Вукица Морача: Србски витезови


Витези Србскога реда,

О њима паметарница

легенде испреда.

 .

Витешки код части,

Ратничка вештина,

Свим освајачима

Позната величина.

Храброст и инат

Њихова једначина,

Великих јуначина.

 .

То су ратници светла,

Србски јунаци свети,

Да Србску земљу и чељад,

Не дирне непријатељ проклети.

Гурђијев – Изреке о Учењу и Разумевању (4)


1Сасвим супротно, она (правила – пр.пр.) треба да буду тешка, непријатна, и неудобна; иначе она неће одговарати својој сврси. Правила су будилници који буде уснулог човека. Али човек је, отворивши очи за секунду, огорчен због будилника и пита: Зар не може човек да се пробуди без будилника?

 .

2.Додатно овим основним захтевима наравно да се претпоставља да чланови групе морају да раде. Ако они само посећују групу и не раде већ само замишљају да раде, или ако они сматрају да је рад њихово пуко присуствовање у групи, или, као што је чест случај, ако они гледају на њихово присуство у групи у прошлости, ако стварају пријатна познанства, и тако даље, онда њихово присуство у групи на тај начин постаје потпуно бескорисно. И што пре они буду удаљени из групе или је напусте самоиницијативно

биће боље за њих и за друге.

 .

3.Ако видите другог човека да је пао, када треба да хода, ви га можете подићи. Али, мада је прављење следећег корака за њега неопходније од ваздуха, он мора да направи тај корак сам; немогуће је за другу особу да то учини уместо њега.

 .

4.Али ова учења дата у фрагментима морају се сакупити заједно и посматрањима и акцијама се морају повезати са њим. Ако не постоји овај лепак, ништа се неће слепити.

 .

5.Немогуће је човеку дати било шта што би могло да постане његово власништво без напора са његове стране. Човек може само да усмерава и указује, али не може да иницира. Човек може да да другом човеку само онолико колико је он спреман да прими.

6.Човек је, у пуном смислу речи, ‘космос у малом’; у њему су све супстанце од којих се космос састоји; исте силе, исти закони који управљају животом космоса, делују у њему; стога у проучавању човека ми можемо да проучавамо цео свет, баш као што у проучавању света ми можемо да проучавамо човека.

7.Постати слободан, ослободити се ропства: то је оно чему човек треба да тежи када постане и  мало  свестан своје позиције. Не постоји ништа друго за њега, и ништа друго није могуће све док он остаје роб изнутра и споља.

 .

8.Без самоспознаје, без разумевања рада и функционисања своје машине, човек не може бити слободан, он не може владати собом и заувек ће остати роб, и играчка сила које делују на њега.

 .

9.Стога самопосматрање и самопроучавање морају од почетка, бити праћени са борбом против изражавања непријатних емоција.

10.Ако су фотографије ухваћене успешно и ако постоји њихов довољан број, човек ће видети да је његова уобичајена слика о себи, са којом живи годину за годином, врло далеко од реалности.

Превод: Артер Мион

Верица Стојиљковић: Кажем Ти…


Кажем ти, да без тебе свака ноћ је хладна
И да жара у срцу нема,
Како бих живела, не знам?!
Залуд су свакодневне приче! Ништа не значе
Ако твоје боје на њима нема,
И ако твој глас не обележи сваку!
.
Кажем ти, да цвеће поред тебе мирише јаче,
И свака грана има лишћа више,
И свака влат траве – лек постаје!
.
Веруј ми! Нема тог путоказа који не води Теби
Било са које да пођем стране!
Свака река ми то говори, и кап кише,
И ветар ми шапуће, а сунце пут показује!
.
Кажем ти, на реч веруј ми,
Јер то душа проговара моја!
Да! Љубави свих мојих живота,
У овом једном живе!

Драган Симовић: П р е ч у ј п р а б е з м о л в и ј а


У праскозорје од смиља сна

Гле! дашак понад језера тишине

Оносветовљује јасике разјасне

У чују нечуја прачујаном

Изван свих светова иних

У безмолвију прамолвија

Суштаством чуја у пречују

– акварел , рад Драгана Симовића –

Владан Пантелић: Осећања извиру из Душе


Лепота је потка испод и видног и невидног

Најгушћа је у Чојку који циља небо високо

А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

.

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења

Јасновидо гледам танано лепототреперење

.

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања

Лута ко селска самсара животом и светом жеља

Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

.

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке

Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

.

У среди Круга посвећења подижем обе руке

Повезујем се са Душом и са тачком стварања

Силницама мудрим призивам пламени вртлог

.

Енергију Свеспасења поливам на свест света

Да се у Души појача и покрене извор осећања

.

Светлоплодовито учовечење силне благодети

Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе

Кроз њену средину као реку златне светлости

.

Светлило златило развејава силу смутипроспи

Унутарње јединство са свиме испуњава груди

Радити за свест света – то отвара сва врата Духа

Милорад Куљић: Три Ане


Чудо је неко у имену Ана.

Као да има светачки код.

Богородна би мајка Маријина.

Аном се многи посвети пород.

.

Племића Растка родила Ана

да свето рухо одене на дар.

Родила је тића изабрана

да собом осија Хиландар.

.

Од Саваота име му духовно

Творчеву силу њему је дало

да њоме свети куд год корача.

У Саву светог га освештало.

.

У светој земљи сурог камена

колевци која чојством нуна

херцеговачка одива стамена

мајка Ана родила Стојана.

.

Именом Петра стене Христове

оца Стојановог украсили.

Стена освешта моћи синове

па га Острошким чудом прогласили.

 

Добрица Ерић: Огрлица од грлица (7)


(Сонетни венац)

Ћ илим, над којим лебди вртешка

У цветалог неба, мирише

Т ешко ко млеко око избрешка

И пласта где се травке смирише.

.

Г рлица гласом прострели зеца

О ко се цакли, а сенке реже

В елики жути дулек месеца

О пет искочи из тамне вреже.

.

Р асте у грлу нека реч тајна

И дишу топли бржуљци крава

С амо се жедно срце праћака.

.

Р азбиј вајат где дева бајна

Ц елу ноћ преде повесма плава

Е, ту је софра с чашом мака.

Иван Милосављевић: Маслачак и Облачак


 Био једном један маслачак.
И био на небу бели облачак.
Облачак горе, маслачак доле.
Гледећи се, почеше да се воле.
Дођоше врућине, летње, жежене,
и маслачак поче да вене.
Облачак притрчи брзо у помоћ:
Киша је лила све до у поноћ
И кад год је било потребе,
облачак давао све од себе.
Од благородне, топле кише
маслачак растао све више, више,
ишао све даље од овог света
надрастао је сва дрвета
и једног је дана маслачак
нежно дотакао бели облачак.

Љубивоје Ршумовић: Бела врана и црна овца


На мом срцу лежи рана

– Рече једна бела врана,

-.

И кад летим и кад трчим,

Питају ме зашто штрчим?

.

Као да сам за све крива.

Просто жалим што сам жива!

.

Не говори глупа словца

– Рече на то црна овца,

.

Треба да смо обе сретне –

ШТО СМО ТАКО ИЗУЗЕТНЕ!