале као роса изјутра – чудесно

прогледали поред очињег вида. Нико није знао зашто.

Неки су потом пробали да пију те воде али се ништа

није дешавало. Пробало се и са тих цветова и лишћа,

залуд. Постоји и предање да је Душан хтео пошто пото

однети те воде али му се није дало јер је свака боца

док је он спавао бивала празна ујутру. Потоњи Цар

Срба се чудио томе а некад и срдио, авај.

 

Једном је Душан шетао близу те воде која је у

слаповима поскакивала и понешен својим мислима је

једва ишта примећивао около. Без његовог знања је ту

седео један старац који дође тихо пре неколико дана.

Он га је виђао али није се питао ко је он, то није ни

било битно. Све до трена када се усред Душанове

шетње десило чудо испред његових очију. Старац је

био увек близу водоскока али никада не преблизу.

Одједном је смело устао, пришао и пруживши дланове

сачекао да вода надође сред њих. Са сјајем у очима

погледа навише, изговори нешто и попи. Пред

Душановим очима се деси нешто што до тада у свом

овоземаљском животу није видео, лице старца се

поче мењати и добијати младалачки израз, цео се

човек промени за врло кратко време. Још једном

погледа навише и изрече гласно и полако – ЈАРА –

ПРАВ – У ВЕД – САМ – И ВИД – ЗНАМ – БИО – ЈЕСАМ – БИЋУ.

.

Лаганим кораком крену према библиотеци

Вилиндарској док је то све нетремице гледао будући

Цар Срба. У међувремену неколико њих који то

посведочише наставише даље са својим пословима.

Једино Душану нешто није дало мира. Ноћима није

спавао мислећи само о ономе шта је видео. Није

причао нисаким већ се повукао у себе. Када је потом

први пут узео те воде у боцу, она је нестала сутра.

Поновио је то двадесет пута. Сваки пут воде ујутру

није било, само празне боце. Никоме се није усудио

говорити о томе али су га мудри пратили погледом док ј

е нервозно шетао поред водоскока.

.

На крају се помирио са тим необичним дешавањима.

Наставио је своју обуку и све је изгледало одлично јер

је брзо усвајао знања. Један од учитеља који је био

њему додељен је све то пратио из више сфере и

видео олују која бесни у срцу Душановом и како се он

силно борио са њом. Одолевао је.

.

На послетку, дође дан када је било време његово.

Отишао је и убрзо се почеше дешавати ствари које

доведоше да је крунисан за Цара. Често му се мисли

враћаше до ових искустава а највише ка старцу који то

више није био. Мислима је разговарао са својим

учитељем и коначно га је једном питао за све то…

Учитељ му није ништа објаснио како се овај надао.

Само једну дугу реченицу ил` две.

.

„Сине мој, постоји пут којим се ових година и векова

ређе иде, пут Златоправа, пут ка свету Богова,

светлих суштастава које обитавају у највишим

световима скривеним људима али откривеним човеку,

пут који изравна води до самог Творца свега, извора

Живота. Ова вода је пут ка путу и она сама одлучује

заједно са искрама ватре живе коме ће дати ожив –

подстицај ка путу, јер пут се не види, заиста он и не

постоји за недостојне, тужно ми је било гледати како

си силом хтео те воде а дошла би ти сама за који дан

само да си срце управио ка светлу и светости. Има

знања која нису са ове Земље и не дају се олако, на

послетку ћеш их добити, кад ти срце зацели и мир у

духу завлада… „

.

Душан је помислио да је на трен у свом учитељу

видео тог сада младог човека…али никада није био

сигуран до краја јер учитељ је имао безвремен израз

лица и дугу белу браду.

.

Цар Срба је владао успешно и врло али немир му је

растао годинама јер је љута битка у срца вриштала

без прекида. Док једног дана када је био слаб, не

увидеше два црна жреца за прилику. То је био крај и

смрт Србског цара. Сушт његова није страдала али је

отишла у куће лечења са оне стране познатог.

.

Убрзо је Вилиндар уклоњен из видног света. Један од

последњих путника сред њега је видео једног старца

беле браде, високог безвремено младо старог Вилин

посланика и човека безвремено младог који су стајали

и мирно гледали залазак Сунца док је водоскок пунио

кристалне посуде испод. Светло се преламало у

прелепим ваграма, дан је мирисао на смолу Кедрова и

росу тог јутра. Путник махну руком тројици, они

одмахнуше, насмејаше се и нестадоше. Путник се

поклони и изрече благодар. Затим се окрену и оде ка

мору где га је чекала лађа. Није отишао где је

требало већ у правцу истока, у далеко море црно и

потом даље ка северној земљи али не пре него ће

послати поруку Душановом писару кога је овај волео

као сина. Само две речи-Свршено је.

.

Писар то прими у позној старости и убележи у књигу

Србских Царева. Она заједно са осталим

непроцењивим благом оде у тајне ризнице које после

запечати Деспот Стефан…један од последњих

владара Срба који је знао о путу Златоправа.

.

Пут није затворен али ни отворен. Зависи од духа и

срца свакога ко би њим да пође. Није он пут само

владара него сваког оног ко би да буде Човек.

 

 

Звезде сјајне, небо ведро,

плодно јоште земље недро,

сатворити ко то може,

ако не ти, вечни Боже.

.

Горе, доље, траве, дрва,

лава, орла, а и црва,

ти сатвори, драги Боже,

ко овако јоште може?

.

Осим друга овде свега,

мене створи из ничега,

дуом твојим ти подуну,

у менека душу суну.

.

А у душу даде жаре,

даде мени лепе даре,

моје душе жарки поји —

то су, Боже, дари твоји.

.

Вала теби на то, вала,

о не пусти да на зала

употребим дар ја твој,

о не пусти, Боже мој!

А мир, свуд је мир, кад распем што је било

и приклоним главу на оно што ме чека;

на цео један крај са ког се вино слило

и смех, и дивна бестидност, далека.

 .

И, тако, без мора,

прелићу живот наш, зорама Фрушких гора,

И, тако, без пића,

играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.

.

Лутам, још, витак, са шапатом страшним

и отресам чланке, смехом преливене,

али, полако, трагом својим, слутим,

тишина ће стићи, кад све ово свене,

и мене, и мене.

.

-Поема над поемама, са  својих 216 стихова, инспирисана је животом

и смрћу Бранка Радичевића,  који је  са 28 година умро  у Бечу,

непрестано мислећи на Карловац,  на Стражилово, на живот…-

И ја бих неку љубавну

Да није јавна ни славна

И ја бих неку тихо још тише

Од слова мога што име ми пише!

.

Пустила бих страст низ поток

Тамо негде у дивљини

Да изађу на мегдан равни

Страст и вода

Победила бих и није сад

Коме бих срце поклонила

Већ чија бих драгана била

Низ воду страст немиром плива

У море срца твога

И не знаш јер не умеш ни једна

врата затворена баш затворена

Да затвориш

И промаја дува

Но поток стоји ко камен овај

На оној стени

А ја таласам и ране зоре

Увек су страсне у оку моме

Јер знам да време никад

Не прође за снове моје!

Будим се увек са новим

Крајем почетком дана!