Дубоко удишем мирис шуме и мора. На

небу је неколико облака. Један од њих

изненада заклања сунце.

 .

Додирују се

Сенка белог облака

И сенка бора 

Кад се срце чинило вуком

рањеним под ветровима

држала сам пламен

над гробом женске косе

.

Кад се чинило

да је срећа лахор иза уха,

топла кошава

била је уздах издаје

.

Сузе су куцкале из мрака

и уклесале се у покров

онда кад се мислило

да је стање један облик

и да је човек

диск са сводом куполе

.

Вавилонска мапа

одавно ми показује

да је женска коса моја

и чини се да дуго већ

не познајем себе над мраком

док сузе куцају по смрти.

.

Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“

 

 

-Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“-

(Сонетни венац)

Е, ту је софра с чашом мака

Ту још помало жамори пир

О шишан чаир прелете сврака

Прскају звезде ко зрео жир.

 .

Р оса се гаси на бледом лицу

Х лада и пада под божје дрвце

Н абоде бик на рог лубеницу

У којој копни румено срце.

 .

И нежност је као трава

В оле све косе да је покосе

Еј, златна жишко у росном руну!

 .

Течура танки поточић мрава

А влију ветра почишћа ветар

Р ањено птиче светли у жбуну.

*ВЕЧНА  СЛАВА   НАШЕМ  ПЕСНИКУ*

 

 

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.
.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
.
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
.
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
.
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
.
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
.
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
.
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
.
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

-1993-

 

 

 

Задивљен лепотом

Велике Душе

Мајке Земље
.

Снег је гле још девичански бео

И плаветан у сутон

Као негда давно

..
И још ме сетом радује

Тишина нежна у свитање

Као негда давно

..
И још рси прта у пољу

И још светли белина снежна

И још ждралови лете у ноћи

Подно Вечерњаче и младог Месеца

..
Као негда

.
.
Гле! ко некад давно

Када са Јелице планине угледам Тијанију

У мени заиграју и заспалице и дрхталице

Одједном је у мом бићу све на свом месту

Око се отвори – и видим да је свет – склад

.

Птице ронопролећнице распростиру гнезда

И непрекидно певају песме богоузносице

Стара лија се прикрада тетребу занесеном

Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме

.

Гавран – стражар будно на јастребе мотри

Да му не покраду гнездо на електро стубу

Гуштери се јурцају по осунчаним стенама

Чобан тера овце и козе –покретни акварел

.

У мом дому стали и заспали кућни сатови

Заспали у времену али су будни у вечности

Нећу да их из вечности дирам нити навијам

Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Лежим са змијом под главом
Ту, где сам се у године скрио
И покривен оном љутом травом,
Друкчију сам збиљу уснио
Ту, где сам се у године скрио.
.
Тако ми је лепо! Не буди ме,
Ти што одоцнели навијаш сат,
Ма умро! Ако си, Смри, црно име,
То што сним – ја ти узваник и сват!
Тако ми је лепо! Не буди ме!
.
Милост за оног с даљином
Преко чела који овде издише,
А на небу спи дубоким сном;
Благост му на лицу, гле! Тише!
Милост за оног с даљином.
.
Кад дођем свему враћен
Што ме иза угла чека и отима,
Помислићу у неверици, снен,
Да то змија зове урок-очима,
Што ме иза угла чека и отима!

 

Да, риђокоса ми је на уму
лешнике што скупља на старом путу
осим музикалности своје
можда је она и моја негдашња драга
– пасторална.
..
Ал’ од свег најважније је да у врт
иза старог пута сврати кад се зима
у пролеће преобраћа
и ту увијати косе стане
о крошње дрвећа тако вешто.
..
Сам тај призор скоро да гледати не смем
али пратим је као чувши сонату,
док све жиреве не покупи престати неће
у дрвеће огромно ударати.
.
Понекад јој, чини ми се, приђем,
у заносу њеном непримећена
само да кору са дрвета мало изгулим
лешнике у џепове покупим
да што краће траје сурова игра њена
= псалм мисе у д-дуру.