(Сонетни венац)
И паук стеже свилене мреже
У које обад просипа ране
Ђ инђуве траве с врата краве
Е ксером жалца потковане.
.
Х рчи хрчак и зврји зврчак
Р ано ће сунце у дупљу ући
Т умара стара мува зунзара
У напуштеној пужевој кући.
.
Н ека млада печурка суши
А мбрел под којим путници боси
Ш ире своје мокре лепезе.
.
В ећ један сиви хрт мирно њуши
Р ужино дрвце с врапцем у коси
Т рчака путић под точком чезе.
Светлосних сам мисли дело
Сунца златнога и сребрног Месеца
Тишином гласнога певања зачета
Милином љубави из срца изнедрена
Кап сам свих река језера и потока
Мора, океана и свих ледника
Трава свих ливада и лист свег дрвећа
Преда мном се свијају, ко од ветра, гране
Где поглед досегне, тама нестане
Раширене руке, безкрај белином праве
Радост знамења Љубави Васионе!
1.Мора се разумети да без спољашње помоћи човек никада неће видети себе.
.
2.Никада немојте бити агресивни. Покушајте увек да разумете другу особу. Тако ви можете помоћи, а да не сметате.
.
3.Идентификација је један од наших најужаснијих непријатеља који продире свуда и обмањује човека у тренутку када му изгледа да се бори са њом.
.
4.Идентификација’ је толико општи квалитет да га је у сврху посматрања тешко одвојити од било чега другог. Човек је увек у стању идентификације, само се објекти идентификације мењају.
.
5.Човек не може учинити ништа паметно када је у стању идентификације.
.
6.Слобода је пре свега слобода од идентификације.
7.Али ако се човек заиста сећа себе, он разуме да је и други човек машина као и он. Тада ће он ући у његово стајалиште, ставиће себе на његово место, и заиста ће бити у стању да разуме и осети шта други човек мисли и осећа.
.
.
9.Сваки човек има одређену карактеристику у свом карактеру која је централна. То личи на осовину око које се све ‘лажне личности’ окрећу.
.
10.Узмите надимке. Надимци некада дефинишу главне особине врло добро.
.
Превод: Артер Мион
Језик
.
У к о д у речи је
почетак свега.
Вајкрт
.
Језик небеског народа:
Од вајкада крстом оверен,
кореном причвршћен,
у језгро сливен,
беше илузијама затрпан.
Небо
га капима светлости
разгрће,
уводи
у ћелију коловодилицу.
Задаје – Вечни развој.
Пробудићеш се, изненада, у једно праскозорје праискони, и
схватити: да све што видиш и не видиш, да све што знаш и не знаш,
да све што биваш и не биваш, јеси уистини и ти сам у свим
световима и иним Васељенама, у овостраном и оностраном, с ову
и с ону страну праискони. И тек тада ће ти бити јасно: да си одувек
бивао и да ћеш на векове бивати –једно у једноме, сушти од
прасуштога, и да смрти, зацело, никада бивало није.
*
Пра – праискон
.
Оно што настало
Није
И што нема
Сршетка својега
То Певач тајносани
Праисконом зове
Текле су све наде престајања,
жеђ, жеђ…
.
Киши!
.
Упија земља снагу
све се одједном боље види.
Море до у бескрај од истих покушаја
подиже се
да пређе обалу.
Нит обала плови,
нит се море диже,
само замља пије.
Моји преци, отац, мајка, деда, баба, прадеда, прабаба,
чукундеда, чукунбаба и тако редом уназад негде до неке
године средњег века били су сви хришћани православци.
И ја сам то, крштена сам, идем у цркву, испод њиховог окриља
и њихове вере не могу и нећу.
Поносна сам на наше дивне манастире, свете храмове
које подигоше српски владари.
Поштујем и славим Род православни.
И верник сам.
Али ја, као и сав српски Род, имам претке и
пре рођења Христовог, и пре примања хришћанске вере.
Они су веровали у Вида (коме је посвећен Видовдан),
у Перуна, Дајбога, Велеса, Јарила,Морану,
Мокошу, Живу и друге богове јер беху многобошци,
али вероваху да сви потичу од једног бога Сварога,
да су његови различити ликови.
Наши српски преци су их славили, молили им се,
приносили им дарове и до данашњег дана сачували
неке обичаје и обреде које су припојили православљу.
Њихови богови нису били демони и наши преци из тих
давних времена имали су своју
родну веру.
То су моји преци и ја их поштујем и славим,
не називам их паганима, речју којој многи дају погрдно значење.
Не одричем се тих својих некрштених предака јер
су нам корени веома, веома стари, а без бога се
никад није могло живети.
И зато, слава им, скупа са њиховим боговима,
заштитницима Рода!
(Сонетни венац)
Р ањено птиче светли у жбуну
О сица сише гроздове кише
С тоји грм у сваком жутом зубуну
И слуша како стари грм дише.
.
Р ода, цвет барских вода, у лету
О креће цело небо над долом
С ад у подводном сеоцету
И гра обесно световско коло.
.
П љуште зреле кокице жира
О рњаш у купа звезда у капи
К идај, о кнеже, опасач вреже!
.
О бад кроз дољу просвира
С лете на крупну купину капи
И паук стеже свилене мреже.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 